detalj slike: KRK Art dizajn

Da li smo konzervativni ili progresivni?

Aleksandra Đorđević

Danas sam bila u crkvi. Tražeći Boga. Nepobitno je da je crkva deo mog DNK i da sam ja deo crkve. Sasvim slučajno ili Božja promisao, danas je nedelja. A Vladika je danas rekao da se mi sastajemo u dan koji izmiče ljudskom vremenu i svim mernim sistemima koje je čovek u stanju da poima. Zato mi je od Svete Nedelje i bilo kog drugog dana u sedmici draže Danas, ”dan” koji posvećujem Bogu. A taj dan traje i jedno je sa ovim trenutkom i Tobom, koji čitaš.

Imati mišljenje o svemu, zauzeti stav ili se povući pred pitanjima većim od Čoveka? Koja je moja moralna dužnost? U jedno sam sigurna: kao vernik, moja dužnost je da tragam za Istinom. A onaj ko traga, on se otiskuje na put, upućuje stazama koje su mu nepoznate. I često zaluta. Međutim, ne dešava li se to kako van crkve, tako i u crkvi? Svuda gde su ljudi i pitanja. Zato umesto sigurnog stajanja u mestu, ja biram kretanje. A kad pogrešim, napravim dva koraka unazad. Bog se brine za dinamiku mog napretka i itinerar mog putovanja.

Svoj okvir ne namećem nikome. On je moje nasleđe i Arijadnina nit. Dok odmotavam klupko krećući se vrletima svog smrtnog postojanja, srećem ostale tragače. Neki su se približili istini toliko da je jedno njeno oko veliko koliko ceo njihov život. Čovek pred lupom sveznanja. On ostaje mali, Istina se širi ušuškavajući ga u njegovoj naivnoj radosti. Drugi svoju smrtnost potapaju u alkoholu, vetre u isparavanjima opijata, trče u svom točku kao hrčci. Treći opet biraju crkvu deklarativno, umeću je u apozicije, krase njome svoje rokovnike i vade je iz džepa kao račun za naplatu.

Život i čovek su komplikovani, poučava nas Biblija i otac Matijas, danas, na Liturgiji. A kompleksni životi vape za jednostavnim rešenjima. Današnji fariseji, pokazaće se koji su, naizmenično upiru prstom jedni u druge nudeći formule po kojima da se ponašamo, kajemo, opustimo, oprostimo, živimo. A lakoverni, lakomi čovek naseda. Da mu je samo da čuje i pročita, primeni i primi kroz usta, oči i uši. U šta god je uključeno priklanjanje i proklamovanje, ja uzmičem. Ne vidim slobodu u učenjima koja žele da na mene nalepe etiketu određene škole ili smrtnika. A opet, svi ti novi učitelji se pozivaju na tradiciju, kodove ispisane na vrhovima Himalaja i šumama Amazonije. Ne poričem produhovljenost ma gde je srela, a obično je u očima. Ne uskraćujem drugim kulturama i tradicijama njihove načine, ne lomim njihove jezike i granje, ali meni je potrebno usmerenje, najbolje jedno. A dobila sam ga po rođenju.

Shvatam i strah. I mene obuzima, od zlih duhova, a najviše od zaljubljenosti u nauk i racio.

Posmatram danas vernike, tragače, dok se sveštenik klanja Onome koji nas je ”preveo iz nebića u biće”. I pogled mi pada na jedno milo stvorenje kom je Bog oduzeo racio, ali ne i lepotu. Razmišljam o nizovima hromozoma, tom uređenom mikrokosmosu u kom se katkad jedan zubac iskrivi pod težinom nasleđenog bremena. Sve bezumlje čovečanstva sjati se tako u očima jednog primerka, oduzme mu jezik, noge, ruke, ali ne i lepotu. Njih moramo najviše da volimo. I njihove čuvare. Jer sve ono što nismo zaslužili, a dobili smo, njima je oduzeto kao podsetnik da se čuvamo radoznalosti. Da ne verujemo samozaljubljeno u sopstvena otkrića. Da je svaka istina samo jedna u nizu paralelnih priča i da je negde između slojeva načeto tkivo, naša smrtnost vidljiva već po rođenju. Oprostite nam, nosioci našeg bezumlja, i vi, njihovi staratelji, stožeri naših slabosti.

Danas je liturgija trećinski održana na nemačkom. Avaj! Kad bismo mogli da konzerviramo realnost u kojoj smo odrastali da se nikada ne promeni. Kad bismo mogli da zamrznemo momenat nakon pričešća, trenutak u kom krmeljave oči nazru u mutnoj svetlosti Lik. Ali ne! Celoživotni je to zadatak, kretanje na traci, spoticanje i uzdizanje. Nije li bolje pitanje od onoga da li smo konzervativni ili progresivni pitanje da li smo dobri ili zli? Šta želimo, pa ma na kom kraju niti se nalazili? Ako dolazim iz konzervativne kuće, nije li moj zadatak da ispružim ruke koliko mogu ka drugom kraju ne bih uspostavila ravnotežu Krsta. A Ti, dragi moj sapatniče, raširi ruke ka meni, da bi uspostavio uzemljenje.

Moja je krv — krv Hristova, moje je telo — telo Hristovo. I ja ljubim ruku koja me hrani na negodovanje onih koji stoje u mestu i kritikuju. Život prolazi pored njih, a oni zabuljeni u grehe Drugog.

Dragi moji, da li šamani, jogiji, gurui, sveštenici, na suvom tlu ne prima se ništa. Istisnite sebe da napravite malo mesta za Boga, za spoznaju. Jer nestaće, ugušićemo ga, opet. Ali danas sam bila u crkvi. I danas smo Mi Crkva.

PODELITE OVAJ TEKST NA: