detalj slike: KRK Art dizajn

 Društvo mrtvih pesnika 

Ti nikada nisi imao svoje ali

nekako smo mi svi bili tvoji.

Ti nisi ni u Rimu, ni u Parizu, ni u Berlinu

već si pod nebeskim svodom,

Tu u Studenici.

U tvom krhkom asketskom telu

Sakrila se čitava vasiona.

Klanjaš se svakome

Ko je tebi došao na poklon.

Tvoj ih pogled celiva i

Poziva na pokajanje.

Ruke ih tvoje grle i za ljubav

Kao da i nisi na belom zidu.

Ti nikada nisi imao svoje ali

nekako smo mi svi bili tvoji.

Ti nisi ni u Rimu, ni u Parizu, ni u Berlinu

već si pod nebeskim svodom,

Tu u Studenici.

Njegoš

Tragični junak kosovske misli.

Divjak

Filipu Višnjiću i drugim slepcima

Dok je sunce žarilo zemlju dok su

Vrani gavrani jeli ljudske kosti

Jedan srpski junak ranjen leži ispod

Vitog bora a bor se beše sklopio.

Plače junak, plače Divjak, plače bor

Junak je zaboravio na rane

Ali plače zbog Divjaka jedinoga

Suze njegove su oštra kama i bol.

Tada mu se Divjak gordo spusti pa

Ljubi svoga gospodara i žali

On žali i svog krotitelja i sebe.

„Kosovo je pojelo mog jedinoga

Svi su pali gospodari da ih nema

Sada i nemam kome služiti srcem.“

…

Sokole sivi ti besna ptico

Što u svakoj gori polećeš i

Što se svakoj zlatokrili nadaš

Plašiš li se to za sebe sada

Il’ si već poželeo druga

Gospodaru!

Daj mi da graknem i gori pisnem:

Nisam ja krila svoja podvio

Od straha mili moj gospodaru

Niti sam ih podvio za druga

Već sam svoja krila salomio

Od žalosti i tuge za tvojom

Vilom od bisera natkanom i

Tvojom starom osedelom majkom

Svoju si vilu osamio i

Od tuge majku ražalio

Gospodaru!

Tvoja majka lije gorke suze:

Molio je njen sin jedinac na

Vidovdan da zapali sveću i

Da ga tamjanom blagoslovi

Gospodaru!

Gorda ti se vila od tuge sad

Preda žarkim suncem osamila

Oblaci je kriju od svakoga

Mile zvezdice njene sestrice

Rada sada umiru i gase se

I ona gora je za njom umrla

Danica bi najsjajnija sa njom

Tugu i bol podelila da zna

Ali su sva zvona stala kao nekad

Zar ne čuješ izdaleka dete

Nafora se više ne deli kad

Ko da je podeli sa nama kad

Agnec sada proleva vašom i

Gospodnjom krvlju

Gospodaru!

Aleksi

Mom bratu Aleksi iz Mostara

Dragi brate

Pišem ti

Šta bih drugo i mogao

Čuo sam da i ti poboljevaš ovih dana

Od tuge

Od samoće

Od puste bašče

Želim ti brz oporavak!

Šaljem ti ove želje iz svoje male sobice

Neobjavljena pesma Branka Miljkovića

Moje se misli protežu po čitavom tvom telu,

Njihovoj oštrini nema kraja,

Ako možeš oprosti mi.

Pogledaj u nebo razapeto između prstiju,

Razumećeš onda,

Reči koje ja uzaludno budim su živa slika,

Igra vatre i smrti,

Od jedne reči bih mogao da se rodim, a od

Jedne da umrem i

Da me zauvek zaborave.

Ako me je ikada i bilo na ovome svetu,

Moralo me je biti samo sa tobom.

Otkrio sam je 14.8.2020.

Bob Dilan

Tvoj dah je sladak

Oči su kao dva dragulja na nebu

Leđa ravna a kosa galantna

Na jastuku gde ležiš

Tamo ne osećam nikakvu naklonost

Ti si bez zahvalnosti i ljubavi

Ti nisi lojalna meni

Već zvezdama na nebu

Tvoj otac je odmetnik

Skitnica po zanatu

On će te naučiti svemu

I kako nekome oduzeti život

On nadgleda ovo svoje kraljestvo

Da slučajno neki stranac ne zaluta

Njegov glas je drhtav dok doziva

…

Naša mila sestrica vidi budućnost

Baš kao tvoja majka i ti

Ti nikada nisi naučila da čitaš i pišeš

Nema knjiga na tvojoj polici

Tvoje zadovoljstvo ne zna granice

Tvoj glas je kao slavujeva pesma

Ali je tvoje srce kao okean

Misteriozno i mračno.

Umesto BIOGRFIJE 

Predgovor

Prostorno-vremenske koordinate lirskog subjekta
Slojevitošću svoje (prve) zbirke pesama, Strahinja Crnić Trandafilović stavlja čitaoce na težak izazov – postaviti koordinate pesama zbirke. Lirski subjekt često vremenski i prostorno izmiče i ne dozvoljava čitaocu da se navikne na jedan ton. Ipak, kada se završi svaki od ciklusa pesama (a onda i čitava zbirka), stvara se utisak kompaktnosti, a čitalac shvata da je sve vreme komunicirao sa (samo) jednim lirskih subjektom kojeg možemo uporediti sa pravim istorijsko-geografskim vodičem.
*
Prostorno mapiranje pesama počinje ciklusom posvećenim geografskim lokalitetima. Tim pesmama prethodi pesma „Posvete” u kojoj se u distihu navodi želja lirskog subjekta da napiše posvetu svim gradovima „kojima je želeo sve najbolje”. U nastavku slede pesme od kojih svaka nosi naziv mesta koje je ostavilo svojevrstan utisak na lirskog subjekta. U prvoj pesmi ove grupe, koja nosi naslov „Šesti Gabar”, lirski subjekat prikazuje najintimnija osećanja koja je najčešće moguće vezati samo za mesto porekla – mesto u kome obitavaju „duše predaka”, „ratovi prošlosti” i „porodična tugovanja”. U drugoj pesmi koja se zove „Knjaževac” emocije su slične kao u prethodnoj pesmi – mir lirskog subjekta dolazi „u čudesnom povratku” rodnoj kući. Na osnovu tih pesama, videli smo da lirski subjekt kreće „od početka”, od prvog determinišućih lokaliteta. Pesme u nastavku ekvivalente su sazrevanju čoveka koji vremenom upoznaje druge predele – od bližih ka daljim. Geografsko pomeranje prati drugačiji sklop emocija. Svaki od opevanih gradova ostavlja utisak na lirskog subjekta, ali mnoge lokalitete prate i negativne emocije. Pesme u kojima je lirski subjekat udaljen od rodnog mesta i rodnog grada nose sa sobom motive usamljenosti i nerazumavanja: „Delićeš osmehe sa njima / (…) / Ali ne i sebe / Jer te tu niko ne želi znati”; „Tamo sam otišao i / Ostavio te tamo sa njima / Ljudima koji su prezreli / Moj jezik i moje oko / Tugu i pesmu”. Slični motivi javljaju se uz pomoć intertekstualnih relacija koje lirski subjekat uspostavlja u pesmi „Beč” – on preuzima stihove koji su bili popularni među pripadnicima pokreta Mlada Bosna: „Naše će sjene hodati po Beču / Lutati po dvoru plašiti gospodu”. Preuzeti stihovi nastali su upravo od strane onih koji su se osećali odbačeno i potlačeno u odnosu na druge. Prethodni primer nije jedini u kom lirski subjekt o gradovima govori putem intertekstualnih relacija. Pesmu „Beograd” čini insert emisije „Beograde, dobro jutro” čiji je autor i voditelj Dušan Radović. Lirski subjekt se u fusnoti osvrće na svoju pozajmicu stihovima: „Pozajmio sam njegovu lepotu / U njemu je lek lepote / Pozajmio sam i ovu pesmu”. Na osnovu prvog stiha zaključujemo mnogo o utisku lirskog subjekta – on opisani grad poima kao izvor večne inspiracije, grad koji je nemoguće prisvojiti, već se u njemu može samo uživati kroz sopstvenu refleksiju ili kroz refleksiju drugih. Pesme posvećene gradovima odlikuje česta potreba lirskog subjekta da spoji geografsko i istorijsko, jer je to najbolji način za upoznavanje/predstavljanje grada. Drugačiji pristup od geografsko-istorijskog za njega je neprihvatljiv. U pesmi „Ponovo Köln” kritikuje „zanemarivanje prošlosti” – okretanje ka turizmu i industiji u potpunosti je bacilo u drugi plan bogatu kulturnu istoriju ovog grada o kojoj lirski subjekat sa setom govori. Zbog toga, tokom prikazivanja Novog Sada, lirski subjekt navodi mnoga imena koja svedoče o istoriji grada: „Neoplanta / Neusatz / Újvidék”. U ovoj pesmi javlja se motiv koji pronalazimo i u pesmi „Beograd” – Novi Sad ne pripada pojedincu, grupi ljudi ili narodu: „Ti ne pripadaš samo meni / To je tvoja volja”. U ciklusu pesama koji je naslovljen sa „Društvo mrtvih pesnika” prostornoj komponenti se pridodaje vremenska. Lirski subjekat želi da oda počast književnim epohama i pojedincima koje on smatra predstavnicima tih epoha. Istorijski gledano, lirski subjekt ovim pesmama prelazi preko čitave srpske kulturne prošlosti: od epske prošlosti (preko pesme „Divjak” posvećene Filipu Višnjiću), on dolazi do pesnika 20. veka – Alekse Šantića i Branka Miljkovića. Intertekstualnosti se u ovom ciklusu dodaju drugi postupci koji poeziju Strahinje Crnića Trandafilovića, pored svekolike povezanosti sa književnom tradicijom, povezuju sa savremenom srpskom poezijom, kojoj pesnik pripada. U pesmi „Neobjavljena pesma Branka Miljkovića” prisutan je postupak pronađenog rukopisa. Pored naslova koji jasno upućuje na rukopis koji do tada nije bio poznat javnosti, lirski subjekt ostavlja i napomenu ispod pesme: „Otkrio sam je 14.8.2020.”. U pesmama ovog ciklusa javlja se ton prisutan u prethodnom ciklusu, čime se sve pesme zbirke neprestano prožimaju. Motiv tuge i usamljenosti prisutan je u pesmi „Aleksi” posvećenoj Aleksi Šantiću. Lirski subjekt piše pismo u stihu „bratu iz Mostara” i poistovećuje se sa njim: „Čuo sam da i ti poboljevaš ovih dana / Od tuge / Od samoće / Od puste bašče”. U pesmama o kojima smo do sada govorili jasno se ističe važnost spajanja prostornog i vremenskog. Ta simbioza najsnažnije se potvrđuje u pesmama ciklusa „Put svetlosti” u kom se preko sajedinjenja prostornog i vremenskog dolazi do duhovnog. Konkretni lokaliteti – manastiri Srpske pravoslavne crkve – u sebi nose veliku kulturno-istorijsku podlogu i lirskog subjekta vode ka miru i spoznaji koji vera donosi.
*
Osam ljubavnih pesama iz ciklusa „Dnevnik jednog stranca” samo naizgled se ne mogu tumačiti prostorno-vremenskim pristupom sagledavanja poezije Strahinje Crnića Trandafilovića. Grad Niš opisan u istoimenoj pesmi iz prvog dela zbirke sada dobija drugačije atribute. Osećaj odbačenosti i neizvesnosti zamenjeni su ljubavnim osećajem, a sam grad, koji naizgled ne mari za svoje stanovnike, bio je podređen zaljubljenom paru – „Nazirale su se bele noći kao nikada ranije / Tok Nišave se izmenio (…) Bili su to istinski prizori koji se sada retko dešavaju”. Sa druge strane, vremenska komponenta koja u zbirci neretko obuhvata celokupnu istoriju jednog naroda, sada je minimalizovana i posvećena trenutku: „Želim da uhvatim trenutak / vreme u kojem postojiš”. Snaga ljubavnog zanosa prikazana je kao toliko jaka da može izbriše determinante koje određuju pojedinca, a koje su lirskom subjektu stubovi identiteta: „Ja stojim sam na kiši / Razmišljam / O čelu bez imena / Oku bez boje / Glasu bez želje”. Do eksplicitnog spoja prostorno-vremenskog i ljubavnog dolazi u pesmi „Sedma pesma” u kojoj lirski subjekat kaže kako ne može da definiše osobu kojoj posvećuje pesmu: „Definisati znači ograničiti, / Tebe koja si prostor i vreme”. Na taj način se prostor i vreme izdvajaju kao neuhvatljive kategorije. Pojedinac uz pomoć njih pokušava da odredi svoje koordinate, ali one nekom drugom mogu biti manje ili više jasne.
*
Kako smo u prethodnom pasusu naveli – razne determinante pomažu pojedincu da dođe do svoje biti. Lirski subjekat svim pesmama zbirke ide ka određenju sebe, stavljajući se u prostorne i vremenske okvire kojima manje ili više pripada. Ipak, svaki ciklus pesama u sebi sadrži pitanje porekla. Pitanje (bližeg i daljeg) porekla sve vreme prati lirskog subjekta i tera ga da ispituje svoj odnos prema njemu. Preko pesama „Mojoj boljoj polovini”, „Ocu”, „Majci”, dolazi se do pesme „Biografija autora” u kojoj je hronološki popisano sedam kolena predaka – od oca do askurđela. Lirski subjekt u okviru beleške „Krugovi” govori o cikličnosti njegove zbirke pesama – pesme „Šesti Gabar” i „Biografija autora” neraskidivo su povezane, jer se međusobno upotpunjuju i pokazuju značaj porodične istorije i mesta za koje se ta porodična istorija veže. Ono što je u prvoj pesmi naslućeno („duše predaka”, „ratovi prošlosti” i „porodična tugovanja”) u pesmi „Biografija autora” je konkretizovano kroz imena predaka. Značaj porekla eksplicitno je istaknut i u fusnoti pesme „Biografija autora”. Tu lirski subjekt navodi svoj odnos prema poreklu: „Šta je čovek bez čvrstog korenja / Ljuštura bez traga gde je iznikla / I kuda će tek iznići”. U pesmama koje smo ranije naveli, a koji se odnose na najbliže članove porodice uočavamo kompleksnost međuljudskih odnosa i njihovu ambivalentnost. U pesmi „Mojoj boljoj polovini”, brat je predstavljen u isto vreme i kao kamen spoticanja i kao stena o koju bi lirski subjekat naslonio „praznu glavu”. Otac se u jednom stihu pesme opisuje kao „najvrednija mrlja”, pa se na taj način velika vrednost daje pojmu koji primarno može imati negativnu konotaciju.
*
Nakon prostornih, vremenskih, duhovnih, ljubavnih i porodičnih odrednica, lirski subjekt govori o odrednicama koje čoveka određuju kao homo ludensa – čoveka koji se igra i neprestano teži umetnosti. Nakon pesme „Krugovi” sledi ciklus pesama koje su posvećene teoriji književnost i umetničkom poimanju književnih pravila. Ipak, ni ove pesme nisu lišene prostorno-vremenskih koordinata, jer lirski subjekt pomenute književne pojave tumači sinhrono i dijahrono. Lirski subjekt je sve vreme svestan „poetske prošlosti”, odnosno etapa kroz koje je književnost prošla i kojih treba da bude svestan svaki poznavalac književnosti. U pesmi „Proglas” dolazi do ukrštanja važnih kulturno-književnih tačaka koje su lirskom subjektu važne – od neomodernističke tradicije, preko guslara i narodne književnosti, on dolazi „do početka”: „(Mi smo) Sinovi oca Save a / Poklon nebesa Gospodnjeg”. Već u pesmi „Pozorište” spaja se poimanje dramske umetnosti od antike do današnjeg trenutka. U pesmi se navodi da pozorišna umetnost „podriva u misli” i „šokira slušaoca” stvarajući zajednicu pesnika kao tvorca umetnosti i „pročišćene” publike. Na taj način stvara se raspon od Aristotelovog poimanja tragedije do savremenih teorija performansa. Takođe, uspostavljanje kontinuiteta prilikom sagledavanja umetnosti prikazano je u pesmi „Prošlost sadašnjost i budućnost”: „Prošlost je važna jer iz nje učimo / Da oblikujemo sadašnjost / A onda i kako da ovladamo budućnošću”. Ta poruka u pesmi prevazilazi polje umetnosti i preslikava se na čitav čovekov život. U pesmi „Umetnost” javlja se ranije pomenuti motiv homo ludensa. Želja za umetnošću prikazana je kao urođena – predodređena od Boga: „I onda nas On / Osudi na reč i govor / Ona bi dovoljna da umilostivi kaznu / Zvanu život”. Veliki broj pesama ovog ciklusa sadrže konkretne savete kakva pesma treba da bude: motivi u pesmama moraju biti lepi i korisni, pevanje mora biti „silno”, a reči ne treba „uzaludno izgovarati”. U jednoj od tih pesama mesto pronalazi i prostorno-vremensko određenje pesništva. Po uzoru na Ipolita Tena, lirski subjekat navodi da pesnik mora da bude svestan „duha sredine i momenta” i da prikazuje realnu sliku sveta u koju će utkati „jaka i verna osećanja”. Pored smernica kako bi pesništvo trebalo da izgleda, u ovim pesmama prikazuje se i slika pesnika – poput Prometeja, pesnik je prikazan kao donosilac istine „koje smo svi željni”. U fusnoti ove pesme ističe se još jedna osobina – odvažnost dobrog pesnika: „Svi smo mi bogonadahnuti / Ali, ne želi svako uhvatiti vraga za rep”. Uloga pesnika u pesmi „Pesništvo” prikazana je kao uloga poslanika koji nosi istinu koja će svima biti vidljiva. U ovoj pesmi javlja se ponovo sličnost pesnika sa Prometejem – pesnik mora da bude neustrašiv prilikom iznošenja istine – „pesnici i guslari prte put, tražeći izlaz, oni razgone mrak težeći suncu i večnosti”. Pored toga što u određenim pesmama daje smernice kakav pesnik treba da bude i čime treba da se bavi, u pesmi „Ko treba pisati?” lirski subjekat ističe biblioterapijsko dejstvo stvaralaštva – navodi da pesništvom svi treba da se bave jer svako ima o čemu da piše, a pisanje je samo po sebi je lekovito: „Ono je svojevrsni izvor prečišćenja / Terapija duše i tela”. Samim tim se prečišćenje koje je bilo rezervisano samo za recipijenta odnosi i na onog ko umetnost stvara.
*
Individualni pokušaj uspostavljanja koordinata na osnovu poezije Strahinje Crnića Trandafilovića ovde se završava. „Individualni” kažemo zbog toga što poezija ovog autora pruža daleko veći spektar mogućnosti od onih koje su ovom prilikom prikazane. Istorija, religija, poreklo, ljubav, usamljenost, umetnost – samo su neke od tema ove zbirke. Svaka od njih nekom narednom čitaocu ostavlja mogućnost da traga za individualnim koordinatama. Cikličnost same zbirke nateraće čitaoca da joj se iznova vraća, ali bi ga trebalo upozoriti da će svako naredno čitanje usloviti novi koordinatni sistem.

Dušan Petrović

PODELITE OVAJ TEKST NA: