detalj slike: KRK Art dizajn

Knjiga u ogledalu:

Piše: Simo B. Golubović

DREVNOVANjE DO BESKRAJA

(NEBOGLEDNI PEV Valentine Novković, ASoglas Zvornik, 2022)

                Uvek kada novu knjigu uzmem da čitam, pre otvaranja, da bih lakše i bolje razumeo mudrost, razmišljam o njenom naslovu i porukama koje on nosi (a mudrosti bi trebalo u svakoj knjizi biti), da dublje i lakše osetim dušu pesme/pesama (Svaka pesma/knjiga trebala bi imati svoju dušu, deo duše pesnika), da dublje zaronim u lepotu iskazanih reči (Svaka pesma, da bismo je pesmom nazvali, mora da sadrži i mudrost i dušu i lepotu svoju. Pokatkad posle čitanja bivam razočaran, često ravnodušan i retko kada, kao ovoga puta, ostajem ushićen/očaran. Za ovo ushićenje i očaranost pobrinula se književnica Valentina Novković knjigom Nebogledni pev.

                I dok razmišljam o ovom veličanstvenom naslovu/nazivu knjige javlja mi se primisao da je pesnikinja Novković pogledom u Nebo, sa rukama sastavljenim na molitvu, uz miris sveća i tamjana, u miru, u bogopokornosti, u zanosu izgovarala reči njene molitve/njenih molitvi kojima se udostojila Božiju milost tražiti.

                Ivan Despotović u svojoj analizi ovog peva (možemo, a da ne pogrešimo, kazati i speva) vrlo odgovorno i kvalitetno iskazao svoja razmišljanja o naslovnoj poruci ove knjige. On, između ostalog, kaže (parafraziram) da su pesme na neki način molitve, a one opravdavaju poetesine/naše poglede i stavove, naša osećanja predanosti, odgovornosti, pokornosti po neprestanom trpljenju i tumačenju predmeta i pojava po simboličkom, religijskom ili verujućem ključu…

I, uveren sam u to, da posle ovako mudrog zaključka i nema potrebe za drugačijom ukupnom analizom naslova.

Milica Milenković za ovu knjigu kaže: Pesnikinja Valentina Novković dubinom misli i osećanja ispisuje stihove zbirke pesama Nebogledni pev, uspravljajući svoje srce ka Bogu i duhovnosti da bi vodeći čitaoca kroz ovo poetsko hodočašće zajedno s njim „srcem progledala.“

Toni Predić reče: Valentina Novković se Neboglednim pevom visoko vinula, do samog sazvežđa velikih imena srpske književne scene… (Ja bih sa zadovoljstvom dodao posle reči srpske  i reč svetske.

Ovu knjigu mogli bismo nazvati i spevom/epom, ili malo bližom i blažim nazivom poema, jer su sve pesme vezane istim  načinom pojanja, istom tematikom i istim uzvišenim ciljem, kao i istom pesničkom metodologijom, koja je u ovoj knjizi posebno uočljiva.

Svoje oduševljenje čitajući ovu knjigu pronašao sam u mnogobrojnim misaono-folozofskim izrečajima koja, uveren sam, ostavljaju duboke brazde na uzoranim poljima čitaočevih radoznalosti kada čitalac sam traži lepotu nečijeg kazivanja.

Ponekad pomislim da je ovo neka vrsta intimnog/ispovednog kazivanja autora, a katkad pomislim da je to njegov/njen savet, pouka/preporuka da život bude lepši i podatniji, da se čitalac/čovek na pogodniji način udostoji verovati Sili Tvorca, njegovoj nežnosti (i svireposti ako zatreba), o plemenitm namerama da život čoveku bude lep onoliko koliko sam čovek veruje i sebe usmerava na bolje puteve, one puteve bez neprohodnih prepletaja postavljenih zamki, bez nesavladivih uspona i  čestih strmina koje vode u večiti pad. Poetesa kao predstavnik najsavršenijeg živog stvorenja/čoveka, kao razumno i društveno biće, već u prvoj pesmi Pod suzom u prvom ciklusu pesama zasejanih u Brazde milosti Božije, one brazde koje uvek i oduvek ostavljaju najvažnije tragove na misleće biće, na čoveka, i onda kada se radi o naoru i razoru na njivama na kojima se zasejava novo seme za život novi. Zato pesnikinja u pesmi Pod suzom reče

„Učim da trpezu mnogoljudnom
učinim, a sama joj se radujem…
… Nepce da sladom ljutinu
nazove, na neviđeno.
U vreme strašća, krotka da postanem.
Učim da tanjir je vršniji od lonca
kad oči na dovoljno naviknu.
A čovek beskrajem ispunjen, ako
se pod suzom ume nasmejati.“

                Na ovoj i ovakvoj filozofiji života pesnikinja gradi vilu za sećanje i pamćenje i kroz čitavu knjigu iskazuje, najčešće veoma uspešnim metaforama, svoj stav o životu, o življenju, odnosu prema čoveku onakvom kakav bi trebao biti po naumu Tvorca,  a ona to ovako rezonuje u pesmi Spoznanje:

„Podvig je ne posrnuti, a kamenice
te odasvud u srce pogađaju,
ne gneviti se, a do
suza reči pogrdne dosežu.

Ne dozvoliti da vetrovi,
tek tako, ono malo nežnosti
na dlanu utule…“

                Ona tako kaže da je tamjanom bližnje prizivala dok joj je vosak dlanove palio. Ona je, dakle, u molitvi i sa molitvom i dočekivala i ispraćala sve: i dobrotu i boli, a „kantar se poštenju cerekao i laž se plaštom pokrivala“ (prikrivala/sakrivala).Ona je i tada, kakokaže „vrane (zloguke i mrske ptice koje najavljuju zlo i nesreću) osmehomrasterivala“. Ovo nam ukazuje na čvrstu, u sebe uverenu osobu koja svojom voljom, uz pomoć vere i molitve, nemoći pobeđuje, mada i sama, kako u pesmi Ćutalište reče živi u vremenu zlom, vremenu bede i čestog beznađa, ali nikada i nikada nije klonula duhom:

„Zrim na bunjištu ulubljenih
činija koje se odavno kaša
ne sećaju, ime mi se u strnjiku
uplelo bez heklatice, konca i
veštih prstiju…“

                Ovo je veličanstven opis siromaštva i bede koje je veoma teško rečima dočarati. Ova poetesa to je uspešno uradila. Ona sebe/čoveka ne smatra velikim umetnikom, uspešnim i hrabrim stvaraocem, a jeste i uspešna i hrabra, samo zbog svoje skromnosti i bogobojažljivosti ne želi da sebe stavlja iznad ostalih, u pesmi Milost kaže ovako.

„Višak sam u rečima što se na
mucanje oslanjaju, u redovima
za mesto umanjenja, smešno
gizdava u očima što jednu boju prepoznaju,
čuvarka ognjišta koja vatrom neće
zaplamsati…“ 

Možda je ovo malo pesimistički kazano, ali sa dobrim razlogom da čitalac uvidi i puteve kojima ne treba hoditi, a takvih puteva je mnogo. I čovek je, čini mi se tako, onoliko čovek koliko u njemu drugi vide čoveka. Ona nevernom i posrnulom poručuje: „Ako si kamen što druge spotiče, // hramanju se sopstvenom ne čudi. Škrgut ako si pojanju tuđem, nijedna ti // svirala neće odjeknuti.“ Ovi itekako podseća na narodnu mudrost: „Ko pod drugim jamu kopa, sam u nju pada“ ili onoj mudrosti koja kaže „ko sabljom seče, od sablje gine“. Nepravde i nečasnosti uvek su se prikrivale u pokušaju da se umanje i da se zaborave. Pesnikinja kaže „Mnogo šta se može  //obzidati: gladni pogledi, // zakrpe u obući, //umočljano do kože ostaje…//  … Važno je: krivo isprsiti, //bezubo ne razjapiti, // imajuće odglumiti // u svetu ovome što klonulost ne priznaje…“ (pesma Nagore).

                Pesnikinja Valentina Novković, istinski umetnik u davanju izvanrednih metaforičnih i alegoričnih iskazja, to čini vrlo vešto, naoko jednostavno, ali zadivljujuće. Tako u pesmi Blagoslov (Verujem da je iz ove pesme iziskren naslov knjige) pesnikinja kaže:

„Doći će. Mora.
Neboglednu imaće dušu,
id melena skute.
Njegova će savest
zaboravljena okititi;
pokrovnica mojih
slepljenih suza na
nerečje pašće.
Sedeću ne mereći vreme
zbunjujućom tiktakalima,
sedeću, a govoreće:
uzletela je.
Samo ćemo ti i ja
u podnoktobvlju, krvlju svevremja,
klince blagosiljati.“

U drugom ciklusu, koji je u suštini samo uspešan nastavak prvog ciklusa pesnikinja kaže da nikada nije pomislila na smrt jer ta reč „nepce opogani“, to je ona staza koja otkucaje koraka vodi ka ulici „u kojoj fenjere nisu upalili“  Ovu sintagmu da nikada na smrt nije pomislila, ponovila je u pesmi Bez bojazni nekoliko puta da bi na kraju pesme u vidu paradoksa ironično, skoro sarkastično poručila: „Kamen me je na toplinu podsetio // kad me je otrovom zmija zalečila. // Zato se smrti ne plašim.“. Ovo me podsetilo na stihove pesnika Jovana Mučibabića „Kamenje me učilo padanju,// padanje me učilo dizanju…“

                Ovu knjigu, osim njenih uzvišenih tematskih i filozofskih poruka, krasi njena monolitnost u natprirodnoj veličini, izražajna kompaktnost  delova u celinu/poetsku gromadu, mir i spokoj nemira poetese koji u večnost usmeravaju svoje trajanje za sve ljubitelje lepih reči, za naredne generacije čitalaca, za bukvare u čitanke i važnu udžbeničku građu za izučavanje u školama i fakultetima. Knjiga je bogata izrazima koji nisu u svakodnevnoj upotrebi u našem jeziku ili su veoma retki, a mnoge takve reči podsećaju nas na staroslovenski govor, na starozavetna kazivanja, koja su, to moramo priznati,  česti toplija i umiljatija od sadašnje leksike „oštrih ivica“. Ove reči imaju snažniju poruku, jasnije određenje, pogodniji izgovor. One bolje napajaju znatiželjnu dušu čitaoca željnog nečega novog, lepšeg, a starog…

Ove reči najčešće su kovanice, katkada i složenice glagolskog, pridevskog ili imeničkog oblika. Primera radi, navešću samo nekoliko takvih, vrlo uspešnih izraza, kovanica i češće neologizama koji će, verujem, u nekom budućem vremenu krasiti rečnik srpskog jezika. U široj i kompletnijoj analizi ovog značajnog književnog ostvarenja, pažljiv književni kritičar, teoretičar književnosti, ali i sam čitalac, pronašao bi nekoliko desetina (možda i stotinu celu) ovih izraza koji lepotom odišu, toplinom plene i greju, zovu na ponovno čitanje, ponavljanje i pamćenje, što se sve ne može izreći za većinu napisanih i objavljenih književnih dela, čak i onih davno afirmisanih stvaralaca.

                U trećem i najobimnijem ciklusu pesama ove knjige, u pesmama/osamama poetese Valentine Novković česta filozofska misao pretače se u misaono-filozofsku, istorijsko-filozofsku, socijalno-filozof-sku gde sama autorka i ne pominje zla i stranputice koje su nas zadesile. Ona to izražava snažnim metaforama, česti sa ironijom sa prizvukom paradoksa do samog sarkazma. Pažljiv čitalac/analitičar, kritičar posebno, čitajući ove pesme više puta, u čitanju će zastati, potom stati, predahnuti, ponoviti, uzdahnuti da bi na kraju odahnuo uveren da ipak sve nije razumeo i dosegao, i vratiće se na početak.

                Zadovoljstvo bi bilo, a potrebe za tim postoje, da se neke od ovih pesama (ne rekoh sve, a mogao sam) nađu na trpezi na kojoj svoje znanje, želje i htenja napajaju mladi naraštaji – učenici i studenti i da ove pesme zauzmu pravo mesto (nisam kazao počasno, a trebalo je) u savremenom tumačenju književnosti.

                Čovek, čitalac u opštem smislu reči, ma koliko bio siguran u sebe, nesiguran je toliko koliko je to zavisno od okolnosti u kojima se nalazi, i iz tog razloga postoji večita upitanost, večita sumnja i dvoumljenje, pa se često lako i neodgovorno, čak i pogrešno  donose važne odluke.  Književnica Valentina Novković to je zapazila i izrekla na svoj, na poseban način. Naše je da o tome razmišljamo, da to analiziramo, tumačimo, razumemo da bismo se usmerili u dobrom pravcu. U pesmi „Ujedinjeni“ pesnikinja ovako reče:

„Šuma pamti bratimljenje
suza i ohrabrenja.
U zaklonu neiskustva
nada se posložila
kao po crtežu neiskusnog
risca,. Magla izvidnica
put je račvala:
dvoumljenje, hrljenje.
U nama prašina dečjeg
stopala i kletve odrasklih…“

                Pesnikinja, ne znam da li slučajno ili namerno, u više pesama pominje iglu i konac kao simbole da se nešto sašije/zašije, spoji/pripoji, očuva/odugoveči, da se napravi/popravi, ono što popraviti treba, što se popraviti mora, mada se tu vrlo često ispreče stvari neželjene: polomljen vršak igle, polomnjene ušice, nedostatak konca… U pesmi Krug pesnikinja ovako reče:

„… U predskazanju koje se
zaustavilo na prvom plaču,
ostali su zamršena nit i
islomljena igla…“

                U svom nedomišlju i nedosegu u pesmi Ostatak sa vidnim brigama i tihim pokajanjem pesnikinja daje svoje obrazloženje: pokušala jeste u nadi i uverenju da čini dobro i kada je uspeh nedovoljno primećen pa ona ostavlja u amanet novim generacijama stvaralaca/misli-laca da nastave njen (ja kažem dobar) put da se neuređeno uredi, neodrađeno odradi, oštećeno zakrpi/popravi, jer to i nije samo zadatak pesnika nego svih nas, to je zadatak za čoveka, jer, kako sama kaže: „Nikom se ne uskrati pedalj sreće, // ako gas srcem odmeri…“ (pesma Mrva). Ona, poetesa Valentina Novković, odgovorno, kako to i dolikuje čoveku od časti, na sebe uzima deo odgovornosti za neuspehe za koje i nije kriva kazuje da je časno pokušala (ja sam uveren da je i u mnogo čemu uspela), ali je ipak uverena da će neko sve uraditi/odraditi na bolji način, a njoj su „u zadžepku ostali // naprstak i vlas u sećanje // da sam rasla i krojila // neka sutrenja nedočekana…“

                I, da ne bih ostao dužan/nedorečen, navešću samo nekoliko primera, najčešće kovanica koje je ova vrsna pesnikinja iz nedara svojih na belinu papira ovekovečila i darovala čitaocima svojim:

-          nebogled,  pogled u Nebo, molitven pogled,

-          strašće, zanos,

-          opstajni, onaj koji opstaje, traje,

-          drevnuju, traju od drevnih vremena, istrajavaju,

-          draguljiti, umiljavati,

-          tiktakati, onomatopeja, kucanje sata/satova,

-          svejednost, neodlučnost, nezainteresovanost,

-          nepokret, mirovanje,

-          podnoktovlje, ono što je sitno, ništavno, bezvredno,

-          sutrenje, ono što će se dogoditi sutra, ono što će biti u nerednom/budućem  vremenu…

Na ovaj način pesnikinja je našem književnom jeziku dosula čašu novog veselja i obogatila našu već bogatu leksiku.

I, pre samog kraja ovog kratkog zapisa razmišljao sam o tome kada je ova knjiga nastala, Našao sam da je štampana 2022, a meni se nameće misao da je to, knjiga za sva vremena, za neko drevnovanje  do beskraja. O knjizi NEBOGLEDNI PEV  potrebno je kazati da je za rukopis ove izuzetno vredne knjige njena autorka, književnica Valentina Novković na Petim Drinskom književnom susretu ovenčana PRVOM NAGRADOM.

Valentina Novković autorka je nekoliko veoma dobrih knjiga, uspešna je kao književni prevodilac i dobitnica je više nagrada iz te oblasti.

Član je Udruženja književnika Srbije.

Na sunčanom Paliću na osamdeset i drugu godišnjicu kada je Narodna biblioteka Srbije bombardovanjem uništena, 6. aprila 1941. godine

PODELITE OVAJ TEKST NA: