detalj slike: KRK Art dizajn

POETSKI DISKURS I METAFORA

Prof. dr Slađana Milenković

Kulturna saradnja ne može bez jezika, bez razumevanja na različitim jezicima koje je potpomognuto mimikom, gestovima, ponekad i pantomimom. Književnost je poseban vid umetnosti, to je prema Lešiću „umetnost reči“. Ona opravdava svrhu postojanja samo služeći čoveku i to na način koji je dostupan samo ovoj disciplini. Poezija kao specifična književna vrsta podrazumeva i istaknut sloj zvučanja, pored sloja značenja i ta melodija, doprinosi utisku i prenosi poruku. da li možemo da razumemo poeziju i na jeziku koji nam je stran, nepoznat? Kakva je moć poezije i uloga pesnika u procesu međukulturne saradnje?Na tom putu, priča počinje od ideje koja je iskazana rečima, specifičnom upotrebom jezika, književnim izrazima, stihom, poezijom, diskursom. Taj specifičan poetski diskurs ima ontologijski status, autonoman ali ipak ima razne reference. Tekst i govor, oblik i smisao, zvučanje i značenje, sve ove binarne pozicije uzimane su kao polazište za tumačenje u književnosti.

Uzimajući u obzir razne jezike, svi se slažu da u nauci o jeziku, dakle u lingvistici diskurs biva shvaćen kao postupak kojim se pojedini delovi (segmenti) osmišljeno povezuju u „koherentan tekst“...francuski poststrukturalisti ovaj sistem ne vide samo kao celovitost u kojoj svaki deo obavlja svoju funkciju, već ovu celovitost žele da dokuče u dinamici njenog nastajanja i osmišljavanja, kao neprekidnu interakciju između pisca i čitaoca,kao dis-kurs, gde postoji osnovni kurs,od koga pisac,međutim,povremeno može skrenuti u slobodnoj igri mnogobrojnih mogućnosti.(Živković,1992:141) Lat. discursus – razgovor, izlaganje.Zasnovan na logičkom razmatranju i zaključivanju. U procesu saznanja diskurs mišljenje operiše po logičkim zakonitostima, s racionalnom postupnošću i analitičkim raščlanjivanjem. U književnosti pod diskursnim spisima se podrazumevaju oni oblici u kojima je primarno izlaganje određenih pojmova i ideja (rasprava-esej-studija i sl), za razliku od čisto imaginativnih tvorevina (drama-roman-lirska i epska poezija i sl.)(Živković, 1992: 142).

„Diskurs (franc. discours, „govor“, „razgovor“, „rasprava“) definiše se kao „kontinuiran jezički govor određene vrste“, pri čemu je naglasak na drugom delu te definicije: diskurs je tip govora“ (Lešić, 2008: 97). Prema Lešićevom mišljenju postoje različite vrste diskursa, od uličnog, familijarnog, preko medicinskog, političkog, do istorijskog, pravnog, filozofskog itd. Iz ovoga se može zaključiti da je diskurs govor koji karakteriše određenu društvenu ili naučnu oblast, ali takođe i način mišljenja u njoj.

„Tekst“ je dinamički proces, jezičkozbivanje, koje se odvija u slučaju u kojem se nižu jezički znakovi (riječi i rečenice teksta), a koje se ispunjava u čitanju kao aktivnosti u kojoj ti znakovi dobivaju svoju konačnu aktualizaciju. Čitatelj ih postepeno prima, „dešifrira“ i povezuje u jednu cjelinu koju i nazivamo „tekst“ (Lešić, 2008: 93).

Prema tome, svaki tekst pripada diskursu određenog tipa. „Po svom kontinuiranom trajanju razlikuje se od teksta, koji, po definiciji, ima početak i kraj. Osim toga, tekst može u sebi sadržavati elemente više od jednog, može menjati diskurs, a ipak se dovršiti i u cjeloviti kao koherentna cjelina“ (Lešić, 2008: 97).

Zavisno od tipa diskursa određen je i tekst.Čitalac prepoznaje medicinsku raspravu, pravni dokument, pesmu, dramu, ili tekst druge vrste, čiju prirodu shvata prepoznajući njegov diskurs. U srpskom narodu postoji poslovica: „Progovori da te vidim ko si“, u kojoj je sadržano davno saznanje da je obeležje čovekove ličnosti: govor, njegov lični govorni izraz – njegov idiolekt. U tom govornom izrazu ogleda se i stepen misaonog (kognitivnog) razvoja, i emocionalno stanje govornika, i ekonomski položaj porodice u kojoj je rastao.“ (Vasić 1980: 7). U govoru naših pesnika, ogleda se sve to, iako ne razumemo reči, smisao, doživaljavamo emociju kroz izvođenje, dakle nastup pesnika. Tumačenje diskursa bilo bi da poetski diskurs označava odnos prema stvarnosti, a u ovu priču uključuje se retorika, nameće se da i njoj kažemo nešto. Retorika predstavlja teoriju, skup pravila o lepom govoru, a besedništvo (govorništvo) praksu u kojoj se ta pravila primenjuju(Vidi: Nušić, 2004). Izvedba pesama poprimila je na Festivalu u Tunisu i karakteristike besedništva, Imenica rhetor – besednik, u izvorima se najranije javlja kod Homera. Tek početkom IV veka pre n.e. Isokrat koristi reč rhetoreia – rečitost, elokvencija, a potom počinje da se upotrebljava i pojam rhetorike - retorika. Prema nekim mišljenjima, reč rhetorike je sačinio tek Platon u dijalogu Gorgija, posle čega taj termin ulazi u najširu upotrebu, pogotovo od Aristotela (Vidi: Aristotel, 1987). Kao što su u antičko doba, u Staroj Grčkoj besednici, pa i pesnici, svoju poeziju, epove u stihu, govorili skandirajući, uzvikujući stihove, tako su i današnji pesnici govorili svoje pesme. Antički Grci od kojih počinje i nauka o stihu, versifikacija, koji su na taj način izvikivanja stihova izumeli stopu, meru u stihu, ritmove jamb i trohej, temelje lirske poezije, bili bi lepo dočekani i pozdravljeni i na ovom festivalu.

U retorici postoji veliki broj figura gde reči nemaju samo jedno značenje već ga menjaju ili utiču na druge reči da promene svoje. Francuski strukturalisti su upotrebu retoričkih figura u govoru i pisanju protumačili kao raznovrsne mogućnosti jezičke kreativnosti.

Metafora je oduvek najviše intrigirala i retoričare i teoretičare poezije, kasnije i jezika. Odavnina je na ovo stilsko sredstvo gledano kao na odstupanje od ustaljene jezičke prakse, odn. kao na retorički ukras.Pisci vole metaforu. Ona im pruža bezgranične mogućnosti preobražaja sveta iz realnosti u književno delo.

Metafora podrazumeva promenu značenja. Zapravo, metaforom se značenje reči iz jedne oblasti prenosi u drugu oblast na osnovu nekih elemenata identičnosti. Stoga se kaže da je u pitanju preneseno značenje reči. U osnovi metafore je poređenje, i to skraćeno poređenje. Svako poređenje dvaju predmeta otkriva sličnost među, naizgled, nesličnim stvarima. Karakteristika ove stilske figure je i da je zavisna od konteksta.

Metaforom se ističe jedna karakteristična osobina predmeta, naglašava se sličnost sa opštepoznatim predmetom ili pojavom, ali ni ostale osobine se ne potiskuju i ne zanemaruju. Naš poznati teoretičar potvrdio je da se metafora zasniva na „jednoj zajedničkoj osobini dvaju predmeta,  ali se kod njih ne pominje predmet koji se poredi, već se imenuje onaj drugi predmet (s kojim se poredi) i njim se upućuje na onaj prvi predmet“ (Živković, 1991: 63).

Metafora je način kojim stvaralac povezuje dotad nespojive stvari. Upravo to je u načelu savremenog književnog opusa pisaca koji su sposobni da uoče sličnosti kod naizgled apsolutno različitih stvari i pojmova.

Koliko je metafora značajna za aktivaciju misaonih procesa govori njena zastupljenost ne samo u pesmama i proznim delima, već i u zagonetkama. Zagonetka je „vrsta misaono-govorne igre, izražene u vidu metaforičnog – opisnog ili neposrednog, često zbunjujućeg pitanja koje zahteva odgovor“ (Milošević-Đorđević, 2000: 180). Metafora je najupečatljivija upravo u oblasti jezičko-umetničkog stvaralaštva, naročito poezije. O metaforama neki drugi put, više, opširnije, a sad samo da zaključimo priču o diskursu. Poetski diskurs dopoire do slušalaca i kad ne razumeju jezik. Pesnicima je neophodno umeće lepog govorenja, ono je potrebno je svima koji javno nastupaju, govore na javnim manifestacijama, u medijima. Lepo i izražajno govorenje doprinosi razumevanju poruke, naročito je izvedba, nastup, način na koji se govori bitan. Velika je moć poezije, stihova, melodije, ritma, i naročito je značajna uloga pesnika, pisca i izvođača, u procesu međukulturne saradnje.

Literatura i izvori

Aristotel, (1987) Retorika, 1, Beograd: Zavod za udžbenike

Živković, D. (1992). Rečnik književnih termina. Beograd: Nolit.

Živković, D. (1990). Teorija književnosti sa teorijom pismenosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Vasić, S. (1980). Veština govorenja. Beograd: BIGZ.

Lešić, Z. (2008). Teorija književnosti. Beograd: Službeni glasnik.

Milošević-Đorđević, N. (2000). Od bajke do izreke. Oblikovanje i oblici srpske usmene proze. Beograd: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije.

Nušić, B. (2004): Retorika,  Beograd: Službeni glasnik

PODELITE OVAJ TEKST NA: