detalj slike: KRK Art dizajn

MIJAZMIČNI PREDELI DEJANA SKLIZOVIĆA

Boris Mišić 

Dejana sam upoznao pre deset dana u Nišu, na promociji vlastite zbirke, a druženje smo nastavili do kasno u noć u poznatoj niškoj pivnici. Dotad sam ga poznavao samo ,,online'', mogao sam ponešto iz njegovih objava zaključiti o njegovim društvenim i socijalnim stavovima, i o njegovoj prozi. Naravno sasvim je drugačije kada sa čovekom popričate uživo-steknete mnogo bolji uvod u njegove stavove, i kada pročitate njegovu knjigu-to je svakako mnogo bolji uvid od nekog odlomka na netu ili čitanja nečijeg prikaza.

Dakle, da krenemo, Mijazmični predeli su apsolutno žanrovski određena zbirka-to je horor u svom neskrivenom, potpuno jasnom obliku. Crn, žestok, težak, na momente mučan. Lično više preferiram drugačiji, horor nagoveštaja i atmosfere, ali otvoren sam i za drugačiji pristup.

Dejanova poetika ima svoj individualizam, svoj osobeni stil; idejno je bliska Lavkraftovim kosmičkim entitetima i silama, i Ligotijevom nihilizmu i bezizlazu, a u stilu i radnji je bliža Barkeru i nekim još krvavijim autorima, ali uspeva zadržati svoj osoben pečat; od Lavkrafta i Ligotija je razlikuje Dejanova poprilična društveno-socijalna promišljanja i angažovanost koja se itekako osećaju u pričama, a od Barkera i već pomenutih još krvavijih autora, taj specifičan, lokalni, niški pečat.

U zbirci ima dosta mučnih scena, nekrofilije, raznih telesnih izlučevina, prekomernog ždranja...možda na momente autor malo i pretera s tim, ali vidljiva je namera da se to dovede u vezu sa konzumerizmom, partokratijom i svakom vrstom otuđenja od normalnosti koju sadašnjost nosi. Čovekom današnjice u ovoj zbirci vladaju strasti, poroci, on ne može da im se odupre, jer nema nikakvog morala ni osećaja za sramotu u sebi, i samim tim nema ni granice. Ne može da se odupre vlastitim nagonima, jer je tako učen; Dejan nema milosti prema savremenoj civilizaciji, ni vlasti ni opoziciji, generalno čovečanstvu.

Meni lično, kvalitet priča se povećavao kako je zbirka odmicala. Prve tri su mi bile slabije, i idejno i stilski (Veliki pljusak mi je nekako vrludao, rasplinjavao se između strašnog i laganog, Gurmanov greh i Šta se to krčka su mi bili bolji ali su previše otišli u šokiranje i možda mi time ubili momenat strave i iščekivanja koji sam želeo). No druga polovina priča-Mala mrtvaja, Duboki zvuk i Majstor mi je bila mnogo bolja, i za ovu polovinu zbirke dao bih baš jaku ocenu.

Mala mrtvaja je priča baš po mom ukusu; jeziva, folklorni, ruralni horor, sa motivom strašnih ,,crnih svadbi'', koje se kažu još praktikuju kod nas, i u ovoj priči sam istinski uživao; u njoj je i nekrofilska scena potpuno na mestu i u funkciji priče.

Duboki zvuk je idejno možda i najača priča u zbirci, dobro osmišljena i vođena.

Majstor mi je takođe odlična priča, pogotovo prve dve trećine priče koje su odlično ,,ubole'' atmosferu, jezu; dete i sećanja...sjajno. I opet ruralno, folklorno, mračno iz naše podsvesti odlično ide. Čini mi se, barem meni, da su najbolje priče u ovoj zbirci upravo one koje se oslanjaju na folklornu, ruralnu fantastiku, da tu autor zablista; one su mi ostavile bolji utisak nego priče sa ,,urbanim'' hororom, iako je naravno pohvalno što ih autor smešta u Niš i što pokušava izgraditi jedan lokalni-u okviru opšteg-univerzum strave.

Za prvu zbirku više nego dobro; tri priče dobre, tri priče odlične. Ne znam šta bih savetovao kao urednik, jer urednik nisam, mogu samo kao čitalac, i kolega. Na momente se autor malo rasplinjuje, a ponegde je opet previše zgusnut, kao da nekad preterano insistira da kaže i nešto što nije nužno niti doprinosi atmosferi i radnji. Onda kada je maksimalno skoncentrisan-kao npr. u Maloj Mrtvaji i Majstoru, odličan rezultat ne izostaje. Savet bi bio naći neku meru, između radnje i efekta, i neke društvene potke priče, da ničeg ne bude ni premalo, ni previše, nego baš onoliko koliko treba.

Iako lično više volim nešto drugačiju vrstu horora, bio mi je interesantan i ovaj pristup i uživao sam u knjizi. Na kraju, vreme je takvo kakvo je, crno i mračno, i potrebna su nam i dela poput Mijazmičnih predela, koja beskompromisno zasecaju crnilo i lokalne, i svečovečanske stvarnosti.

Čekamo s nestrpljenjem naredna Dejanova dela.

PODELITE OVAJ TEKST NA: