|
|
|
"SRCE DINARE" ISKOVANO PRIČAMA BORISA MIŠIĆA  | Vladimir Vujinović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
"SRCE DINARE" iskovano pričama Borisa Mišića
Vladimir Vujinović
Neka vas ne zbuni to što ćete na internetu najčešće videti da se ova knjiga zvanično vodi kao horor i fantastika. To da je žanrovska odrednica nešto limitirajuće po književnost je naravno jedna od najvećih (snobovskih) predrasuda koje može imati jedan čitilac. Ali, istina je, i svojevrsni apsurd, ako „Srce Dinare“ posmatramo samo kao horor ili fantastiku, to će umnogome da ograniči sve one horizonte koje nam pruža ova zbirka priča. Ovde pre možemo govoriti o elementima horora i fantastike u jednom književnom delu, koje se hvata u koštac sa dubioznim pitanjima o mestu čoveka kao pojedinca, kao i čitavog jednog naroda, na vetrometini jednog horor vremena. Zaista je veliki dijapazon društvenih tema koje ovo delo obrađuje, tako da ih je nemoguće sve prebrojati. Ali, čak i kad se bavi krupnim temama poput rata iz devedesetih, svih onih podela koje je taj rat doneo ovim oduvek trustnim balkanskim područjima, ili da govori o svim onim usudima i stradanjima srpskog naroda – Boris Mišić uvek ima isti fokus u svom pripovedanju. A to su iskušenja malog i običnog čoveka, uhvaćenog u mrežu teških istorijskih zbivanja. Autor vešto koristi najmoćnije oružje književnosti: individualizam i ličnu vizuru, kako bi dao glas onim ljudima koji ga u istoriji inače nikad ne dobijaju. Mišić je vrsni pripovedač, što se vidi po stilskoj izbrušenosti njegovih rečenica. A lakoću demonstrira i time što svoje priče uopšte ne opterećuje tim teškim temama koje razmatra. Čak i kada piše o ratu, on to radi na indirektan način. A u prvom planu su uvek uobičajene svakodnevne situacije njegovih junaka. „Srce Dinare“, svakako najmoćnija priča, po kojoj je i čtava zbirka dobila naslov, najbolje sublimira čitav Mišićev strvaralački opus. Precizan naturalističko-realistički stil koji fotografski hvata sve prizore prelepe prirode autorovog rodnog kraja u Bosni, uz tu neku atmosferu tezgobe, pritisak nadolezaćeg zla koje može da se oseti u vazduhu, a za koje sam na početku rekao da čitavoj knjizi daju taj elemenat atmosferičnog horora.Za Borisa mislim da je spreman za sledeći korak, da se uhvati u koštac sa mnogo dužom proznom formom – sa romanom. Stil već ima, a forma romana će mu pomoći da otkloni ono što su, po meni, bile mane ove zbirke: nekoherentnost kvaliteta kod nekih priča, gubljenje iz fokusa same radnje, kao i nedovoljna zrelost u građenju čvrste i stabilne naracije. Sve u svemu, „Srce Dinare“ je zbirka priča koju vam toplo preporučujem.
|
