detalj slike: KRK Art dizajn

Panonski demon

  Zahvaljujem se Zoranu Petroviću, koji mi je dao niz vrlo korisnih predloga i saveta i učinio da pojedine rečenice u ovoj priči bolje zvuče.

   Alfeld, negde na istoku Mađarske, na rubu nekadašnje

  Velike Pustare ( Puste ).

Ester je opčinjeno gledala u očeve šake, dok su besno udarale po vadilici i drugim mašinama. Zašto su te šake uopšte stvorene, pitala se. Da li su ikada bilo šta pomilovale, zagrlile, nežno dodirnule? Nije mogla da se seti, barem ona nije pamtila da se to ikada dogodilo. Žuljevite, teške, otvrdle od surove zemlje, od rada i mašina,  bolesne od pića, mraza i vetra, ali još uvek snažne i robusne. Njenoj majci dodeljivale su samo šamare i udarce. Nju samu je ređe tukao-ali dešavalo se. Šandora je ranije češće mlatio. To se doduše, u zadnje vreme prilično proredilo. Dok je ona tonula u muklo prihvatanje ponižavajućeg ropstva nasilju, njen brat se brzo prilagođavao i pružao sve vitalniji i snažniji otpor. Otac nije bio glup; dobro je čitao ljude i nije želeo da završi život usred sna, sa nožem zarivenim u trbuh, tako da je Šandora u poslednje vreme uglavnom ostavljao na miru. Ali danas je poludeo od besa, psovao je sve, i vreme i zemlju i nju, Šandora, njihovu pokojnu majku ( to ju je najviše bolelo ). Šandor ga je netremice posmatrao, ali nije ništa izustio, niti reagovao. Znao je, kada je otac bio u ovakvom stanju, da je bolje ne zapovedati kavgu s njim.

Šake. Ponovo je vratila pogled na te šake ( bože, kad bi samo nešto moglo da ih odseče ili...odgrize, kako bi to dobro bilo. A onda se postidela tako grešnih, zlih misli. ) . Te šake oterale su njenu majku u grob. Zvanično, umrla je od upale pluća, ali Ester je znala da je umrla od tuge, udaraca, modrica, poniženja. Bila je  lepotica, dugačke, guste smeđe kose, očiju zelenih poput stepe, jedre i privlačne figure. Šta je videla u ovom nasilniku, ništaku prosečnog izgleda, bledog ispijenog lica i ufitiljenih brčića, nikad joj neće biti jasno. Zašto se udala za njega, zašto je  uopšte rađala decu s njim, i na kraju, zašto je godinama trpela onoliko zlostavljanje? Zašto je za njim došla ovde, na kraj sveta,  na rub Puste, u veliko Nigde i Ništa, gde kilometrima okolo nije bilo bukvalno ničega, osim trave, vode, peska i  smrdljivog blata. Ona , koja je bila iz čestite i imućne  porodice, koja je mogla da studira u Budimpešti ili Debrecenu, da svira klavir i violinu, dočekuje slikare i muzičare, pošla je za  usamljenika, da bi svenula u ovoj Praznini na rubu sveta, ne dočekavši ni četrdesetu. Zašto? Ester je noćima pokušavala da dokuči zašto je njena majka izabrala da vodi takav život? Šta je to  u ustrojstvu i tkanju ovog sveta što dopušta da se životi tako besmisleno i uzalud potroše? Ako nas je Veliki On stvorio, ako smo njegova Deca, onda je valjda dužan i da se brine o nama,  da ne dopusti da se tako nešto desi? Ali dešavalo se, znala je i ona tako izolovana, čitala je novine, gledala televiziju. Dešavalo se svuda, u celoj zemlji, na celom svetu. Svet je bio mračna katedrala bola. Ljubav i nežnost su bili retki, neprimetna zrnca svetlosti u okeanu prašine sveta.

Sećala se da je otac samo dva puta  bio iole  dobrog raspoloženja. Jednom, kada ih je fijakerom odvezao u nekoliko kilometara udaljeno selo i provozao  kroz centar . Jedino je tada videla nešto nalik osmehu u uglovima očevih usana. Ali ni to nije bilo iz ljubavi i radosti. Bilo je to čisto zadovoljenje ega ( fijaker i konje je dobio davno, na kartama, u nekoj kafani kod Debrecena ), pokazivanje i hvalisanje pred drugim, isto tako ubogim i zlim, zavidnim. Drugi put je bilo čisto pretvaranje. Otputovali su pedesetak kilometara od svog salaša, da posete nacionalni park Hortobađ. Ester je sa svime bila oduševljena.Sa ljudima, bezbrojnim posetiocima, pticama svih boja i glasova; govedima čudnovatih rogova, vodenim bivolima, čudima koja su joj tada izgledala čarobna i jedinstvena. Čak je i Šandor, koji nikad nije bio preterano oduševljen prirodom, sijao od zadovoljstva. Otac je takođe delovao zadovoljno, ali kad mu se Ester u povratku kući pokušala približiti, sva uzbuđena čavrljajući o lepotama koje je videla, otac je frknuo i grubo odmahnuo rukom :

,,Sve je to jedno veliko ništa.'', gunđao je. ,, Samo predstava za tupave turiste i uzimanje novca. Odavno to nije ona nekadašnja Pustara, već najobičniji vašar.  Prava Pustara je ovde, gde mi živimo. Gde se budiš i ležeš u znoju, umoran i zgrčen, dok svuda oko tebe dvesta dana u godini fijuče umorni vetar... fijuče kao da vrišti. Nema ničega, samo  nebo, kiša, zemlja i blato. E, to je iskonska Pustara. Ono  što si  gledala danas, samo je jedna velika laž.''

Odmahnuo je još jednom rukom i jasno joj dao do znanja da je dalji razgovor na tu temu završen. Radost joj se ugasila u trenu.

Sećala se svega toga, dok je otac besneo. Cela godina je uistinu bila živa propast. Vreme je podivljalo, klima se surovo poigravala sa ovim mestom kome je odavno i sam Stvoritelj rekao laku noć i zbogom. Naizmenično su ih pogađale užasne suše i žege, mraz i grad, orkanski pljuskovi i poplave. Usevi su propadali, sve je bilo pod znakom pitanja, žitarice, stočna hrana, luk i krompir je trunuo, poplavne i podzemne vode mrvile su i plastenike i otac je u besu nemoć pred razuzdanim silama prirode iskaljivao na njima. Jedna od takvih poplava, praćenih grdnim munjama i razjarenim vetrom protutnjala je salašom i okolinom i tog dana, pretvarajući sve u krugu od nekoliko kilometara u mulj, blato i tečno sivilo. Ester je znala, a i Šandor je znao, šta sledi nakon nasilja prirode-erupcija očevog nasilja. Pogledali su se bez reči i počeli da oblače čizme i topliju odeću. Otac ih je gledao zakrvavljenih očiju. ,,Kuda?'', upita, ali bez stvarne volje, nije ga zanimalo, očekivao je otpor, nadao mu se, priželjkivao ga, a kad je on izostao, više ga nisu interesovali. Nije bilo ničeg sladostrasnog u bežanju, iskaliti bes na onima koji se i ne opiru.

,,Stala je kiša.'', odgovori mu Šandor. Izbegavao je njegov pogled.  ,,Isteraćemo malo svinje na vazduh.''

,,U ovo blato?'',smrknuto upita otac. Ali nisu ga više interesovali. Kad popije još koju odvući će se do sela i tamo u kafani potražiti neku staru kurvu koja će mu pomoći da zaboravi propast u koju ga je kiša vukla, uništavajući mu prihode i svaku perspektivu. ,,Ma idite dođavola'', odmahnuo je rukom. ,,Što se mene tiče, ne morate se ni vraćati. Ni zašta niste. Beskorisni kujini sinovi.'' Ester se lecnu na to ,,kujini sinovi'', uvek ju je bolelo kad udara po mami, koja se više ni verbalno nije mogla braniti od njegovih uvreda. Šandoru za trenutak bljesnuše oči čudnim, zloćudnim sjajem, dok im je otac okretao leđa, u jednom naletu panike Ester pomisli da će upravo prisustvovati ubistvu-da će Šandor zgrabiti veliki kuhinjski nož i dok otac stoji okrenut i ne gleda, sjuriti mu ga u leđa. Ali on samo klimnu glavom u pravcu vrata i njih dvoje izađoše pred ustajalo, sivo, smrdljivo nebo. Pustili su svinje napolje, i praćeni glasnim lavežom porodičnog psa Lakija, krenuli blatnjavim putem dublje u Pustaru.

Prešli su ravne, ispucale površi koje nisu davale nikakve znake života, čak ni sada, dok su se njima razlivali podzemni i nadzemni tokovi i dok ih je prekrivalo blato. Ester je znala da je to privremeno; blato i vode će se povući, a Pustara će se vratiti sebi, svom starom obliku, jedan mali komad divljine koji se još uvek držao, ovde u zabačenom i zaboravljenom kutku sveta, daleko od očiju, turista, industrije i svakog napretka. Ali ma šta otac govorio, Ester je znala da ni to neće večno potrajati. Ta površina , taj dašak pustinje Afrike i stepa daleke Rusije, ovde u srcu Evrope, lagano je umirao. Bila je sve manja, Ester se činilo da je svake godine sve kraća. Brzo su izbili na zelene, travnate površine koje su skrivale od pogleda močvaru i njene rukavce, iza kojih se lenjo vukla i odmarala Tisa.

Tu je bilo njihovo mesto, samo njihovo, Ostrvo, tako su ga zvali i godinama su tu dolazili, sami ili u društvu Gabrijele i Lacija ; bilo joj je draže da ga zove tako, nego njegovim pravim imenom-Laslo. Blago je porumenela. Ostrvo je bilo mala zelena čistina, livada okružena gustim spletom drveća s jedne, i močvarnim vodama i čak živim blatom s druge strane. Pronašli su siguran prolaz do Ostrva još davno, izabrali najbolju od svih staza i pronašli kutak u kome će biti sigurni i skriveni od sveta. Samo jednom se desio nesrećan slučaj, zaspali su i svinja je odlutala kroz gustiš i šiblje i upala u živo blato. Ester nikada neće zaboraviti skičanje nesrećnog stvorenja koje je očajnički molilo za pomoć. Ocu su slagali da je svinju odnela nabujala Tisa, da se udavila.

Ali sada nešto nije bilo u redu sa njihovim omiljenim mestom, osetila je to čim su se približili. Iz pravca Ostrva dopirao je nesnosan smrad. Nesnosan-nije umela da nađe podesniju reč. Nije to bio uobičajeni smrad blata i poplave, već kao da je stotinu uginulih životinja tu naslagano i da trunu danima.  Šandor je izgledao zbunjeno,  u neverici je gledao i pokušavao da odredi odakle tačno miris dopire. Ester se priseti munje koja je oko podne udarila. Ako je to uopšte bila munja. Nije je videla, samo je čula, tresnulo je strahovitom snagom, kao potres, kao da se tog trenutka cepaju svetovi. Istog momenta kiša je prestala, kao rukom odnesena. Sećala se kako je Šandor promrmljao da su to đavolska posla u pitanju. Rekla mu je da ne budali.

Iz šiblja pred njih istumaraše Laslo i Gabrijela, uzbuđeni, vlažnih i sjajnih očiju. Ester je posmatrala brata i sestru i po hiljaditi put razmišljala koliko fizički liče, a kako su karakterom i duhovno različiti. Oboje su imali bujnu, smeđu kovrdžavu kosu i fine crte lica, krupne zelene oči i bledu kožu posutu pegama. Bili su visoki i mršavi, izgledom kao da su tek izašli iz puberteta, iako su bili nekoliko godina stariji od nje i Šandora. Laslo je već pohađao drugu godinu na fakultetu u Debrecenu, a Gabrijela će na fakultet poći na jesen. Zavidela im je. Njihova porodica bolje je stajala, imali su oba roditelja koji su živeli pristojnim, normalnim životom bez skandala i patnji. Barem Ester nije znala ni za kakav mrak koji se možda krio iza te porodične idile, niti joj je Laslo nešto u tom smislu pominjao, niti je išta takvo mogla da nasluti. Njihov salaš je bio udaljen tri kilometra od Esterinog doma, oko kilometar i po od sela, faktički su im bili jedine komšije. Ali ako nije mogla da nasluti kriju li se iza idiličnog odnosa njihovih roditelja kakve mračne tajne, Ester je jasno mogla da uoči karakterne razlike između brata i sestre. Laci ( volela je tako da ga zove ) je bio osećajan, izraženo empatičan i imao je neko unutrašnje oko i uho i za najtananija i najsloženija ljudska osećanja. Od njega je teško bilo nešto sakriti. Volela je njegovu dobrodušnost, ali u isto vreme bila je svesna da je ona i njegova najveća mana. Nedostajala mu je snaga, upornost, borbenost i to je bilo ono što je sprečavalo...da mu se preda. Bila je svesna njegovih pogleda i osećanja prema njoj, ali taj zid sačinjen od nedostatka njegove čvrstine i snage, nije uspevala da preskoči.

Gabrijela je bila nešto sasvim drugo. Uvek nasmešena, raspoložena, aktivna, bila je neko kome se sva vrata bez problema otvaraju. Ali iza te fasade u nemirnim, brzim pogledima njenih očiju i trzajima i grimasama na krajevima usana i lica ključala je mahnita manipulativnost, mržnja i želja za posedovanjem, kontrolom. Savršeno se slagala sa Šandorom i Ester se uopšte nije čudila zašto.

,,Poranili ste'' , Šandor prekinu tišinu. ,,Šta to tako prokleto smrdi? Kao da je vodeni bivol doplivao iz Hortobađa i posrao se na Ostrvo.'' Gabrijela se zacereka, ali oči joj brzo povratiše ozbiljan sjaj. ,,Ostavite svinje tu i dođite'', uzbuđeno reče. ,,Da vidite šta smo pronašli na Ostrvu. Došli smo čim je stala kiša, nakon što je ono puklo-čuli ste? Ovo je neverovatno, nećete verovati šta smo našli. Dođite, hajde.''

Pošli su za njima. Šiblje, travuljina i vrbe se ubrzo razmakoše i pred njima se ukaza Ostrvo. Bila je to prelepa oaza zelenila, livada i mirisa usred sumornog predela. Mali zeleni plato tek ponegde posut brezama, topolama i drugim drvećem odmarao je oko i dušu. Na samom kraju Ostrva, tamo gde se već gubilo u močvarnoj vodurini, stajale su dve usamljene, ogromne žalosne vrbe, pružajući svoje neobične grane skoro do zemlje.

Tada je primetila. Ispod vrba je ležalo nešto, ogromno, crno, neki divovski trup. U trenutku je pomislila da je reč o nekoj velikoj vidri, ali to truplo više  je ličilo na foku ili morža ( gluposti, reče sama sebi, morske životinje ne žive, niti mogu živeti u Panonskoj niziji ). No, pre nego što je mogla da krene bliže, Laki je iznenada potpuno pošandrcao, i režeći se ustremio na crnilo.

Njegovo besno režanje pretvorilo se u cvilenje kad je došao nadimak vrba. Kao da ga je zaustavila neka nevidljiva sila, kao da se ispred njega isprečio  nevidljivi zid koga nije bio u stanju da preskoči.  Vratio se cvileći, do njihovih nogu, nakostrešene dlake i pogleda u kome se nazirala nemoć i strah.

,,Priđite'', reče im Laslo. ,,Osmotrite to izbliza.''

Koračali su po travi, tiho i oprezno, kao da se plaše da će probuditi nekog uspavanog džina.

Zapuhnuo ih je težak smrad, koji je prodirao kroz sve organe. Jedva su ostali na nogama. Kada su prišli vrbama, Ester i Šandor se zapanjeno zgledaše. Ester je pomislila da sanja, da to nije moguće, da tako nešto ne može biti, i ne može postojati.

,,Majko mila'', Ester preblede. ,,Majčice, draga, mila.''

,,Krv ti Isusovu!'', gotovo je vrisnuo Šandor. ,,Šta je ovo?''

Ispred njih na travi je ležala golema crna masa, nešto debele kože i sigurno teško par stotina kilograma. Ester ponovo podseti na morska stvorenja koja je gledala na televiziji. Samo što ovo stvorenje nije imalo oči. Tačnije, imalo je JEDNO oko,  koje je prkoseći svim zakonima geometrije, bilo na sredini tog glomaznog tela. Poput kameleonovog, okretalo se u svim pravcima, svaki put menjajući boje, ali bez jarkih boja i nijansi.-iz crne u sivu, iz sive u belu, iz bele opet u crnu. Iznad oka, iznad, ne ispod! ( Gospode bože, ja ludim, pomisli Ester, ovo ne može biti živo ) nalazila su se usta, koja su se mlitavo otvarala i zatvarala, ispuštajući hrapav, krkljav zvuk, otkrivajući redove kratkih ali šiljatih i snažnih zuba, kao i dugački, plamenocrveni jezik ( konačno jedna jarka boja, pomisli) koji je sada ležao nepomičan, kao da ne može da se pokrene i odmota.

Ester šokirana pomisli da dubina tih usta nema granica, da im ne vidi kraj, da njihova dubina mora biti mnogo veća od tog tela, što naravno nije moguće,  sve je ovo san, samo ružan, glupavi san.

Tada zapazi i jedan ud. Nešto nalik ruci ili pre grani, izranjalo je s druge strane telesine, dugačko i tanko a završavalo se sa četiri...šta? Nije znala. Crna prsta, kandže, nešto nalik tome.

Potpuno je zanemela, obamrla i zaprepaštena. Primetila je da stvorenje deluje iscrpljeno, bezvoljno, kao da je bez snage i energije, kao da ne može ni da se pokrene. Mada nije shvatala kako uopšte može da se kreće.

,,Našli ste ovo...posle praska?'', Šandor je povratio prisebnost. ,,Celo vreme leži tako, ispod vrba?''

,,Da'', reče Gabrijela. ,,Ne pomera se. Samo kruži okom i otvara ta odvratna usta. Deluje nemoćno i iscrpljeno. Mada ne znam ni kako se kreće, bez ruku i bez nogu.''

,,Možda puzi, poput zmije.'', Šandor se nasmeja.

,,Ne lupaj'', prekori ga Gabrijela. ,,Ovo čudo sigurno ima bar dvesta kila. Nema šanse da ovo može da puzi.''

,,Ima li pišu?'', Šandor je opet počinjao biti onaj stari, i Ester mu uputi ljutiti pogled.

,,Nismo je zapazili.'', reče Gabrijela. ,,Idi pa opipaj, ako ti se baš traži. Otkud znaš da je muško?Možda uopšte i nema pola.''

,,Otkud znaš da sam mislio na mušku pišu?'', Šandor se i dalje cerekao, nervirajući Ester sve više. ,,Mora da je ima. Mora da ima organ za razmnožavanje, mora na nešto da izbacuje tečnost i izmet.''

,,Bravo, veliki naučniče.'', Ester se konačno povratila od šoka. ,,Imaju li gljive i bakterije pišu? Biljke? Valjda si učio u školi kako se biljke razmnožavaju?''

,,Ovo nije nikakva prokleta biljka'', otpuhnu Šandor. ,,  Biljke nemaju oči. A ni gljive ni bakterije. Očigledno je neka odvratna, dosad svetu nepoznata životinja.''

,,Ja mislim'', umeša se Laslo ,,da je ovo došlo odnekud...sa zvezda. Palo ovde, sručilo nam se pred noge. Ovako nešto ne postoji, niti može postojati na našem svetu. Ovo je vanzemaljac, očigledno. Znaš neku životinju s jednim okom, i s jednom rukom, nalik na granu?Kad je ono puklo...možda se tad otvorila...neka rupa kroz koju je upalo sa svoje planete.''

,,Vanzemaljac.'', Šandor ga prezrivo odmeri. ,,Ma da, lud je sa zvezda da padne baš ovde, u ovu pustoš. Ne druže, ovo je nešto sa našeg sveta. Pomiriši ga, kako smrdi. Zar tako smrde zvezde? Pogledaj ga. Crno je i gadno, baš kao i ova kaljava, bljatnjava i usrana ravnica. Ovo je ispuzalo iz nekakvih dubina Zemlje, nešto ga je pokrenulo, možda su ga te bujice izbacile na površinu. Možda dole, u dubinama, žive ovakvi čudovišni oblici, životinje nalik demonima.Ili demoni nalik životinjama.''

Šandor priđe stvoru i snažno ga šutnu nogom po teškoj, crnoj telesini. Iz usta stvorenja začu se nešto nalik cvilenju iz dubine, na granici čujnosti. Gabrijela se zasmeja. Laslo preblede. Ester jurnu krv u obraze. ,,Jesi li normalan?'', povika na brata. ,,Šta ti je učinilo?Ne diraj ga.''

,,U čemu je tvoj problem sestrice?'', upita Šandor. ,,Ovo je očigledno neka neman. Izbljuvana iz utrobe zemlje. Ili iz pakla, ako ti je tako lakše. Dole zapravo i jeste pakao, zar ne? Kažu da je dole temperatura milion stepeni. Zar nije to pakao?''

,,Ostavi ga na miru'', reče Ester. ,,Nisi ti Bog da odlučuješ kako je i zašto nešto stvoreno.''

,,Nemoj da mi kenjaš o Bogu'', ošinu je besno pogledom. ,,Gde je bio Bog kad nas je ostavio u šapama one pijandure? Gde je bio kad nam je umrla majka? Gde je bio kad nam je ostavljeno u nasleđe da živimo u ovoj pustopoljini? Znam vrlo dobro šta misliš o svemu tome. Zato nemoj da mi držiš lekcije o Bogu, nikakve. Razumeš?''

Ester otvori usta, pobuni se da još nešto kaže, ali odustade. Klonula je kao da joj je iščilela snaga. Šandor izvadi i rasklopi nož iz džepa-skakavac. Oči su mu bile blistave, ali na neki mračan način. Ester nije volela kad je imao takav pogled. ,,Treba malo da mu pustimo krv.'', reče. ,,Ako je crna, sigurno je demon. Samo demoni imaju crnu krv.''

,,Hočeš li prestati?'', konačno progovori Laslo. ,,Šta ćemo još saznati o tebi?Da mučiš krišom insekte, kidaš im noge? Da vešaš mačke u podrumu? Jesi li poludeo? Prestani!''

Šandor se munjevito pokrenu. Ester se učinilo da nije prošlo ni sekund, a da se nož našao na Laslovom vratu. Gabrijela kriknu. ,,A šta će se dogoditi ako ne prestanem? '', upita Šandor. ,,Evo, neću da prestanem. Imaš li još neku primedbu ili pitanje?''

Laslo je ćutao. Gabrijela je počela da jeca i moli Šandora da skloni nož. Ester se nadala otporu. Ceo život je to čekala. Otpor. Budi dostojanstven Laci. Pljuni mu u facu. Pokaži hrabrost. Ne sme ti ništa. Toliko lud nije da te ubije, ili da ti iskopa oko pred vlastitom sestrom. Ako te malo i zareže, otrpi. Izdrži. Samo se suprotstavi.

,,Nešto sam te pitao'', zareža Šandor. ,,Imaš li još nekih primedbi ili pitanja?''

,,Nemam.'', tiho progovori Laslo. Ester glasno otpuhnu. Osećala se potpuno slomljeno.  Gore nego ikada, gore nego kada su trpeli očevo zlostavljanje. Činilo joj se da sve u njoj i oko nje bledi i nestaje, poput magle, da u njoj nestaje ljubav i naklonost koju je osećala prema Laslu. Sada je shvatila, oči su joj se otvorile. To što Laslo ima u sebi nije dobrota, blagonaklonost i ljubav, već samo najobičniji kukavičluk. Nije čak ni normalnost. Normalan čovek ni po koju cenu ne bi trpeo ponižavanje.

Šandor načini dugačak, jak rez na koži stvorenja. Gabrijeli suze pređoše u osmeh a lice joj se ozari. Laslo i Ester su bledo gledali. Stvorenje se ponovo oglasi cvileći, a iz reza pokulja gusta, smrdljiva, crna tečnost. Šandor oduševljeno povika : ,,Demon! Znao sam da je demon!''

Tada se dogodilo nešto čudesno. Krv-crna tečnost se odjednom zgrušala i prestala da teče. Rez je nestao. Bukvalno nestao, pred njihovim očima. Rana se zacelila, koža je bila čista, kao nova.

,,Bože dragi'', Šandor je bio zaprepašten. ,,Pa ovo čudo samo od sebe zaceljuje.''

Laslo se oglasi. Povratio je nešto od izgubljene hrabrosti. ,,Ovo nije normalno'', reče. ,,Možda bi trebalo da obavestimo roditelje. Policiju. S ovim se nije igrati.''

Šandor ga ponovo pogleda okrutnim, besnim očima punim mržnje. ,,Nećeš nikog obavestiti. Ni ti, ni ostali.'', reče. ,,Mi smo ga pronašli ( lažeš, pomisli Ester, pronašli su ga Gabrijela i Laslo, nisi ga ti pronašao skote ), naš je. Samo probaj da prijaviš. Napraviću ti koji rez ovim nožićem. Samo mi se nešto javlja da se tvoji ožiljci neće samozaceliti.''

Ester okrenu glavu. Nije želela da gleda Laslov pokorni, prestrašeni pogled. U tom trenutku mrzela ga je jednako kao oca i Šandora.

Razmišljala je o svemu dok je kasnije duboko u noć  sedela na verandi i gledala u zvezde koje su dremale nad ravnicom. O Šandorovom ludilu. Skoro ceo dan su presedeli na Ostrvu; Šandor je udarao, rezao, zasecao stvorenje, svaki put rane bi se čudesno zacelile. Došli su kasno kući, otac je besneo, vikao, psovao ih je da smrde na užeglo blato,  ali barem ih nije tukao. Razmišljala je o Laslovom kukavičluku, o Gabrijelinom oduševljenju mučenjem stvorenja a i o samom stvorenju. Odakle je stiglo? Je li nesrećno, je li svesno da je dospelo tamo gde ne pripada?Kakvu će ulogu odigrati u njihovom životu?

Tada je počelo. Isprva se činilo kao daleko, duboko grgutanje, kao da se neki potočić teško probija kroz kamenu i ispucalu zemlju. Zatim je grgutanje jasno prelazilo u cvilenje. Osećala je snagu  čudnog, tuđinskog uma, uma koji pokušava svoj jezik...? način komuniciranja-da prevede na naše reči. Osećala je napor kome se taj um izlaže da bi se približio kome-njoj?

Nahrani. Gladan. Nahrani. Me.

Bože, ovo nije moguće. Ester uhvati panika. Stvorenje joj se obraćalo. Sada je jasno čula reči u svojoj glavi. Teške, kratke reči- očito se mučio sa našim jezikom , ali ipak jasne i razgovetne.

Nisam normalna, pomisli. ,,Ne smem'', odgovorila mu je u mislima. ,,Šandor...Brat mi je pripretio. Zabranio nam je da te hranimo. Ne znaš ga...povrediće me. Spreman je na sve.'' Isti otac, umalo da doda. Ali ionako je sigurno čuo to u njenim mislima. Shvatala je da pred ovim stvorenjem nema tajni.

,,Nahrani'', glas je bio uporan. ,,Brzo ojačati. Ću. On. Platiti. Platiće.

Patiće.

Ester se strese.

Patiće. Još. Kako. Će patiti. Ne sumnjaj. U to.

Ester je kao hipnotisana ušla u kuhinju. Otac je čvrsto spavao, čulo se njegovo bolesno hrkanje iz dnevne sobe. Mogla je da čuje i Šandorovo isprekidano disanje. Pokupila je na brzinu neke namirnice u posudu, u količini za koju je procenila da se njihovo odsustvo neće previše primetiti. Na brzinu je navukla čizme i iskrala se napolje. Molila se samo da Laki ne zalaje i da ih ne probudi. Srećom, izgleda je i on dremao. Kao u snu, prolazila je poznatom stazom. Stvorenje je i dalje bilo u istom položaju, ispod vrba. Čak i pri slabašnoj, noćnoj svetlosti zvezda i meseca, izgledalo je odvratno. Ester oseti nalet gađenja, a onda i kajanja zbog tog gađenja. ,,Ne. Brini. Shvatam. Odvratnost vaše vrste prema mom.Obliku. U telu.'' govorio je glas.

Prišla je. Kutlačom je izručila sadržinu posude u ogromna, otvorena usta koja su ponirala u beskrajno, nepojmljivo ždrelo. Njegov dugački jezik obmota se oko tečnosti, i njoj se učini da raste, krupni, da već vraća snagu. Kriknula je i držeći posudu otrčala nazad. Plašila se da će taj ogromni jezik ispuzati, da će je zgrabiti poput pipka divovske sipe ili hobotnice, da će je uvući u to strašno ždrelo. Stvorenje je nije zaustavljalo, stigla je kući plačući. Oglasilo se tek kad je zaspala, u snu.

,,Hvala ti. Ne zameram strah. Neću ti nauditi. I u mom svetu postoji ( onda je dugo tražio reč, osetila je to, da nije siguran kako mi to kažemo ) zahvalnost. Ne boj se.''

Dani su prolazili. Šandor je nastavljao da muči stvorenje, praćen Gabrijelinim ohrabrivanjem. Činilo se kao da ga svako zaceljivanje rane još više razbesni. Laslo je pružao pasivan otpor, ignorisao je, negirao, pravio se da ne vidi, ponekad se verbalno suprotstavljao, ali bi se nakon eksplozije Šandorovog gneva brzo povlačio. Ester je nastavila da donosi hranu svake noći. Osećala je da stvorenje jača, da mu se snaga sve više vraća, i da je sve bliži trenutak kada će se cela ta suluda šarada, bojala se, krvavo završiti.

,,Odakle si?'' pitala ga je jedne večeri. ,,Jesi li iz utrobe zemlje? Dolaziš li sa zvezda?''

,,Daleko. Iza. Zvezda.'', reklo je. ,,Nisam siguran možete li vi...vaša rasa...to pojmiti. Živim iza Sivih Teritorija. Na Rubu Praznine. ''

Ništa od toga nije razumela. ,,Kako si dospeo ovde?''

,,Ne znam'', gotovo je zajaukalo. ,,Nešto se. Dogodilo. Neki rez...greška...poremetilo se. Tkanje. Vremena i prostora. Ispao sam. Kroz. Nekakav. Procep. Ali vratiću. Se. Čim. Ojačam.

Možeš sa mnom.''

Stresla se. Naježila. Pomisao da pobegne iz ovog pustog, sumornog blatnjavog pakla bila je privlačna. Ali kuda? U neki strani, nepoznati, čudesni svet, gde su možda i fizički zakoni drugačiji nego na Zemlji. ,,Da odem tamo...da opet budem nečija sluga, da ponovo imam gospodara? Neću.''

,,Nema'', glas je bio izričit. ,,Na rubu. Gospodara. Mi slobodni. Smo. Vlast ni. Sivog. Gospodara. Ne. Proteže se. Nad nama. Bezbedni smo. Od. I Praznine. Pođi sa mnom. Slobodna. Bićeš.''

Jedno jutro došao je Laslo. Pogled mu je bio ispijen, umoran, podočnjaci su odavali da nije puno spavao. Otac je već čeprkao nešto po bašti, u potkošulji, znojav, ljut. Laslo ga učtivo pozdravi. Otac pljunu u travu i okrenu glavu. Ester se gotovo nasmeja Laslovoj zgađenoj faci.

,,Dobro jutro'', promrsi. ,,Dobro jutro'', odvrati ona, gledajući prazno u očeva leđa.

,,Hoćeš kafu?'', upita Ester. ,,Ne hvala'', reče Laslo. ,,Nije mi do kafe.''

Ćutala je. Misli su joj letele čudnom, zlokobnom stvorenju na Ostrvu. Da li bi Laslo poverovao, da mu ispriča kakvu je ponudu dobila? Da li je iko ikada na svetu dobio takvu ponudu?

,,Rano jutros u cik zore, otišli su tamo'', počeo je. ,,Pratio sam ih. Osetio sam Gabrijelu kada je otvorila vrata. Sakrio sam se iza granja i gledao. Ester...ovo je gore od svega što je uradio do sada. Poneo je sekiru. Odsekao je stvorenju...O, Bože!'' , zario je glavu u šake. I dalje je ćutala. Naslućivala je kuda vodi ta priča. Nešto u njemu počinjalo je da je iritira i tačno je znala i šta.

,,Odsekao mu je ruku'', nastavio je. ,,Mislim, ruku? Onaj jedan ud što poseduje. Pljusnula je ona crna krv. Ester, odsečena ruka se sama od sebe zapalila. Nestala je u plamenu. Crnom plamenu. Istog trenutka je izrasla nova. Na istom mestu na telu odakle je odsečena. Šandor je poludeo, psovao je sve redom, ali više nije navaljivao. Taj stvor...izgleda ima moć da momentalno zaleči svaku ranu. Da nadoknadi svaki izgubljeni organ. Mislim da moramo nekog obavestiti.''

Planula je. ,,Ti ćeš nekog obavestiti?'', gotovo je vikala, ali pazila je da joj glas ipak ne pređe jačinu koja bi probudila očevo zanimanje za njihov razgovor. ,, Usrao si se od Šandora. Nećeš ti nikog obavestiti. Čim diplomiraš, otićeš odavde i biće te baš briga za nas koji ostajemo.''

,,Zašto si takva prema meni?'', pitao je. ,, Dobro znaš šta osećam prema tebi. Znaš da planiram da te povedem sa sobom. Ne želiš da ostaneš ovde.''

,,Ne želim'', rekla je. ,,Ali ne želim više ni da odem s tobom.''

,,Zašto?'', pogled mu je bio tužan, vodnjikav, mutan. Gotovo ga je mrzela u tom trenutku. Mrzela je njegovu slabost. Svoju slabost. Poželela je da išamara i sebe i njega.

,,Zato što si slab'', rekla mu je. ,,Zato što si kukavica. Beskičmenjak. Mislila sam da si drugačiji.''

,,Dobro znaš da ne podržavam nasilje'', pobunio se. ,,Šta želiš od mene, da postanem drugi Šandor?''

,,Ne podržavam nasilje!'', besno ga je imitirala. ,,Idiote prokleti! Šta misliš da je svet? Cveće, klavir i poljupci? Maltretirana sam od detinjstva! Treba mi neko ko je sposoban da me zaštiti. Ko želi da me zaštiti. Da mi bude oslonac. Ti to nisi. Ti si prokleti, kilavi slepac. Ne možeš da zaštitiš ni sebe, ni svoje sopstveno dupe, a kamoli mene.'' Sada je gotovo vikala : ,,Ko zna šta se i u tvojoj glavi mota? Možda si perverzniji i od Šandora. Samo što nemaš petlju da ostvariš svoje fantazije, kao on.''

Izraz bola i povređenosti na njegovom licu bio je gotovo komičan. Došlo joj je da se nasmeje, uprkos suza koje su joj se skupljale u očima. Znala je da preteruje za ovo zadnje što je izgovorila, ali htela je namerno da ga povredi. Možda je i tada već naslućivala šta će se dogoditi i pravila nesvesno sebi odstupnicu. Od njega, od sveta. Od svega.

Okrenuo se i otišao, bez reči.

Uveče je ponovo nosila hranu ka Ostrvu. Prelazila je stazu po osećaju, nije ni gledala, koraci su joj bili mehanički. Osećala je strašan umor. Od Lasla, od oca, od Šandora. Umarala je beskrajna, ravna zemlja, krajolik bez brda, sivo nebo bez nade i milosti. Želela je kraj, priželjkivala je bilo kakav kraj, samo da se nešto desi, da prestanu beživotni monotoni dani bez radosti i ljubavi.

Želja joj je bila uslišena.

Našla se odjednom na zemlji-pomislila je da je pala, zapela za neki panj. Hrana se rasula po zemlji, posuda je pala u blato, a u blatu je bilo i njeno lice, kosa. Pridigla se na noge, a tada je nešto snažnu cimnu za kosu. Vrisnula je i ugledala očevo lice iznad sebe. U drugoj ruci držao je sačmaru.

,,Zašto me nisi upozorio?,, vikala je u mislima. ,,Znam da si znao da me prati.''

Želela si. Da. Ga. Se. Rešiš. Rešićeš ga se. Ojačao sam.

Ester se naježila.

I gladan sam. Jako. Sam. Gladan.

Ne, pomisli Ester. Nemoj. Niko ne zaslužuje takav kraj. Čak ni on.

,,Prokleta, glupa kučko'', očev dah smrdeo je na luk i vino. ,,Misliš da nisam primetio da hrana nestaje? Misliš da nisam primetio tvoje male noćne odlaske?''

,,Bio sam ubeđen da nosiš hranu muškarcu'', nastavljao je. ,,Nekom razbojniku, zatvoreniku, koji je u bekstvu i koji se sklonio u Pustu. To bi ličilo na tebe, ta glupa romantika koju ti je u glavu usadila ona glupača od majke.''

Umrećeš, idiote, pomislila je Ester. Nemaš pojma koliko si blizu smrti i to strašne.Sekunde te dele. Stani, proklet bio.

,,Isuse dragi, ovo je gore od svega što sam zamišljao. Nosiš hranu ovom...đavoljem nakotu. Kakva je ovo nakaza?''

Povukao je još jednom grubo za kosu a onda je odbacio na zemlju. Jecala je, umrljana blatom, vodom i prljavštinom. Želela je da ne gleda ono što će uslediti, ali znala je da će gledati.

,,Ne znam iz kog si kruga pakla stigao'', rekao je. ,,Ali Isusa mi, vratićeš se u njega. Sve sa sačmom u toj smrdljivoj telesini. Bože, ala smrdiš.''

To su bile poslednje reči koje je izgovorio.

Nije stigao ni da opali. Sve se desilo u trenu. Nije ni videla kad su se ta ogromna usta otvorila. Videla je samo dugačke, užarene jezike koji su se obavili oko oca. Nije mogao ni da vrišti, jer su mu usta bila zapušena bezbrojnim pipcima jezika. Posmatrala je kako sačmara leti kroz vazduh i pada u vodu kao nekakva izbezumljena igračka koja se otrgla kontroli i komandi. U sledećoj sekundi jezici su povukli oca u unutrašnjost usta stvorenja.

Na travi su ostale samo očeve čizme, krvave, isprskane komadima odrane kože.

Oca više nije bilo.

Ukusan. Je. Više nemaš. Problem.

Zavrištala je i pobegla. Ignorisala je dozivanje stvorenja, trčala je, trčala kao nikada, bez daha, što dalje, što dalje od svega, od ubistva, od ovog sveta, od drugih svetova. Bežala je činilo joj se, beskrajno dugo.

Uletela je u kuću i prodrmala Šandora u krevetu. Posmatrao ju je krmeljavih očiju.

,,Šta koji đavo...šta hoćeš u ova doba?''

,,Ubio ga je'', vikala je. ,,Ubio ga je i pojeo.  Bože , pojeo ga je.''

Odmah se razbudio i skočio na noge. ,,Koga?'', pitao je. ,,Onog usranka Lasla?''

,,Ne, oca!'', kriknula je. ,,Mrzim ga, ali niko ne zaslužuje takvu smrt. Niko.''

Šandor nije pokazivao bes. Ni žalost. U očima mu sevnu prezir i mržnja,

,,Šteta'', progunđao je. ,,Trebalo je da ja ubijem kučkinog sina. A ne demon.''

Pokazao je na mobilni telefon. ,,Zovi ono dvoje'', rekao je. ,,Moramo ovo rešiti. Moramo svi biti na okupu.''

,,U ovo doba?'' , upita ga Ester. ,,Kako će izaći iz kuće? Šta da kažu ako ih primete?''

,,Ne ljuti me!'', prasnu. Oči mu bljesnuše poznatim, opasnim sjajem. ,,Neka se snađu. Nije im prvi put da se išunjaju iz kuće. Noćas ćemo se rešiti demona. Ili mi ili on.''

Nemaš šanse, pomisli Ester. Glupane glupi, nemaš nikakve šanse. Video si da mu nikakvo oružje ne može naškoditi. Bar ne oružje sa ovog sveta. Da ga upozori? Čemu? Ionako neće slušati. A možda je i dobro što ne sluša, pomisli. Možda je sve vreme ovo želela i priželjkivala.

Čim su izašli iz kuće, počela je kiša. Isprva je sipila, a onda prelazila u sve jači i jači pljusak. Na pola puta već je počelo da seva. Munje su poput nebeskih mačeva plesale ples smrti nad Pustom. Počelo je, pomisli. Bila je već mokra do gole kože, ne bi pomogle ni kabanice, znala je. Ovo nije bila obična kiša. Nije brinula hoće li navući upalu pluća. Tada joj je već bilo jasno da je odlučila.

Tako. Je. Tamo gde. Idemo mi. Nema bolesti. Ljudskih. Nema. Virusa.

Nikakvih.

Vrisnula je kad je Šandor naglo zgrabio za ruku. U očima mu se videlo da mu je nešto sinulo, nešto što ne sluti na dobro. ,,Otkud otac na Ostrvu?Kako je došao tamo?Zašto?'', reče.

,,Pusti mi ruku!'', zajeca. ,,Pratio me je.''

,,Pratio te je.'', posmatrao je pažljivo, ne skidajući pogled s nje kao da je neka retka vrsta insekta oko koje se još dvoumi da li da je pusti ili zgnječi nogom. ,,Zašto bi te pratio?''

,,Nosila sam hranu...stvorenju.'', prkosno odgovori. ,,Nisam htela dopustiti da se pati.''

Nije stigla ni da jaukne kad je Šandorova ruka poletela prema njenom licu. Šamar ju je srušio na tlo, po drugi put za svega nekoliko sati našla se licem u blatu i vodi.

,,Glupačo!'', vikao je. ,,Šta glumiš? Crveni krst? Zelene? Trebalo je davno da te zadavim.''

Ugledala je dve prilike , njihove siluete dok se pridizala. Stigli su. Videli su šta se dogodilo. Laslo je povikao i jurnuo na Šandora- konačno, pomisli Ester, tako je, oslobodi se već jednom straha,  ali je ovaj bio oprezan i brzo izvukao nož. Šandor se u poslednjem trenutku zaustavio, nož mu je gotovo dodirivao Laslov stomak. ,,Ni korak dalje'', reče Šandor. ,,Ili ćeš svega mi, sakupljati creva u ovom blatu.''

,,Kako se to desilo?Kako ga je ubio?'', Gabrijela je bila zaprepaštena. ,,Nije imao snage!''

,,Izgleda je ojačao.'', Šandor je krvnički streljao pogledom Ester. ,,Ova idiotkinja mu je noću nosila hranu.''

,,Šta hoćete?Šta sam loše uradila?'', niz Esterino lice suze su se mešale sa blatom i vodom. ,,Nisam ga mogla pustiti da skapava. Mučili ste ga. Ko smo mi da presuđujemo o dobru i zlu? Možda su u njegovom svetu dobro i zlo sasvim drugačiji nego u našem. Možda i ne postoje. Nemamo pravo  da ga osuđujemo. Da ga povređujemo. ''

,,Prokleti filozof'', Šandor joj prezrivo pljunu u lice. Ustuknula je besna, zgađena. ,,U jednom je ona prokleta pijandura bila u pravu. Nisi nizašta. Da sam znao šta radiš...kunem ti se.'', škrgutao je zubima, ne želeći do kraja da istisne preko usana misao koja je svima bila jasna.

,,Šta ćemo?'', upita Gabrijela. ,, Zašto onda idemo na Ostrvo?Pobiće nas.''

,,Neće.'', Šandor pokaza nožem prema Ester. ,, Neće nam nauditi dok je ona s nama. Ipak ga je hranila. Imam plan ljubavi, veruj mi, biće sve u redu. Krećite.''

,,Šta ako neću?'', Laslo se ponovo usprotivi. ,,Da nas nećeš možda sve pobiti?''

Šandorove oči bljesnuše ludačkom vatrom. Laslo ponovo ustuknu, čak i Gabrijela uplašeno odstupi pred tom žestinom. ,,Jednom sam ti rekao, čini mi se'', procedio je Šandor. ,,Da ne postavljaš glupava pitanja. Više ti neću govoriti. Krećite.''

Krenuli su.

Stvorenje je bilo tamo, ispod vrba, gde su ga i prvi put videli. Bilo je istog oblika i iste veličine, ali čak i po mraku videlo se da je crnilo njegove kože sada drugačije, zdravije, snažnije. Nije to više bila umorna, gladna, iscrpljena telesina bačena u drugi svet, već snažni, zdravi, smrtonosni lovac.

Munje još jednom potpuno osvetliše noć. Praskale su snagom od koje su joj kolena klecala. Bliži se čas, govorilo joj je stvorenje. Prelaz je u. Toku. Upravo. Otvara se.

,,Klekni ljubavi'', Šandor poljubi Gabrijelu u usta. ,,Zašto?'', upita ona. Ester po izrazu njenog lica zaključi da joj se nimalo ne dopada to što vidi u Šandorovim očima.

,,Da se pomoliš Gospodu.'', reče on. Izraz lica bio mu je potpuno ozbiljan, miran, usredsređen. ,,Potrebno je.''

,,Da...se...pomolim...?'', Gabrijela ga je zaprepašteno posmatrala. ,,Šališ se, zar ne?''

Šandoru se namršti čelo. ,,Izgledam li kao da se šalim?Ljubavi, nemoj da me ljutiš. Učini mi to.''

,,Dobro.'' Reče ona i dalje ga začuđeno posmatrajući i kleknu na vlažno blato.

Ester i Laslo su gotovo istovremeno kriknuli, kad je odnekud iz jakne izvukao ogromni mesarski nož, jednom rukom je uhvatio za kosu, a drugom rukom joj nož prislonio na grlo.

,,Puštaj je!'', vikao je Laslo. ,,Šta radiš to? Smesta da si je pustio!''

Ne ubijaj nikoga, molila je Ester stvorenje. Molim te. Nikoga. Naglas reče : ,,Da li si potpuno poludeo?Šta sve ovo znači?''

Gabrijela je plakala i krkljala pod nožem. ,,Samo priđite, zaklaću je.'', reče Šandor.

Stvorenje je i dalje bilo nepomično. Njegovo oko ih je posmatralo, ali Ester je već znala da njegove misli lutaju nebom, tražeći procep u atmosferi i munjama, put ka dimenziji u kojoj je obitavao. Laslo se tresao od besa i straha, ali bio je nemoćan da išta učini.

,,Šta hoćeš?'', Ester je gledala u Šandora. ,,Reci šta hoćeš, proklet bio.''

,,Evo kako ćemo.'', reče on. Oči su mu gorele sve luđom vatrom. ,,Pošto ste obadvoje prokleti moralisti i dobrotvorci,  puna su vam usta Boga i milosrđa, evo vam sada prilike da pokažete da to niste samo na rečima. Dogovorite se koje će od vas dvoje. Dobrovoljac će'', on se nasmeja ludački. ,,prići ovoj nakazi, otvoriti mu usta i ući unutra. Da budem što razumljiviji, možda fakultetlija ne razume narodni jezik-neko će poslužiti kao ručak demonu. Inače, ako odbije, snosiće odgovornost za Gabrijelinu smrt.''

Gabrijela još jače zajeca. ,,Zašto to radiš?Šta ti je?'', vrištala je.

,,Umukni'', hladno odvrati Šandor. ,,Bolje ćuti, svako naprezanje ti zaseca vrat.''

Laslo je krenuo kao hipnotisan prema stvorenju. Oči su mu bile tamne, poražene, ali ipak pune dostojanstva i prihvatanja sudbine. Ester se zagrcnu u suzama. Sada se kajala za sve što mu je rekla za kukavičluk i nedostatak muškosti. Prihvatiti ovakvu strašnu kaznu da spasi sestru nije mogao slabić. To nije bila slabost, za tako nešto bila je potrebna džinovska snaga.

Ali njene misaone molbe stvorenju bile su uslišene. Divovska usta se nisu otvarala. Laslo je grebao, tukao, udarao po njima, pokušavao na sve načine da ih pomeri, ali se nisu pomerala. Ester je u jednom trenutku pomislila da je stvorenje već otišlo-da je otišlo duhom u svoju dimenziju, a da je na zemlji ostao prisutan samo njegov fizički oblik, ljuštura.

,,Odustani više!'' , Ester je vikala na Šandora. ,,Neće da ga pojede, jel vidiš? Neće da pojede nikoga više. Prekini ovu besmislicu, jesi li poludeo?''

Šandor je gledao zaprepašten u nju. U očima kao da mu je sinulo neko otkrovenje. ,,Ti...ti komuniciraš nekako s njim ?''

,,Da.'', rekla je kratko. Izdržala je uraganski pogled njegovih očiju.

,,I kažeš, neće više nikoga da pojede?'', upita je.

,,Kažem.'', klimnula je glavom. ,,Neće.''

,,Onda žalim slučaj.'' Šandor tobože tužno odmahnu glavom, a onda munjevito prevuče nož preko Gabrijelinog grla. Krv je obojila horizont Esterinog pogleda, tekla je, činilo joj se beskonačno, praćena poslednjim urlikom umiruće, koji se ubrzo pretvorio u krkljanje i hropac.

Stvari su se nakon toga odvijale veoma brzo.

Gabrijela je utonula u blato, preklana, dok je krv jezivo natapala zemlju. Iz usta stvorenja suknuo je ogromni,  dugački jezik-pipak, koji je zgrabio Šandorov nož i odbacio ga u travu. Zatim je Šandora udario preko lica, napravivši mu užasnu posekotinu. Šandor kriknu i pade na tle.

Laslo se zaleteo na njega, s neljudskim krikom na usnama. Bio je na Šandoru pre nego što je ovaj stigao da se podigne. Ester je sumnjala da se Laslo ikad u životu potukao, ali sada je udarao kao mahnit. Pesnice su mu dobovale po Šandorovom licu, Laslo je urlikao dok mu je lomio nos, cepao arkade i zatvarao oči. Šake su mu bile potpuno krvave kada je skočio sa Šandora, počeo da traži nož u travi. Našao ga je. Seo je Šandoru na grudi a nož podigao tačno iznad njegove glave.

,,Laci, ne!'', vrisnula je Ester. ,,Ne! Nemoj!''

,,Zašto ne?'',gledao ju je besno. ,,Ubio mi je sestru! Ubio bi i tebe!''

,,Znam'', rekla je, dok su joj se suze slivale niz lice. ,,Ali nemoj. Nemoj, molim te.''

,,Zar nisi htela?'', vikao je, krvav, izbezumljen. ,,Želela si muškarčinu! Osvetnika! Zaštitnika! E pa sada te štitim! Sada se svetim, za moju sestru!''

,,Ne govori to!'', plakala je. ,,Bila sam luda. Zar ne razumeš? Otac me je zlostavljao od malena. Ubio je moju majku. Šandor bi ga vremenom nadjačao, ali pretvorio se u oca. Postao je isti kao on. Govorila sam stvari iz besa, povređivala sam namerno i tebe i sebe. Ne želim osvetu, ni zaštitu. Želim ljubav.''

Laslo je dugo gledao, a onda ispustio nož, zaplakavši. Uhvatila mu je glavu rukama i ljubila ga divlje, snažno, isprekidano između jecaja. Stravičan prasak se prolomi iznad njih i munje osvetliše prostor kao da je dan. Osetila je neku promenu u vazduhu, u mirisu, u atmosferi.

Vreme je, govorio je glas stvorenja. Dođi. Brzo. Neće dugo. Biti. Prolaz otvoren. Svega par. Minuta. Požuri.

Odvojila se od njega teško, uplakana, zadihana, pokisla, blatnjava, u šoku od svega što se dogodilo i što će se tek dogoditi. ,,Laci, ja sada idem'', reče trudeći se da joj glas bude čvrst, tvrd. ,,Idem...s njim. Idem na svet gde nema ljudi, neba, zemlje. Ne mogu tražiti od tebe takvu žrtvu, da ostaviš roditelje, budućnost, ceo svoj život. Znaj da ću te pamtiti po dobrom i neću te smatrati kukavicom ako odbiješ. Samo požuri sa rastankom, vreme mi curi.''

,,Idem'', smesta je odvratio. ,,Pljujem na svet. Ti si moj svet.''

Gledala ga je nekoliko trenutaka. ,,Dobro'', izusti na kraju. ,,Pođi.'

Laslo je nežno podigao Gabrijelu u naručje. Sklopio joj je oči. ,,Treba da sahranim sestru.''

,,Nema vremena'', reče Ester. ,,Žao mi je. Moramo poći smesta.''

,,A može li on...može li on možda?'', Laslu u trenutku sinu, luda, mahnita nada.

Odgovor od stvorenja joj je stigao u sekundi. Izgovorila ga je Laslu. ,,Ne može, ljubavi. Čak ni Rub Praznine i njegova stvorenja ne mogu da ponište smrt ljudskog bića. Mogu da vrate svoje organe i telo, ali ne i naše.''

Pogledao je klonulo, a onda nežno ponovo spustio Gabrijelu na zemlju, poljubivši je poslednji put u kosu. Šandor je cvileći puzao, bljujući zube i krv. Kao u snu, Laslo i Ester krenuše prema stvorenju. Stavite ruke na moju kožu, reče im. Tu, na moje. Oko.

Laslo se držao čvrsto, hrabro ali videla mu je strah u očima. ,,Tu sam ljubavi'', reče Ester. ,,Normalno je plašiti se. Strah nije sramota. Samo se prepusti. Neću te ostaviti.

I prepustio se.

Najpre se promenilo vreme. Noć je , bez ikakvog upozorenja i prelaza, prešla u dan. Posmatrali su prizore koje su gledali ceo život : Pusta-ogromna, beskonačna ravnica, vode, močvare, pesak, usamljene grupe drveća, Ostrvo, Tisa i nebo, ogromno, teško, beskrajno nebo.

Nakon vremena, promenile su se boje. Nebo je postajalo sivo, sve sivlje da bi na kraju postalo gotovo bezbojno. I drveće i livade gubile su zelenu boju. Pigment našeg sveta je nestajao pred njihovim očima. Rađao se neki drugi,sivi.

Onda se konačno promenio i prostor. Počelo je sa blagim mreškanjem, ljuljuškanjem. Ester se osećala kao da joj je pao šećer-slike su polako počele da se mute i udaljavaju, sve je treperilo, poigravalo, a onda je u jednom trenutku shvatila da su prošli osom vremena i prostora i

Više nisu bili na Zemlji. Napustili su Pustu.

Šandor nije mogao da veruje svojim očima, kada se konačno pridigao. Demon, glupača i njen mutavi dragi su nestali. Jednostavno su isparili pred njegovim očima. A onda ga nešto strašno ošinu po očima i on zaurla jer više nije video ništa, utonuo je u večni mrak.

Pozdrav. Pre mog odlaska. Konačnog. Ona ovo neće. Videti. Ona je milostiva. Ja nisam.

Platićeš. Obećao sam da ćeš. Patiti.

,,Kurvin sine!'', zaurlao je Šandor. ,,Trebao sam te ubiti dok sam mogao!Bio si slab i nikakav. Poklonio sam ti život. Tako mi vraćaš!''

Osećao je da je kiša prestala, pokušao je po sećanju da se orijentiše na stazu koja je vodila od Ostrva, ali noge nisu slušale. Zaplitale su se, pravile pogrešne korake. Znao je to, osećao instiktom farmera koji je poznavao teren. Noga mu snažno propade u blato. Trznuo je i izvukao, psujući, okrenuo se u suprotnom pravcu. Noga mu ponovo propade u blato. Jedna, pa druga. Pokušao je da ih izvuče, ali na njima kao da je bila težina kuće. Uporno je pokušavao nekoliko puta, ali bez uspeha. Osetio je da mu i torzo tone. Onda je shvatio šta se dešava.

Živo blato. Patićeš. Vrisnuo je, divljački, očajnički, ali vrisak nije mogao ništa promeniti. Samo je oterao ptice.

Pusta je nastavila svoj jednolični, usamljenički život, kao da se ništa nije ni dogodilo. Nju ništa nije moglo da pobedi, ni vreme, ni ljudsko ludilo, ni stvorenje iz ovog ili drugog svemira.

Mogli ste samo da joj se prepustite i živite. Ili negde odete.

Ma gde to bilo.

PODELITE OVAJ TEKST NA: