|
|
|
 | Biljana Biljanovska | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
POSLEDNjI SUSRET
Vreme i mesto zbivanja – od 1948 naovamo na ovim balkanskim prostorima, a možda i mnogo šire.
Bilo je vrlo kasno popodne, skoro pred sam sumrak, kada je zazvonio na vrata malog stana na sedmom spratu u zgradi koja se nalazila u jednoj vrlo usamljenoj ulici, u jednom predgrađu velikog grada. Na stolu je bio postavljen ručak za dvoje. Zapaljene crvene sveće oko sebe su pišrile miris osušenih ruža koji je oboma iz nepoznatih razloga bio prijataniji od svih ostalih. Već su počele i senke da se poigravaju po zidovima, stvarajući onu tajanstvenu ali privlačnu atmosferu neke mističnosti što obično stvore upaljene sveće, njihov dim, miris priželjkivane hrane i nestrpljivo isčekivanje voljene osobe. Nije ni bio oprao ruke, a već je bio za stolom, neobično šutljiv i zamišljen. Gledao je pravo ispred sebe nekuda u prazno, kroz nju, kao kroz zid. Kao da je spremao nešto u glavi što ona u tom trenu nije mogla nikako dokučiti. Zatim je odjdared skočio, ispravio se, kao hipnotizovan, stao ispred stola i dalje buljeći u nešto nevidljivo što se možda krilo iza predmeta, stvari, zidova:- Gde ćeš, upitala je ona jednoličnim glasom koji je u jednom trenu i zatreperio.Predosećala je i ona da će se nešto neočekivano desiti, ali nije ni mogla naslutiti šta to može da bude.- Ma sedi molim te, spremila sam ti tvoje omiljeno jelo, a uspela sam da nabavim i tvoje omiljeno crveno vino koje najviše voliš, zar nisi primetio?On je ćutao kao zaliven. Menjale su se samo grimase na licu, širio je i skupljao oči zureći dalje u nju, kroz nju, kroz zidove, u ono nepoznato.Ona se dovijala kako bi ga naterla nešto da kaže, da joj pomogne da shvati celu ovu situaciju, ovaj momenat, celu tu napetost, njegovu odsutnost.Nekolko sukundi, koje su se njoj činile kao cela jedna večnost, produžio je da tako stoji i da se zvera, kao da traži pogledom nešto, na tren dozvoljavajući samo da mu se preko lica oklizne neka grimasa propraćena drhtajem usnica koje kao da se spremaju našto da izuste, Isčekivala je produžavajući da sedi, jer je mislila ako se pridigne da će je noge izdati, da će se stropoštati, da neće imati snage da izdrži svu tu napetost.- Mila moja....progovorio je konačno, za koji tren ovde će doći policija. Dolaze da nas privedu, mene i tebe. Nemoj se premnogo uzrujavati, molim te...Nije joj dozvolio da postavlja pitanja, bilo šta da upita,kako ga ne bi prekidala. Nastavio je istim, drhtavim, ali dosta smirenim glasom:- ...znači, policija misli da smo ti i ja nekakvi špijuni, da radimo za neke strane službe i sile. Ti znaš da to nije tačno zar ne? Znači, dozvolićemo im da uđu, da pretresu sve (ukoliko to budu zatražali), pa i da nas privedu ako slučajno budu uvereni da to moraju da urade. Mi se nećemo opirati kako ne bi komplikovali dalji razvoj događaja. Kada se budu uverili da ne postoje nikakvi dokazi, da nemaju šta da nam zamere ili prebace, da ne postoje nikakvi argumeni za bilo kakve optužbe, ostaviće nas na miru. Samo da te ne uhvati nepotrebno panika, molim te. Budi smirena i jednostavo prepusti sve meni da ja sredim.Da, i svakako jasno ti je da se posle ovog događaja ti i ja ne možemo više nikada susresti, niti ovde, niti na bilo kom drugom mestu. Da moramo da zaboravimo da smo uošte nekada postojali jedno za drugo, da je postojalo i ovo naše gnezdo, da smo imali samo naš deo život ovde u ovom malom, nama tako dragom stanu. A posle, ti postupi onako kako smatraš da je ispravno. Da napustiš ovo mesto i odeš negde dalje, ili...uostalom kako ti budeš želela...Nije uspeo da završi rečenicu. Na vratima se već oglasilo zvonce, dugo odjekujući u prostoju, osobito u njenoj glavi. Kao zvona crkve koja pozivaju svoje vernike na molitvu, ali ne uspevaju da ih dozovu, jer vreme za molitve još nije. Vratia je otvorio on:- Izvolite , rekao je ali mu je glas malo zapeo, jer u tom trenu su se u stana nagurali grupa dobro naoružanih ljudi u njoj sasvim nepoznatim tamnim uniformama, ostavljajući utisak jednog velikog vraninog jata koje uleće u neko đubrište u potrazi za hranom.Pošto stan nije bio veći od četrdesetak kvadrata, mala soba spojena sa još manjom čajnom kuhinjicom i kupatilo, omogućili su da pretres bude izvšren za vrlo kratko vreme. A nije bilo ni premnogo nameštaja ili tajnih mesta gde bi negde moglo nešto nedozvoljeno da se sakriva.- Ali molim vas, jedva je promrmljala u jednom trenu, šta vi tražite ovde? Pa niste mi pokazali niti nalog za pretres, niti vaše legitimacije, a već ste ceo stan prevrnuli. Molima va, dajte mi bar jedno objašnjenje za ovaj vaš upad ovde i postupak koji ne mogu da razumem, na šta va ovo li...Nije uspela da završi rečenicu, jer onako kako su bili ušli, otkako bukvalno ništa nisu našli u jednom ljubavnom gnezdu, za šta je jedinstvena namena i bilo ovaj mali stan, jednako ćuteći su izleteli iz njega ostavljajući za sobom samo kratki komentar koji je ostao da lebdi u prostoru- ...ovde nećemo ništa naći, ajmo dalje! Nestali su kroz vrata kao crne senke, kao jato crnih vrana koje napušta teren posle neuspešnog pohoda.Za njima je zatvorio on vrata, gledajući ćuteći u nju jedno vrlo kratko vreme, sa onom istom maskom na licu koja nije otkrivalo bukvalno niti jedno stanje ili osećanje.- Mila moja, lepo smo prošli, nisu nas uhapsili. Ja sada moram da idem. Zar ti nije sve jasno posle ovoga? Nemoj me ništa dodtano pripitkivati. Jednostavno me pusti da odem, bez ijedne reči ili komentara, bez scena rastanka i nepotrebnih dramatizacija. Da se ne povredimo nehoteći. Nemoj više nikada i nigde i ni u kakvim okolnostima da me potražiš, ili nekome nšto da spominješ od ovoga. Tako je najbolje za oboje, veruj mi!Zar je mogla bilo šta da izusti, da kaže, da komentariše! Totalnno razoružana, nema i bez pokreta sledila je njegov odlazak. Otvorio je vrata, tiho se isšunjao iz stana, bez zbogom, bez uzdaha, bez bola koji je ostao u njoj, u njenim grudima zbog svega nedorečenog i neobjašnjenog. Jendako tiho je za sobom zatvorio vrata i nestao. Ni sama nije znala kako se dovukla do prozora, stala iza zavese da bar još jednom i zadnji put sledi figuru bića koje je zadnjih godina bilo najmilije, najdragocenije, za koje je bila u stanju čak i u oganj da se baca, ako bude bilo potrebno. Kroz gustu zavesu i oblivena suzama koje nije uspevala nikako da zaustavi, na uglu druge uličice što se sekla sa onom gde se nalazila zgrada i njihov mali stana, primetila je jato crnih vrana kako stoje i čekau nešto. Njega svakako, bilo joj je odmah jasno! Dok je izlazio iz zgrade i kreato se ka njima, činilo joj se kao da čuje njegov glas koji dovikuje:- Otarasli smo se i ove, tako bzo i tako bezbolno. A dečki, šta kažete! Toliko sam je prepao što neće imati tri čiste više nkada da mi se javi ili pojavi.- Ajmo dečki, ajde požurite, čekaju nas žene i dečica kod kuće!
|
