detalj slike: KRK Art dizajn

  NA DAN SVETOGA PETRA

                  “Petra sam upoznala baš na dan Svetoga Petra. To pada 11-12. jula sveke godine i taj se datum nikadane menja. Za ovaj dan vernici vezuju razne čudesne događaje, ne samo isceliteljske već i druge magične prirode. Ali žitelji Ohirda, koji ga pokraj Sv. Jovana, smatraju i svojim pokroviteljem i zaštitnikom, imaju jedno vrlo neobično tumačenje. Ohridsko jezero je vrlo hladno i sve do ovoga dana ne preporučuje se kupanje u njemu. A ako neko prekrši ovo pravilo, jezero zna da uzme svoju žrtvu – danak za neposlušnost. Tako veruju  Ohriđani pa se strogo pridžavaju ovih pravila, jer ne retko se dešavalo da oni koji nisu bili upućeni, ili im je bio nepoznat ovaj podatak, da završe kao žrtva  jezera.

            Moja i Petrova ljubav je bilo nešto sudbinsko, nešto što je moralo da se desi. Neizbežno i nedoložno, jer  smo oboje imali utisak da smo jednostavno stvoreni jedno za drugo. Dve polovine jednog istog tela koje su morale negde, nekada neodložno da se sretnu i da ostanu zauvek zajedno. Toliko je sve bilo usaglašeno, da smo ponekada čak i razmišljali identično, vrlo često nismo morali ništa govoriti jer su nam se želje, ideje, namere totalno pokalapale. Ljubav koja se susreće samo u pričama se nama desila u stvanrosti i gutali smo je kao gladna deca koja su napokon, posle beskonačnog gladovanja, dobili malo hrane. Ono što je najinteresantnije susreli smo se, upoznali i zavoleli baš na njegov imendan, dan Svetoga Petra.

            Sledeće godine, da bi proslavili našu godišnjicu poznanstva i velike ljubavi,   Petar i ja odlučismo da provedemo deo odmora baš u Ohridu, na prekasnim padinama Galičice, gde borove i jelove šume uvek čuvaju onu divnu svežinu što leti čini tako dobro svim posetiocima ovog trusitičkog mesta. Da ne pričam o tome da je Ohrid i izuzetno kulturno i prirodno blago ovog dela Balkana, ne samo svojim crkvama već i svim ostalim arheološkim nalazištima koja se i dan danas svakodnevno otkrivaju i bude interes arheologa, istoričara, umetnika, pa i svestranijih znastvenika. Za nas je ta poseta trebala da bude onaj pravi poklon što smo trebali jedno drugom da priuštimo jer smo oboje bili poklonici i lepih umetnosti i arheologije i svega onog što je lepo da se vidi i doživi. I to baš na dan naše godišnjice.

            Iz našeg rodnog mesta, negde u današnjoj  Republici Srbiji, krenuli smo motorom i odgovarajućom opremom za kampovanje. Za nas oboje, bez ikakvog dogovaranja, kampovanje je bilo najlepši odmor. Ne samo zbog osećaja slobode koji se ima u takvim odmaralištima, već i zbog svih onih draži koje nosi samo kampovanje. Pogotovu na jezeru, gde uveče može da se sprema retko ulovljena, čak i da je kupljena riba, gde su dugo sedi na obali pored same vode, gde sleduju neizbežna noćna kupanja i sve one ostale draži što krije jedno takvo prekrasno mesto kao što je Ohrid.

            U Ohrid smo stigli ne tako umorni, jer tok putovanja je uvek zavisio od naših odluka koliko i kada ćemo se odmarati. Pa smo jednako natenane našli najbolji kamping u gradu  koji je bio najbliži samoj obali jezera, kako bi mogli da iskoristimo svaki trenutak tako skučeno odbrojanih dana odmora. Ali da budemo i u blizini grada, kako bi uveče mogli komotno da izađemo i bez straha da se vraćamo u kasen noćne sate.  Bio je sam početak jula, dovoljno toplo i dvoljno lepo čak i za Ohrid, za koga važi ono pravilo  da jezero nije nikada spremno za kupanje i plivače sve do samog dana Svetoga Petra. Tako smo taj prvi deo odmora koristili za ponovne posete svih crkava u gradu, a kažu da ih ima za svaki dan u godini po jedna. Preko tristšezdesetipet, a za nas više no dvoljno da ispunimo vreme novim impresijama i doživljajima. Obližnjih manastira, ali svakako i duga pešačenja po padinama Galičice, gde se toplata julskih žega čak i ne oseća. 

            Nekim čudom baš uoči toga dana vreme se bilo natmurilo i počela je da pada jedna letnja porojna i duga kiša. U šatorima nije nikada mnogo prijatno kada padaju kiše, pa smo odlučili da odemo do prvog obližnjeg kafića, da se malo zabavimo  i osvežimo i normalno da sačekamo da prođe kiša i nevreme. 

            Skupljeni uglavnom mladi ljudi,  šalili su se, pevali, pijuckali nešto sovežavajuće, pa je vrlo brzo i nas ponelo njihovo raspoloženje. Jedna grupa mladića i devojaka je bila toliko vesela što nam nije dozvoljavala ni jednoga trena da ostanemo sami, već nas je svo vreme povlačila u njihove igre i pesme. Prihvatili smo za zadovoljstvom njihov elan pa smo se zabavljali i mi ne vodeći računa o vremenu.

            Jedna od devojaka, mislim da su je  zvali Labina, u jednom trenu predloži da odemo svi na noćno kupanje, do najbliže plaže.Ali jedan od njenih drugova   je opomenuo i podsetio da  ne sme biti  kupanja dok ne prođe dan Svetoga Petara.

-          Zar si zaboravila šta se desilo prošle godine?

-          Nisam, normalno da nisam, odgovorila je ona, malo ljuta. Ali mislim da je to bila puka slučajnost, zatim Franko nije bio tako dobar plivač. Izgleda ga je bila ponela neka struja. Sem toga mislim da je otišao predaleko.

-          A godina pre toga, dali je isto bila puka slučajnost?

Neko treći dodade:

-          I sve one godine pre tih, kada je po pravilu jezero uzimalo najmanje po jednu žrtvu, jer u više navrata  bile su i cele  grupe kupača koji su nestajali, zar ne?

-          Ma ajde, dodade Labina, to je samo sujeverje. Nema nikavog žrtvovanja, ovde se jednostavno radilo o neveštim plivačima! A moram priznati u više navrata je bilo i pijanih plivača, koji su se sigurno u takvom stanju  nekontrolisano ponašali  u vodi. Zatim, do dana svetog Petra je ostao samo još ni ceo  čas, pa valjda se neće ljutiti za nekoliko minuta, dodala je hoteći da napravi malu šalu, ali i sa namerom da nas još malo opusti i oslobodi nepotrebnog straha.

            Kao da nas je bila sve ubedila, pa smo svi tako veseli i raspoloženi krenuli ka najbližoj plaži da se malo osvežimo i da produžimo zabavu u vodi. Kiša je već bila prestala, pa smo po vlažnim ulicama i stazama, obavijeni očaravajućuim mirisima letnjih isparenja koji su se mešali sa mirisom bohora raznoga cveća koga ima u izobilju po alejama i putanjama kojima smo prolazili, veseli i raspevani stigli  do obećane plaže, sa divnim stenovitim pristupom.

           Skakali smo i igrali po vodi skoro do samoga svitanja. Igrali smo čak i loptu koju je neko izvukao ne znamo otkud, gnjurali i skakali sa obližnjih stena i osećali se divno. Kao da je ceo svet naš. Jednostvnvo kao da nisu postajale nikakve prepreke za dostizanje naših malih, ali tako poželjnih zadovljstava u tom trenu. Osobito je zadovoljstvo bilo  priušteno izlaskom sunca koje je na horizontu izvirivalo kao ogrmona narandžasta lopta koja se neponovljivo ogledala u vodi kao u nekom prekrasnom  ogledalu. Vidik koji kada se jednom doživi, ostaje večno u sećanju.Slika jednog vremena koje bi vas još dugo podsećala na nezaboravne trenutke i događaje.

            U jednom momentu sam primetila da Petra ne vidim u blizini. Da ga jednostavno nema i da ne uspevam da ga nađem ni pogledom, niti uspevam da ga dozovem. Dok sam sva zbunjena i uznemirena pokušavala da ga dozovem, uzvikivala njegovo ime, trčala naokolo, primetih da  su mi se  svi iz grupe pridružili u potrazi za njim. Petar je nestao. Kao da ga je zemlja progutala.

Tražili smo do  prvih uličnih zvukova, kada je grad bi skoro sasvim budan, kada su svi već žurili na posao, na plažu ili nekim drugim poslom ili obavezom.

            Kada smo konstatovali da njegovih tragova nema nigde naokolo, već sam bila u velikoj panici. Drugovi sa kojima smo se zabavljali, inače većina njih poreklom baš iz Ohrida, predložiše da odemo do prve policiske stanice i da prijavimo njegov nestanak. Ja sam jednostavno bila zdrvljena od straha i od ideje da mu se nešto kobno desilo. Nisam mogla da napravim korak. Rekla sam da ću ostati na plaži da ga sačekam. Možda će se od nekuda pojaviti, pa je dobro da budem tu, da me vidi! Da ne mogu nigde da idem, jer moram da sačekam Petra da se vrati. Pomislila sam da je možda otplivao dalje, ili da je možda poželeo da se malo našali sa mnom!

            Sedela sam na obali drhteći od neizvesnosti i straha. Jednostavno više nisma mogla niti da razmišljam. Čekala sam, a više kao da nisam znala šta mogu dalje da isčekujem.

            U tom pristigoše i spasilačke ekipe, zajedno sa dečacima sa kojima smo se mi zabavljali cele te noći.

            Krenule su u potragu. Zavirili iza svake stene, ronili do največih dubina, otišli spasilačkim čamcima do samog centra jezera, ali nikavih rezultata. Tri dana i tri noći smo proveli na toj plaži očekujući bar jednu utešnu vest. Od Petra nije bilo nikakvog traga. Jednostavno nismo ni znali dali se udavio ili se desilo nešto drugo, što je nama izmaklo kontroli.

            Trećega dana glavni od inspektora  reče  nam da nema smisla, a niti nekih posebnih razloga da gubimo dalje vreme sedeći na plaži. Da ćeza sve nas biti najbolje da se raziđemo. Da se malo odmorimo, pa tek onda da malo trezvenije razmislimo o svemu. Ali da ne brinemo jer  će njegove ekipe produžiti sa pretragom sve dok ne otkriju ma i najmanji njegov trag. Obećali su nam da će nas blagovremeno obaveštavati o svemu.

            Petar i ja smo planirali da ostanemo do kraja te nedelje, zatim lagano ponovo da krenemo motorom nazad, jer od narednog ponedeljka je svako morao da krene na svoj posao. Do kraja te nedelje o Petru nisam doznala više ništa. Pozvali su me u policisku stanicu samo koliko da dam svoj oficijalni izveštaj u vezi celog događaja, da ostavim moju adresu uz njihovo srdačno obećanje da će produžiti da me informišu i kada se budem vratila kući.

            Da bih sebi olakšala, zamolila sam inspektora da službeno obaveste Petrovu porodicu o celom događaju i da im sve detaljno obrazlože, jer ne daj bože, mogli bi da me i nešto nabede, pa da ja budem kriva za ono što se njemu desilo! Uz obećanje da će tako postupiti, pozdravio se još jednom sa mnom i uz dubok uzdah konstatova:

-          Ohrid je ponovo uzeo svoju žrtvu, reče, a ja sam uzdrhtala od glave do pete kao da me zdrmala neka jaka struja od koje ne mogu da se oslobdim.

            U tom trenu nisma znala kako ću da se vratim kući. Kako ću da odem kod Petrovih roditelja da im ispričam šta se desilo. Kako da prežvačem taj toliko gorak zalogaj što mi je život servirao u najranijoj mladosti? Jednostavno sam mislala da odlaganjem moga kretanja nazad, odlažem i momenat kada budem morala da se suočim sa užasnom istinom - da njega jednostavno nema više. I da tu istinu ja moram da saopštim njegovim najbližima. Drhatala sam kao lista na grani koji će pasti pri prvom najmanjem dašku vetrića. Drhtala sam celim bićem, jer ne samo što sam izgubila nešto tako voljeno i drago, već što moram  da sav taj moj bol suzbijem kako bih vest prenela njegovim roditeljima sa kojima je on delio život sve do dana kretanja na odmor. Za njih sam ja bila samo jedna devojka, jedna od drugih sa kojom je otišao na odmor i ko zna dali će dalje biti sa njom. Šta su oni znali o našim osećanjima?  O našim obećanjima da se više nikada nećemo rastati kada smo se jednom sreli, otkrili i našli. Da je sudbina odlučila da ostanemo zavuek zajedno, bez obzira šta se bude dešavalo!

            Kao da je bilo neke krivice u meni, iako je nikada nije ni bilo. Svedoci su mi bili svi oni mladi ljudi iz kafića sa kojima smo, i zbog kojih smo, i mi te večeri završili na plaži.

            Nisam mogla da putujem sama motorom, zbog čega sam sve svoje i njegove stvari  spakovala u autobus i  krenula nazad  ka domovini. Sve se odvijalo kao u nekoj noćnoj mori, kao neki užasan san iz koga moram što skorije da se probudim. Ali buđenje je bilo nova mora, nova potvrda da nije bio san već najstrašnija java, neprihvatljiva istina: da je Petar jednostavno postao žrtva samoga Svetog Petra, svoga zaštitnika po kome je čak i dobio ime! U Ohridu, uoči samog dana Svetoga Petra. Gde žitelji i danas veruju da se neposlušnost mora platiti, i da uvek žrtva bude neko najnedužniji.»

            Sve ovo ispričala mi je jedna saputnica u autobusu kojim sam ja krenula zadnjeg leta u Ohrid, da posle toliko godina osetim draži odmora.  Sedela je do mene u autobusu i svo vreme uzdahivala, kao da je htela nečim da me podstakne da je upitam šta se to zbiva sa njom. I kada sam konačno, posle jedno pola sata ćutanja i prirpeme kako da počnem razgovor sa njom, upitala šta se to zbilo, da joj možda nije dobro, ili tako nešto slično, ona je kao nadošla bujica skoro izrecitovala sve ovo, ne dozvoljavajući mi ni jednoga trena da je prekinem ili skrenem pažnju na nešto drugo.

            Ispovedala se ona preda mnom, s vrmena na vreme brišući suze i uzdahujući teško i bolno. Naše putovanje se bližilo kraju, a ona je požurila da mi isričpa i kraj svog tog njenog stradanja:

            « Da, ja sam i dan danas sama, zbog mog Petra. Od toga događaja je prošlo tačno trideset godina, a ja sam danas krenula ponovo na mesto nesreće, da sutra na dan Sv.Petra položim njegovo omiljeno cveće na plaži gde je zauvek nestao. Čak i posle toliko godina nikada nas nisu obavestili da je njegovo telo bilo pornađeno. Kao nekom magijom ili čarolijom nestao je za tren i od tog trena ceo se moj život promenio iz temelja. Nisam mogla da dozvolim da podelim život sa nekim ko bi bio samo njegova kopija, ili najgora zamena.  Jer nikada nisma verovala da se može po drugi put doživeti onakva ljubav, kakva je bila moja sa Petrom. Sa mojim Petrom, koji je nekom igrom lošeg slučaja, na dan Sv. Petra postao žrtva njegovih hirova.»

            Onda se prenula. Kao da se  probudila iz nekog transa. Izvinila se što me uznemiravala i zahvalila se što sam je tako pažljivo slušala.

            «Mislim da ćete me razumeti, kada ste mogli ovako pažljivo da me saslušate. Imala sam tako silnu poterbu da sa nekim podelim ovaj moj bol. Bol za koji nisam našla lek ni do dan danas, a i ne trudim se da ga tražim ili nađem. Jer Petar i ja smo bili obećali jedno drugom da ćemo zauvek biti zajedno. Ja sam održala obećanje i nikada ga nisam napustila. Hvala vam, prijateljice što ste imali strpljenje da me slušate. A kada pomislim da se čak nismo ni pretstavile jedna drugoj, da ćemo ostati  zauvek nepoznate saputnicie iz autobusa kojim smo jednoga leta zajedno išle u Ohrid!!!Možda je najbolje tako, dodala je na kraju, spremajući se da izađe iz ovog autobusa, koji je igrom slučaja jednog leta postao njen oltar, a je njen nepoznati ispovednik.»

             - Možda je tako najbolje, dodadoh poluglasno dok sam se i ja spremala da siđem iz autobusa i da krenem ka mom pansionu. Nismo se čak ni pozdravile kao što dolikuje. Svako je krenuo na svoju stranu, ona sa svojim neizlečivim bolom, a ja se jednom velikom željom da olakšam ovaj iznenandi tovar ovom pričom koju psovećujem svim žrtvama hirovitoga Ohrida, kojih je do dnašnjeg dana bilo podosta, bar tako kažu građani Ohrida i to uvek uoči Svetoga Petra, dana do koga po predanjima ne sme niko da ulazi u  hladnu vodu ovog tajanstvenog jezera. 

            Ono što je najinteresantnije, sutradan ujutru, baš na sam dan sv. Petra, u prvom dućanu gde sam obično kupovala ono što će mi biti potrebno za taj dan, preko radio stanice koja je u pozadini tiho  šuštala dok su kupci na brzinu skupljali ono što im je potrebno, stiže i sledeća vest:

            - Juče predveče, u blizini gradske plaže nestalo je torje mladih ljudi. Izgleda da su bili srpske nacionalnosti.

            Ohrid je ponovo uzeo svoje žrtve, prokomentarisao je sopstvenik dućana i duboko uzdahnuo.

PODELITE OVAJ TEKST NA: