detalj slike: KRK Art dizajn

ŽIVI

Spuštala se niz vijugave stepenice. Žurila je. Čudila se tome što se ljudi u mimohodu sudaraju sa njom ne izvinivši joj se. Ni osvrnuli se ne bi da vide koga su to u prolazu ćušnuli, štaviše kretali su se celom površinom stepeništa kao da im niko i ne dolazi u susret. Jedva je dočekala kraj tog mučnog kružnog sudaranja. Izgažena i izlaktana, skrenula je u drugu ulicu desno. Unedogled se pružao niz istovetnih kuća. Na kraju ulice nalazio se stan u koji se nedavno preselila. Pobegla je, ili je bar mislila da jeste. Zbog sebe, zbog nje. Prenula se na povik svog imena.

«Ivo, otkud ti ovde? Ideš kod nekoga u goste?», začula je glas dugogodišnje prijateljice Snežane.

''Ne, ne idem ni kod koga, doselila sam se, pričaću ti, žurim.''

Osećala je pulsiranje u slepoočnicama. Činilo se da kroz pustu ulicu promiču senke koje su nalikovale na ljude, nekakvi obrisi nalik na holograme. Moram da se odmorim, pomislila je, nespavanje, onaj beskonačni prevod za male pare...

U jednom trenutku su obrisi postali izraženiji, a senke nalik ljudskim su se izdužile, tako da je nazirala njihove bezlične, tupe poglede kroz koprenu naslućivanja da nešto nije u redu. Istovremeno su kuće kraj kojih je malaksala prolazila postajale bleđe, kao da se razdvajao malter kojim su ozidane, a crepovi su se, jedan po jedan, spuštali niz oluke, ravnomernim koracima vojnika u vrsti.

 ''Trebalo je da se izboriš.''

Osvrnula se pokušavši da shvati odakle dolazi glas, bolesno hrapav poput ropca koji je, začudo, nije uplašio. Ogrnula se njime kao da je stari, pohabani ogrtač u kome se oseća zaštićeno.

Ponovo je ugledala  Snežanu, približavala joj se pogleda zabludelog negde mimo nje, to je učinilo da Iva iznenada zadrhti; glas od malopre je gotovo nestao, a zamenio ga je osećaj stezanja oko vrata.

''Doći ću malo kasnije do tebe, ok?, rekla joj je kada se ova gotovo sudarila sa njom.

Snežana je poput čoveka zadubljenog u svoje misli prošla pored nje, u prolazu je zakačivši ramenom.  Fleš već viđenog udario je Ivu u slepo oko i ljudi na stepeništu su se tako ponašali, pomislila je. Šta li je svima njima? Kao da su pod dejstvom nekakavih omamljujućih lekova.

''Hej, nisi, valjda, nešto ljutana mene?''

Snežana je umornim korakom osobe koja odbrojava poslednje koračaje išla prema kraju ulice. Postajala je sve bleđa, a onaj glas, hrapavo-jecav se opet pojačao.

''Ostalo je još samo malo, tu si, gotovo nadomak.''

Iva je zatvorila oči. Šta se ovo dešava? Čujem glasove koje izgovaraju Obrisi, a ne primećuje me drugarica koja prolazi tik pored mene. Niz kičmu su joj mileli žmarci. Stiskala je slepoočnice ponavaljajući:

''Moram da ostanem prisebna, moram…''

Ponovo je pogledala oko sebe. Ulica je nestala…

            Amfiteatar je bio pun. Većina stolica je opet bila popunjena Obrisima, a tu se našao tek poneki Izoštren. Videla je mesto u trećem redu odozgo, poslednje u nizu. Pokušala je da se probije do njega. Izoštreni je nisu primećivali, niko ni nogu da pomeri, a kamoli da ustane. Obrisi joj nisu smetali, lako se provlačila pored njih. Nekako je uspela da stigne do jedinog praznog mesta.

Iskrzane zavese su predstavljale improvizovanu scenu, tri stolice sa leve i četiri sa desne strane činile su nešto što je trebalo da ima ulogu dekora. Vaza u kojoj se nalazila crna ruža, kraj nje note i svećnjak sa tri rasparene sveće. Odjednom je iz prvog reda izašlo nekoliko Obrisa, iza njih tri Izoštrena. Izoštreni su seli sa leve strane na one tri stolice, Obrisi na četiri sa desne strane. Jedan od Obrisa je započeo govor nanekom njoj nepoznatom jeziku. Hrapavo-jecavim glasom obraćao se jednom od Izoštrenih, onom krajnjem sleva, aIva se uzalud naprezala pokušavajući da nasluti značenje bar jedne reči prateći kako na njih reaguje Izoštreni.

Izgledalo je da je klonuo, glava mu je pala na grudi, ruke su nekako beživotno visile pored tela. Kada je Obris završio monolog, Izoštreni je izgubio oštrinu i postao podjednako proziran kao i malopređašnji govornik koji je ustao i pozvao ga da krene sa njim. Vratili su se u prvi red, a drugi Obrisi su im napravili mesta. Iva se pitala kako, kada je jedino slobodno mesto bilo ovo na kojem je sedela ona. U međuvremenu je jedan od Obrisa koji su ostali na sceni, uklonio praznu stolicu sa leve strane. Situacija u kojoj Obris govori monolog, a Izoštreni na kraju postaje Obris, ponovila se još dva puta. Preostali četvrti Obris je uklonio još dve stolice sa leve strane scene na kojima su neki trenutak pre toga sedeli Izoštreni.

Krenula je ka izlazu. Osetila je nesnosno pulsiranje u glavi.

''Devojko, pazi kuda ideš, imaš li oči?'', negodovali su Izoštreni.

Mrmljala je nešto u znak izvinjenja pokušavajući da se izbori sa iznenadnom glavoboljom. Shvativši u trenu, suze su počele da sustižu jedna drugu. Toliko je toga što želi, za sebe, za nju.

''Živa sam, čujete li, živaaaaaaa!!!!''

''Poludela je, gazi nas i priča gluposti. Vidimo da si živa, prestani da vičeš'', negodovali su Izoštreni.

''Živa sam!'' povikala je ka Obrisima. ''Shvatate li, ne bledim, neću da izbledim!!''

Krenula je ka izlazu i povukla vrata za sobom.

"Devojko, nešto si zaboravila'', povikala je nepoznata žena za njom.

Iva je prišla vratima, kroz mali otvor na njima žena jeproturila šilo i zarila ga Ivi u stomak.

Hrapavim, jedva razumljivim glasom je rekla:

''Zar si mislila da ćeš se izvući?''

Iva se uhvatila za stomak i pokušala da se dokopa stepeništa. Ljudi su se tiskali, niko nije hteo da je propusti, ili da joj ukaže pomoć. Krv je liptala, Izoštreni su je gurali, gazili. Déjà vu. Ustajala je, padala, vukla se prema kraju vijugavog stepeništa. Za njom su ostajali krvavi tragovi koje, čini se, niko nije primećivao. Na dnu, bez snage, rešila je da se preda. Osetila je stisak ruku, imala je utisak da lebdi, i dalje je osećala nesnosan bol. Zatvorenih očiju, lebdeći iznad svesti, začula je glasove.

''Još je ima, brže dok se ne pojave Obrisi, vrebaju kao šakali.''

Bol kao da je malo minula, Iva je otvorila oči, iznad glave su joj se vijorili velovi svih boja. Pogledala je u ranu koja kao da je zarastala na njene oči. Ma koliko se trudila, ništa nije uspevala da razazna, ni ko je iza velova, ni šta se dešava. Zaustila je da pita, ali je iznenada začula samo:

''Zalutala si. Ali se nisi odrekla puta. Asadaidi, idi iživi…''

PODELITE OVAJ TEKST NA: