 | Marija Ilić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
JESENjA NOĆ
Jesenja noć na Livade
sa hladnom kišom polako pade.
Usamljen vetar iduć niz ulice
lišćem kestena krije tužno lice.
Meseca zlatnog ledenog srpa
opkolila zvezdica srebrnih hrpa.
Kroz muziku kiše čuje se arija
kao da neko šapuće „Marija, Marija..."
Zastadoh. Pogledah iza sebe.
Nigde nikog čak ni senke.
Pomislih prvo na tebe
i da li ti pomisliš nekad na mene!
U hladnoj noći dok kiša pada
pitam se,
dolasku tvome da li da se nadam…
NEMAM VIŠE VREMENA
Nemam više vremena da sanjam.
Snovi se moji nisu ostvarili.
Ne želim lažima da se klanjam,
mnogi su me moji snovi prevarili...
Nemam više vremena da verujem
ljudima jer nose na licu razne krinke,
jedino je sigurno da kiša će doći
kad zapevaju male gatalinke.
Nemam više vremena ničeg da se plašim,
vreme je naše za nama ostalo,
i živi samo u sećanjima našim,
sve ostalo se srušilo, nestalo, propalo.
Reci mi da li ikad misliš o meni
najdraži moj nesuđeni?
KONAČNO ZBOGOM
Kuda je nestala ljubav
na kojoj smo gradili snove
i da li je to bila ljubav
ta utvara što se predstavljala tako?
Ti bezbrižan ode u neke dane nove
i zaboravi na nas lako,
kao na prve pahulje silan severac ljut.
Neka, neka bude tako,
neka ti je sretan put.
Možda će buduće vreme
sa moje umorne duše
skinuti tuge breme.
Nisi ti na svetu jedan.
Možda će sreća mene
uzeti ponovo u svoj skut,
možda će drugi neko
ljubavi prave vredan
stati na moj put
sada kad si ti daleko.
