(priča o ekologiji)
Sećam se kako nas je učitelj, u prvom osnovne, odveo da posadimo drvo u školskom dvorištu. Sadili smo ga nekih desetak minuta, možda i manje. Jedni su imali zadatak da donesu vodu, drugi da kopaju, treći da sade, dok su ostali gledali i učestvovali svako na svoj način. Nakon toga smo napravili malu tablu, na kojoj je pisalo – “Naše drvo” i ostavili je pored njega. Učitelj nam je objasnio da smo upravo prisustvovali rađanju života i da će nas vrlo verovatno to malo drvo sve nadvisiti i nadživeti…
Zaista, to drvo je raslo isto kao što smo i mi rasli. Cvetalo je i mirisalo kao što smo i mi cvetali i mirisali. Imalo je svoje faze, uspone i padove, nalik na one naše, samo u nekoj drugoj dimenziji. Ono je i dalje u tom dvorištu kao što smo i mi tamo. Bar sećanjem ako ne drugačije…
Ta lekcija o sadnji i rastu jača je od svih teorija koje su kasnije usledile i koje smo morali na silu da naučimo. Imali smo odnos prema njemu kao prema čoveku, kao prema najboljem prijatelju. Ono je bilo deo nas, radovalo nas je i podsećalo da smo svi mi iste godine krenuli u život. Tako smo ga uostalom i zvali – “Naše drvo”, ili “Drvo naše generacije”. Leti smo odlazili da ga posetimo i polijemo vodom u strahu da nam se ne osuši, dok smo ga zimi grejali na sve moguće načine da nam se ne smrzne.
Zaista je nevažno da li smo to trebali da radimo, jer ono ima svoju prirodnu zaštitu, važno je da smo ga voleli, a to je dovoljno. To drvo je postalo deo nas, deo našeg identiteta, simbol našeg odrastanja, naše jednakosti, a time i različitosti…
* * *
Nedavno sam upoznao Jelu i proveli smo popodne zajedno. Obilazili smo Beograd u potrazi za što tišim mestima koja će nam omogućiti da budemo što glasniji i slobodniji. Ponašali smo se neobavezno, prijateljski, a postojalo je obostrano interesovanje. Složili smo se u mnogo čemu, mada smo se ponajviše trudili da se što više približimo jedno drugom…
Pred sam rastanak smo svratili do prodavnice, kupili nešto da pojedemo i Jela je, i ne osvrnuvši se, počela da baca otpatke po putu. Prvo je ispustila plastičnu kesu, zatim polupraznu flašu od soka a na kraju i sve ono što nije mogla da pojede… Dok je bacala jedno za drugim, i to, nonšalantno, kroz osmeh, imao sam utisak kao da mi udara šamare. Zapravo, da me je stvarno raspalila nasred ulice, bilo bi mi lakše.
Sve mi je to bilo neverovatno, mislio sam da se igra sa mnom. Stidljivo sam prokomentarisao da to nije lepo i da treba da ulepšamo grad, a ne da ga prljamo još više. Ona mi je spremno odgovorila da je nju baš briga, da je ionako niko nije ni video, i da ona uopšte ne razmišlja o tome. Pošto sam nastavio sa negodovanjem počela je da se pravda kako svi bacaju i zašto bi se ona ponašala drugačije?! Cinično je još dodala, da želi da napravi posao ljudima iz gradske čistoće kako ne bi primali plate za džabe…
Proključao sam!. Bilo mi je gore nego njoj. Shvatio sam da je nju, zaista bilo baš briga . Ne samo da nije osetila trunku griže savesti nego je sav osećaj krivice svalila na mene što se uopšte mešam… Nije je ni zanimalo moje mišljenje, htela je po svaku cenu da bude u pravu i da se oseti važnom. Zanimljivo je kako sam je satima unazad idealizovao. Otvoreno sam se divio nekim njenim osobinama i onda sam, odjednom, doživeo šok. Sve vredno što je pričala srušilo se za tili čas.
Drznula se da je nju baš briga i za mene i za grad. Ljutito je rekla da ionako sređuje papire za Švedsku, da nju i ne zanima ova deponija ovde i da je tamo sve drugačije. Umesto da je prihvatila prijateljsku kritiku, napala me je, ismejala i nazvala lažnim moralistom… Pokušao sam da joj objasnim da se ne radi o kulturi kao nečemu virtuelnom već o gestu koji u bukvalnom smislu narušava higijenu grada i ljudsko dostojanstvo. Pitao sam je čemu onda višečasovna priča o humanizmu, napretku civilizacije i ljudskim slobodama, kada ona nije u stanju da uradi najbanalniju stvar - da baci otpatke u korpu?!
Ona ne shvata da je svet jedna celina, a da su granice izmišljena kategorija. Zemlja je globalno selo gde smo svi međusobno povezani, dok je planeta naša druga priroda. Kada čovek zagađuje planetu zagađuje i sebe samog. Planeta nije samo sirovinski izvor, ona je naše jedino boravište. Bez nje mi ne postojimo.
Postoje trenuci kada neko potpuno nepoznat dovede sve naše u pitanje. U početku svu krivicu sveta svaljujemo na njega, međutim posle, teškom mukom priznajemo da smo pogrešili i ostajemo mu večnio zahvalni.
Tek što sam krenuo u osmi razred... vraćao sam se iz škole sa društvom i u jednom trenutku sam kutiju keksa nabio u neko žbunje. Trudio sam se da je gurnem što je moguće dublje, da se ne primeti. Nepun minut kasnije nas je sustigao čovek srednjih godina i krajnje prijateljski je pokušao da mi ukaže na grešku. Prvo se predstavio, zatim pokazao rukom u pravcu kontejnera, a nakon toga i na kante koje su nas okruživale sa svih strana.
I pored toga što je bio vrlo ljubazan, otvoren, izdrao sam se na njega kao da mi je opsovao sve po spisku. Plahovito sam mu rekao, mutirajućim pubertetskim glasom – “Sto je tebe briga, gde ću ja šta da bacim?!”. Uličnim jezikom sam počeo da se vadim kako je to moj problem, uz komentar da gleda svoja posla i da je to moj grad isto koliko i njegov. Još sam ga pretećim tonom pitao odakle mu pravo da me uznemirava i drži mi lekcije – “Nisi mi otac, ne znaš uopšte ko sam ja…”
Drugovi su me, naravno, podržali, bili su spremni i da se potuku samo da sam ja, kojim slučajem, krenuo na njega. Bili smo u tim godinama da bi zarad nekakvog drugarstva podržali i najgori zločin… Čovek se samo vešto izmakao nekoliko koraka, nezainteresovano nasmejao i nastavio svojim putem. Osećao sam se u tim momentima kao tempirana bomba. Nisam mu uzvratio na pravi način, a on uopšte nije registrovao moje reči…
Znao sam da sam pogrešio i pre nego što sam gurnuo smeće u žbunje. Nije mi trebala nikakva opomena. Međutim, pored sveopšte nebrige i apatije koja vlada, čovek se samo utapa u sivilo kojim je okružen. Negde duboko u sebi sam znao da nisam u pravu ali bez obzira na sve, hteo sam da mu dokažem da jesam. I to na silu, iz inata, na bilo koji način – “ Da vidi on ko sam ja…”. Najviše mi je zasmetalo što me obrukao pred drugovima, tako da sam ih jedno vreme davio kako smo trebali da ga prebijemo…
Sve se to vrlo brzo zaboravilo. Nekoliko godina kasnije sam sa istim tim društvom zatekao nekog klinca kako lomi i pali tek posađeno drvo. Da bi što pravilnije raslo, ljudi zaduženi za zaštitu životne sredine su postavili one metalne konstrukcije. Tom momku kao da je to bio podsticaj da ga polomi… Cimao je pred svima mlado drvo, palio ga upaljačem, mučki, bez pardona. Pritom je i vrištao, tražio pažnju prisutnih, da bar na sekund neko obrati pažnju na njega.
U trenutku kada ga je polomio, odlučili smo mi njega da polomimo. Prvo smo ga okružili i pretili, a nakon toga smo ga bacilli na zemlju, dok je on nemoćan ležao dole i molio da ga pustimo…
Najgore je kada se protiv primitivizma boriš još većim primitivizmom, kada bedi i nesreći suprostavljaš još veću bedu i nesreću. Ne da nismo ništa postigli, nego smo ga samo razbesneli pa je poludeo još više. Počeo je da psuje, da urla, da šutira klupe, ljude oko sebe… Umesto da smo mu prišli na ljudski način, kao stariji ili da smo bar pokušali, mi smo odmah krenuli da ga maltretiramo na šta je on dobio nervni napad.
Predosećam da je u narednom periodu, da bi nam dokazao da je najjači na svetu, polomio sve što mu se našlo na putu.
Zanimljivo je kako teško primamo savete, uvereni da sve znamo, da smo najpametniji, a kako ih lako dajemo drugima?! Čovek koji mi je još onda prišao uticao je na mene više nego svi ekološki pokreti sveta zajedno. Umesto da smo i mi tako postupili sa onim jadnim momkom – mi smo ga preplašili i naterali ga da bude još gori?!
Nasilje je uvek reakcija na nasilje. To je kao da gasiš požar benzinom. Požar je svakako neizbežan, dok su posledice katastrofalne.
Sve više shvatam da svaki čovek treba da bude ekolog i da razvija ekološku svest. Ne radi se tu o posedovanju ne znam kakvog teorijskog znanja, već o samom načinu života koji se vodi tamo, gde se taj odnos prema prirodi potvrđuje. To što je neko završio studije ekologije ne znači da gaji ljubav prema prirodi. Ona se ionako ne meri brojem položenih ispita i funkcija koje neko obavlja, već ličnim odnosom čoveka prema svetu. Dobar deo njih koristi sveopštu zagađenost da bi profitirala. Ekologija u današnjim uslovima postaje unosan biznis i humanistička retorika za dalje bogaćenje i zagađenje.
Ne smatram ni da je neodgovoran čovek taj, koji uništava prirodu, već je nedgovoran sistem koji stvara takvog čoveka. Briga o cveću na terasi i u vlastitom dvorištu ne može da bude opravdanje za nebrigu prema prirodi uopšte. Za humanizaciju svega postojećeg nije potrebna nikakva specijalizacija, već razvoj svesti i neposredan odnos prema svemu što nas okružuje. Kada je u pitanju opstanak planete kao i život na zemlji – svaki čovek je podjednako ugrožen. Tehnološki zasnovane katastrofe ne biraju, one brišu sve pred sobom – svi jednako umiru, u trenutku, kao i sve ono što je vekovima unazad stvoreno.
Nema te umetnosti koja može da odjekne jače i od najslabijeg metka, a kamoli od nuklearnog udara?!
* * *
Ono “Naše drvo”, sa početka priče je nestalo. Tražio sam ga nedavno pored škole i video da je od njega ostao samo mali panj. Nestalo je, kao što smo i mi nestali. Nema ga više kao što ni nas nema više zajedno. Neko ga je odsekao, baš kao što i nas neko svakodnevno seče. Pretvorilo se u panj kao što se mi pretvaramo u panjeve. Eno ga, i dalje stoji tamo podsećajući nas na kolektivni poraz…
Na toj maturi smo ubeđivali jedni druge kako nikada nećemo da se rastanemo, a sada se jedva i javimo jedni drugima u prolazu?! Nema više ni učitelja. Umro je odavno. Nema više ni našeg drveta, završilo je kao jednočasovni ogrev nekome, a nema više ni nas samih. Nestali smo! Ostali su samo panjevi i uspomene…
Da sam znao da će tako da se završi obgrlio bih ga rukama, zaštitio i živeo sa njim. Najgore je što više ne možeš da zaštitiš ni jedno najobičnije drvo, a kamoli čoveka…
A da, umalo da zaboravim, video sam se sa onom Jelom još nekoliko puta. Prolepšala se, mada to nije važno… Priznala mi je da je pogrešila u vezi onog đubreta i dodala je da nije bio problem u meni nego u njoj. Planira i da nastavi školovanje ovde. Odložila je put.
Nije sve izgubljeno! Ima nade za ovaj svet.
