detalj slike: KRK Art dizajn

Tri recke

“Nisam, dece mi“ pravda se beči i kune moj tata komšiji dok igraju tablić za kuhinjskim stolom, a očigledno zadovoljan dobijenim kartama i razvojem događaja menja izraz lica i meni dobacuje šaljivo: “Piši tablu, piško po trnju”.
To im je kao neka fora šatro, koju ja ne razumem? Ja pišem, gledam ih kako spretno uvlače dim iz cigareta, menjaju grimace kako koje delenje prolazi i zapovedaju, ne odvajajući oči od magično privlačnih karata. Izborio sam se za ulogu zapisničara u njihovoj igri uz obrazloženje da tako vežbam računjanje i sabiranje za školu a u stvari hteo sam da budem bliže tati i da ga gledam kako zadovoljan i pobeđuje ne hajući na dim od cigarete koji je on ispuštao oko svoje glave.“Ne kuni se u dete Mića”, opominje mama tatu već treći put kao da zna nešto što ostali ne znaju dok pomera šerpe levo desno sa našeg toplog šporeta Smederevca. Meni prija i tatino zaklinjanje u mene i mamina briga za mene i moguću slučajnu grešku u kletvi. Osećam se kao neki jak *štih u kartama ispred mene!“Pišeš li table mali”? E dobro, podvuci je sad. Slasno se cereka komšija Aca sa tankim *Klerk Gebl brčićima, kupeći jednim potezom keca, malu dvojku i duplu desetku sa glatke, šarene mušeme. Oblizuje se kao da je smazao sočnu kobaju, pa pljesnu ponesene karte o sto da nas sve preplaši, a ja revnosno zapisah novu važnu tablu. Nedugo zatim tata je potom uzviknuo FORA što znači da je konačni zbir prešao sto jedan i da je on pobedio na našu zajedničku sreću pa svi prionuše u glasno prebrojavanje *štihova i ispisanih tabli proveravajući konačan zbir. Ne dajući previše vremena da pobednik likuje poraženi brže bolje ispisuju nove kolone za narednu igru i započinju novo delenje. Oni brojevi i kratke linije takozvane table iz prethodne partije su zastarele i više nikog ne zanimaju. Beleže se nove recke koje su strašno važne samo dok kartanje traje.
. . …..........................................................

Došao je u četu kao kakva avet. Ni sa kim ne progovara i svi ga se klone kao kuge, čekajući da ode odakle je stigao iako je njihov i nose istu uniformu. Njegov potmuli pucanj čuje se tek svaki treći dan za razliku od lokalnih maskiranih nišandžija, koji rasipnički prašte okolo kao kauboji u lošem vestern filmu. Kad ga čuju i prepoznaju svi prestanu da dišu na kratko, jer znaju da ne pritiska neznanac oroz ako nije siguran u pogodak. Tim pre što posle pucnja brzo menja položaj i odlazi na sigurno, odavajući utisak da je očigledno uspešno obavio posao. Na dršci snajpera koga on zagleda, čisti, rasklapa i proverava po celi dan nema recki kao na pušci onog veselog momka sa Banije, koji je postiđeno bacio jaknu prekro svog oružija kad je on ušao u sobu. Ne vide se, ali se jasno naziru.
. . ….........................................................
Sredovečni lepi Cane godinama obeležava svaki svoj ljubavni uspeh na donjim držačima kauča. Još od momačkih dana je sam u garsonjeri i od tad revnosno upisuje linije posle svakog ljubavnog doživljaja mada se uvek plaši da je neku recku ispustio, da nije na vreme upisao pa se često preslišava na glas i prebrojava na prste kao đače u školskoj klupi. Drugom rukom prstima prolazi kroz lepo oblikovanu proćelavu glavu usmeravajući preostale većinom sede dlake sa svih strana na ugroženo teme. Za duboke zaliske nema adekvatno rešenje za sad. Većini partnerki je pozaboravljao imena ali skoro svakoj devojci ili ženi pamti poneki detalj sa randevua. “ Ona crnka sa širokim kukovima koju je smuvao u autobusu baš je popila dosta vinjaka”. Medicinska sestra iz lifta kao da je jela sardinu pre nego što ju je poljubio i zakazao spojku? Šta tek reći za onu ‘luckastu’ sa kojom je gledao francuski ljubavni film iz poslednjeg reda bioskopa ‘Slavija’, zato joj je recku podebljao kao značajnu i bila je dok nije stigla sledeća, pa naredna pa još jedna ...a njih je sad već toliko da se nosi mišlju da ih tanje i gušće obeležava. Velike su praznine između njih.
…................................
*Američki glumac pedesetih , *štihovi- karte koje se broje

PODELITE OVAJ TEKST NA: