|
|
|
 | Aleksandra Grozdanić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Cipele Proleće je 1946. Nekako ste preživeli rat, ti i tvoja majka.Tri dana posle šestoaprilskog bombardovanja, pukim slučajem,ispod ruševina majku izvukoše živu. Njen si jedinac, siroče bez oca, i uvek ti je na Uskrs kupovala nove cipele i „matrosko“ odelo. Tokom okupacije Beograda, nikad je nije napuštala zebnja zbog tebe. Sklon „nestašlucima“—seti se: sa nekolicinom drugova, kao mladi skojevac, iskrao si se noću i sa jednog zida bacio kameni blok na nemačkog vojnika koji se sa devojkom osamio u unutrašnjem dvorištu; posle ste se dali u beg, ne saznavši nikada šta se s njim dogodilo. I evo, mesec je maj. Majka se pozdravlja sa sinom, svršenim gimnazijalcem Treće muške realke u Beogradu, koji ide na radnu akciju, u izgradnju pruge Brčko — Banovići. Spušta pogled da joj ne vidi suze u očima. Ona ne razume ovaj „hir“ mladosti, ali bespogovorno sluša i uvažava sve o čemu joj govori. Neosetno, ljubav se preobražava u poslušnost. Odavno je već tako. I nju je uvukao u tu suludu priču o jednakosti i pravdi, njen zaslepljeni Pavle Korčagin, njen izdanak, koga zdušno sledi. I ona radi za zemlju kao dobrovoljac. Danima raščišćava ruševine. Naslućuje, ako već i ne zna,da ih samo patnje čekaju, jer ovaj put nije njihov, oni nisu prišli da uzimaju..., ali ćuti i izvršava, jer van sinovljevog sveta, ona kao da ne postoji. Umesto „matroskog“ odela koje je osamnaestogodišnjak odavno prestao da nosi, spremila mu nove pantalone, sako, belu košulju i cipele. Za sve se nekako pobrinula, ali zbog cipela koje je bilo teško nabaviti, poprilično se namučila. Rat je ostavio pustoš i nemaštinu. Ipak, uspevala je, pa itada, kada je okolo fijukalo, na vetrometini, u godinama punim odricanja i gorčinesvog udovičkog snalaženja u uslovima okupacije, da mu obezbedi dostojanstven i pristojan život, dok je njen ostajao skroman i čamotan. Samo, neka je njemu dobro, mislila je. A sada, snašla se i za cipele, koje je stavila na novine ispod stočića sa radiom, u maloj gostinskoj sobi, zadovoljna što su mu taman, a i lepo mu stoje. * Onoga dana, kada ga je videla sa zastavom i udarničkom značkom na čelu brigadirske kolone, mršavog i prepunog rana po rukama i ispovređivanim nogama, u povorci ozarenih lica, jadnoj, i napaćenoj, a tako veličanstvenoj ― koloni dece koja su golim rukama napravila prugu, srce samo što joj nije stalo. Saznaće, tek kasnije, da je cipele odmah po dolasku poklonio devojci koja je na gradilište došla bosa. Niko nikada nije pomenuo koliko je cipela ugrađeno u temelje otadžbine, koja se podizala iz pepela.Slava im. Noge koje su, tih godina, ostajale bose zauvek će ih se sećati.
|
