detalj slike: KRK Art dizajn

Senke

Senke sa jednog Dvorskog bala,

ljubavne žrtve, dve dvorske lude,

jedni ih slave, drugi ih kude,

a oni se vole.

Senke pršte, dabome, dabome,

u ljubavnom žaru,

u svome sjaju, viore smele,

gledah u njih, zaljubljene.

Miriše ljubav na večnost slatku,

senka ne govori, al' priči je sklona,

u vrtlogu plesa sa sivog betona.

I sve tako, do njih sene,

u raskoš su svoju odevene.

O njoj

Rekla je, tad, idem da okupam svoje odelo,

misleći na udove svoje i onu lepu plavu vlas,

raspletenu do struka.

Živela je u duhovnom svetu, sama u svojim istinama,

zabrojana u sopstvenim godinama.

Slušala je svoje dragocene misli i bila prijatelj sudbini.

Voleo sam je više od ljubavi, slično kao i ona svoj mir.

Bila je moja slabost srazmerna hrabrosti.

Zagrlio sam je poslednji put jednog ozbiljnog decembra

nekih prošlih, teških godina, a sreo juče...

Polustar za nove početke, već potrošene dve reči,

odavno nečije, ipak joj izgovarah kao prvi put.

Bože, znao sam da si me oduvek slušao.

Daljine

Ja ću se već negde snaći

u trenu zemlje tuđe,

ispod krovova nekih stranih glava.

I dok sâm negde lutaš,

ja daleko negde spavam i sanjam,

sasvim sama.

Ti me nemoj naći nežnu

i ne traži da se ponovo rađam,

za tvoje iste grube ruke

i za ista beznađa.

Ne traži me jer sigurno doći neću

pred isti pogled tih očiju mutnih...

Srce sâmo ide i beži,

od onog ko tugu sluti.

Ti me samo nemoj naći

nežnu,

od svile bele,

izgubljenu u poljima nada,

jer još uvek negde lutaš sam,

dok ja spavam i sanjam,

sasvim sama

PODELITE OVAJ TEKST NA: