detalj slike: KRK Art dizajn

FETISLAM – ČUVAR MRTVOG CARSTVA

Fetislam, poslednja turska tvrđava na obali Dunava, kod Kladova, većim je delom rekonstruisana i stoji blistava, na još toplom novembarskom suncu, poput devojke koja je dobila svoju dugo sanjanu balsku haljinu. Čeka prve posetioce sa istočnjačkim mirom u tišini, samo njoj znanim, na pristojnoj udaljenosti od kladovske varoši. Podmlađena je posle pet vekova, od kako su je Osmanlije gradile, pa će sebe ispuniti zvucima koje su Turci najviše voleli; šumom dunavskih talasa, uzdasima devojaka dok se njome budu šetale i zveketom novca. Novac će zveketati u lagumima pretvorenim u poslastičarnice, kafiće, suvenirnice, umetničke radionice i sportske terene a sve na „polzu“ naroda našeg i belosvetskog.

Po naređenju Sulejmana Veličanstvenog, ova tvrđava je podignuta 1524. god. a gradio ju je Gazi Bali beg Malkočević, poznati akindžijski komandant Mehmeda II Osvajača. Dobija ime Feht –ul – Islam (Fetisalm), što u prevodu znači „čuvar vere“ ili „kapija islama“.  Prostire se na 14 hektara i sagrađena je kao strateško vojno utvrđenje služeći za osvajanje Transilvanije i Vlaške zemlje. Ovoj stamenoj tvrđavi, sa jakom vojnom postavom, desilo se da 1591. god. ipak bude osvojena i poharana pod naletom vlaškog vojvode Mihajla i njegovih 200 hajduka.

Najstariji zapis o ovom zdanju ostavio je Evlija Čelebija 1666. god, gde kaže da se tvrđava nalazila na jednom uzvišenju i na stotinu koraka od obale Dunava. Toliko je silna bila da mu se činjaše da ju je slavni Šedad gradio, zbog 12 jakih i visokih kula, sa dvostrukim zidinama, i svaka je imala prizemlje sa dva sprata završavajući se kupastim krovovima. Sve su bile povezane bedemima sa šetnim stazama oivičenim zupcima. U kuli, iznad kapije, nalazila se Sulejmanova džamija sa minaretom i dizdarevom kućom. Pravougaonog oblika, Fetislam se sastojao od gornjeg i priobalnog dela sa malim i velikim gradom. Pred glavnom kapijom su bili musala i mejteš a podalje se prostirala varoš, današnje Kladovo. U toj varoši bejaše lep hamam i jedan han za bogate trgovce. Imaše i dve medrese učenih ljudi, dve tekije i čak, pet osnovnih škola. U Evlijinim rukopisima stoji da je u njoj bilo pedesetak dućana u kojima se izrađivala municija. Isti je bio i broj ribarnica. Dalje kaže da su se govorili bošnjački, turski i vlaški jezik, da je vazduh bio lep a klima umerena i da su mladići i devojke vrlo naklonjeni ljubavi, što objašnjava uticajem Dunava. Biće da je ovom njegovom zapažanju doprinela neka lepa Vlajnja, jer su i lepe i vragolaste i mame uzdahe, pa je moguće da ona stara izreka: Ko sa Vlajnjom nije bio, taj ne zna šta je ljubav, potiče još iz turskih dana.

Čitajući njegove zapise stvaram utisak da je Kladovo tad bilo veća varoš nego danas.

U vekovima svog postojanja nije bilo mnogo mira u tvrđavi. Turske gospodare su smenjivali austrijski a, bogami, i srpske vojvode. U srpskom ustanku, 1807. god. koji zahvata i Timočku Krajinu, porečki vojvoda Milenko Stojković neuspešno pokušava da osvoji Fetislam. Samo tri godine kasnije, posle pada Negotina, to je pošlo za rukom vojvodi Petru Dobrnjcu. Oko pet stotina Turaka je pred njim položilo oružje i predalo mu više od 20 topova, pa je Petar Dobrnjac postao prvi srpski komandant Kladova.

U jednom periodu, turske gospodare smenili su austrijski, i pedantni, kako ih je bog dao, odmah su krenuli sa jačanjem utvrđenja gradeći nov sistem bedema ispred kojih se nalazio rov ispunjen vodom.

Fetislam ima tri kapije, od kojih je prva Varoška, danas ulazna, čije dveri sa nestrpljenjem čekaju da se otvore potrošačkom mentalitetu novog čoveka a ne naoružanim vojskama. Rospi je druga kapija, čiji mi etimološki naziv budi radoznalost zbog reči koja je persijskog porekla a označava svadljivu ženu sklonu ogovaranju i spletkarenju. Turci su je zvali Orospi kapija, što označava bludnicu ili prostitutku, dok u meni to ime raspaljuje maštu i mogu samo da nagađam zašto je tako nazvana. Treća kapija, Dunavska, tek čeka obnovu, i danas se može videti samo sa reke a dobar deo nje je potopljen izgradnjom HE „Đerdap“ 2.

Početkom XIX veka, za vreme vladavine Mahmuda II, Turci po drugi put osvajaju to uvrđenje. Sultan, kao i svi budući vlastodršci, samoljubivo hvali sebe dajući da se iznad svake kapije stavi mermerna tabla koja je veličala njegovu vlast i taštinu: „Pod senkom ovog cara, grad ovaj bi ukrepljen i zidine Fetislama dovršiće se i načiniše za ovog cara. On načini ovo lepo utvrđenje, utvrdi njegove zidine, onako kao što je i njegova vera tvrda.“

Vek i po je prošao od moćne vladavine turskih sultana, kada je 26. aprila 1867. god, turski izaslanik predao ključeve grada artiljerijskom kapetanu Milutinu Jovanoviću. Tom predajom i poslednji otomanski graničar napušta Srbiju, i ovo zdanje sa barutanom, kasarnama, skladištem municije i konjušnicama.

Od tada, do danas, stoji na mrtvoj straži mrtve carevine urušavajući se temeljno i lagano.

Dunavske košave su skidale crepove i zavejan snegovima gubio je ciglu po ciglu. Ljudima, koji nisu znali šta će sa njim, predstavljao je težak teret od koga bi najradije da okrenu glave i sklone poglede na nešto lepše.

Ćuteći ih je opominjao!

Fetislam je deo mog detinjstva i odrastanja i nikad ga nisam zvala tim imenom, pošto je za mene i meštane uvek bio Stari grad. U mojoj petici iz istorije bilo je sedam neprijateljskih ofanziva, ranjeni Tito na Sutjesci (koga je pas Tigar spasao) i Brankova pesma „Na petrovačkoj cesti“. O Turcima sam znala samo to da su nam pet stotina godina činili zulum, otimali decu za janičare u akcijama zvanim Danak u krvi. S jeseni i u proleće, učiteljice su nas vodile u Stari grad svrstavajući sve u redove, dva po dva, da bismo se držeći za ruke prešli stazu od nepunog kilometra. Činilo mi se da je to bio podvig ravan mašti Žila Verna. Moj razred su uvek vodile, po izboru učiteljice, Jaska i Taja. Malo sam im zavidela, ali nikad toliko da bismo pokvarile prijateljstvo koje do danas traje. Pre nekoliko godina, posle ponoći, zazvonio je telefon i sa druge strane je mladi ženski glas, uz izvinjenje, javio da je Jaska umrla: „Bile smo komšinice i da znate, uvek je o Vama pričala i mnogo Vas je volela...“ Ćutala sam... Dok je Ona o meni pričala, ja – tamo gde sam otišla, nisam imala sa kim o njoj da pričam, samo sam je sačuvala u onom zimskom popodnevu, kad smo, sankajući se, upale u Dunav, pa nas je njen tata strpao u krevet. Zagrljene, drhteći od hladnoće, zaspale smo, moja draga Jaska i ja.

Stari grad je stario a mi polako prelazili iz detinjstva u bubuljičave godine. I tu se igrao preferans od jutra do večeri, na peskovitoj Sans plaži, koja je ime dobila po ovoj kartaškoj igri. Nekada je to bila potopljena dunavska kapija iznad koje je sultan Mahmud II dao da se na mermernoj ploči napiše: „Njegovo veličanstvo sultan Mahmud koji je unapredio svoju državu, grad je ovde podigao i sa sviju strana povukao prečagu neprijateljima“. Na toj plaži se nalazila mala drvena baraka i šank gde se točilo pivo, dok sam ja još uvek pila sok od maline. Tu sam prvi put slušala džez u izvođenju Srete Goncića, Borice Nastasijevića i braće Anđelka i Miće Sandulovića (mog nastavnika fiskulture). Fiskultura i on, izuzetno strog, bili su moja školska mora, jer se iz tog predmeta gubila godina jednako kao i iz matematike.

Tada nismo smeli da se žalimo roditeljima a o pisanju peticije (kojom se danas traži smena nastavnika) nije bilo reči ni u najluđoj mašti.

Na ovu plažu su svakog avgusta stizali Nemci u svojim kanuima i to su bili moji prvi susreti sa Zapadom, kroz prve džez zvuke uz koje sam klatila glavom i u prvim TIDOVIM regatama. Nisam bila impresionirana svim tim ni tada, ni sada. Moj svet, koji sam čvrsto prigrlila, činili su moji drugovi, moj Stari grad i Dunav, kao i moje do danas nepromenjene ljubavi. Džez je sa plaže prešao u barutanu Starog grada a tu su se preselile i prve igranke sa sjajem u očima, prvi poljupci i odjednom je ona staza (prvaku veliki avanturistički poduhvat) postala prekratka. Prekratka za zagrljaje i držanje za ruke. Kasnije su se i brigadiri pridružili turskim urušenim kazamatima u čuvenim radnim akcijama izgradnje HE „Đerdapa“. Orile su se njihove pesme: „Hej, haj brigade...“ A onda je podignuta i letnja pozornica sa binom i sedištima, pa smo tu sačekali karavan pevača sa turneje „Pesma leta“. Glavni rivali (prema kojima se i publika podelila na „đokiste“ i „mikiste“) bili su pevači Đorđe Marjanović i Miki Jevremović koji su otpevali lake pesme, po dva pevljiva refrena za leto i pamćenje. U poređenju sa današnjim „hitovima“, meni su ona dvojica u statusu klasične muzike, iako nisam bila njihov fan. Strasno sam slušala radio Luksemburg i kupovala časopis „Džuboks“. Ove događaje su zidine tvrđave ispraćale kao onaj osiromašeni beg koji sedi podvijenih nogu, puši nargile i ćuteći pušta da vreme curi.

Kroz pet vekova, tvrđava je menjala zastave i vojske puneći se topovima, džebanom i sabljama dimiskijama. Svađali su se u njoj i tukli sultani, carevi i prosjaci sa svekolikim bašibozucima, dok je mirisala na tepsije vrućeg pilava i hladnih tatlija i baklava. Onda su je napustili svi ostavljajući je da tuguje poput ucveljene udovice obudovele od suza, koja je zaboravila za kim i zašto plače. Zametnula se pirevina na njoj i zaplaveo bi se po koji cvet cikorije, dok su se u njene zidine posakrivale zmije. Zato smo prestali da ga posećujemo i bio je lep samo noću, kad bi se sunce spustilo na dno Dunava a iznad njega se raširile zvezde, tople i žute kao tek izlegli pilići.

Pod sjajem lune slutim obrise tvrđave i tad mi se, na tren, čini da je opet silna i moćna. Dok Dunav šumi valjajući talase, u noćnom miru osluškujem i čekam neki glas. Možda će odnekud, sa dna potopljenog ostrva Ada Kale, stići muzejinova molitva za njen spas?

I dok ne krenu horde konfekcijskih turista, glumaca, žonglera, pevača, slikara i đaka, ja ću čuvati zaboravljeno carstvo tvrđave Fetislam u svom spomenaru, onako kako mi je Jaska napisala: “Ovaj cvet što ga moja ruka piše kaže da te volim najviše.“

PODELITE OVAJ TEKST NA: