detalj slike: KRK Art dizajn

„Bežanja“ i vraćanja

(Prikaz na pesmu "Bežanja" Milene Stanojević)

Pesmu možete pročitati OVDE

Beba Cvetković

Moja omiljena autorka priča ovde se upustila u više poduhvata – u poduhvat sa žanrom i u poduhvat pisanja u muškom rodu, za šta svakako treba hrabrosti. Dakle, komunikaciju započinje On, obraća se Njoj, Sanji, pun pitanja, ali i pun znanja o njoj, pa se može steći utisak da zapravo ne želi da je pita. Nameće se i pitanje čija su ovo bežanja iz naslova, čija su odlaženja i dolaženja, ko koga iščekuje, ko koga pušta.  Zašto se gusenice plaše njegovog hoda? Zašto Sanja baš tad nemirno spava? Kada je pohode ptičurine? Da li je otkrila zašto? Ko je u mraku, a ko će se ponovo roditi? Sprečava li on njenu transformaciju ili ona njegovu, ili promene neće biti šta god uradili? Ko je razočaran? Da li onaj koji zaostaje može da odlazi (kada hoće)? Zašto dolazi hitro – da li je pozvan ili se vraća (kada mora)? Da li je Sanja pobegla od avetinjskog i nepoznatog u njemu? Ili je ona Kejt? Da li će nam autorka ipak ponuditi neki od odgovora ili će se samo poigravati s nama pa ćemo do kraja imati još više pitanja?

Venecija, Dunav, Andaluzija, Kalemegdan – nisu samo geografske odrednice, a Majakovski, Pantić, Uelbek, Felini – nisu samo Sanjini omiljeni likovi. Oko svih njih, kao i oko gusenica, ptičurina, zveri, aveti, oraha, oko noćnih mora i baba koje slivaju stravu, ispričana je njena priča onako kako je on vidi. Scene se smenjuju preko zgrčene Sanje (mada je i on zgrčen), njenih trzaja, Sanje koja voli poeziju, koja nemirno spava i sanja, koja pleše, koja nije ništa posebno, koja nosi pramen kose preko nosa, preko Sanje (ne)sačuvane od probisveta, oznojene, uplašene, najhrabrije, Sanje milosnice, vraga, razočarane, bicikliste, putnice, mudrice, balavice, ludice, lude glave, namćora, Sanje koja pomera tektonsku ploču... Sve ovo, zajedno sa hiperbolom, personifikacijom, simbolima, retorskim pitanjima, autorkinim osećajem za detalje (poput onih o ženama s brkovima i jarkocrvenim lakovima, bibliotekama koje mirišu na babu i dr.), učestvuje u građenju jednog specifičnog sveta, realnog a opet pomalo dalekog i sve manje prepoznatljivog u svetlu onoga što se danas smatra vrednostima. Takav je i autorkin jezik, ne tako uobičajen danas. Pomalo zaboravljeni izrazi, kakvih je još više u njenoj prozi, i koji su na neki način njen zaštitni znak, dopunjuju ove razvijene misli i rečenice dok ih ne preseku pojedinačne reči, sintagme ili kratke rečenice u stihu (često u obraćanju), podjednako efektne. Ritam ovih smenjivanja pojačava utisak celokupne slike. Kada sam prvi put pročitala pesmu, ostatak dana sam govorila i hodala melodijom i ritmom koje sam osećala čitajući je. Bio je to jedinstven osećaj. Dakle, slika nije samo vizuelna već i akustička. Sadržina i forma (ritam) ne mogu jedno bez drugog. Pitam se da li sam osetila raspoloženje koje je autorka imala prilikom stvaranja ili sam daleko od toga. Svakako, ritam ne bi smeo biti potpuno iznenađenje za one koji su čitali njenu prozu, koja se takođe približava ritmu stihova. Ne moramo ni ovo delo žanrovski precizno odrediti.

Isto tako, ne moramo biti sigurni ni u šta kao što ni On ni Ona nisu. Ne moramo biti sigurni opčinjava li nas više svetlo ili tama niti u kojoj se od kontradiktornosti u njihovim izborima, u kojima nema harmonije, možemo pronaći. Možemo voleti i Uelbeka i Pantića u isto vreme, ili nijednog od njih. Možemo ne voleti vetar (ni prolaznost) a ipak se nekima od njih prepuštati. Prepustila se Sanja. Nestala je Sanja. Čitajući ovaj obimni redukovani dijalog, jer Sanjinih odgovora nema, stičemo utisak da je u stihove stao ceo jedan život. Ipak, kraj ostavlja mogućnosti i za još jedan život. Ne znamo kuda je tačno otišla, kada, na koliko. Sanjin krug nije zatvoren. O krugu lirskog subjekta, njegovim odlaženjima i vraćanjima, saznajemo još na početku. Ostaje pitanje ima li se gde opet vratiti.

Poput svetlosti i tame, odlaženja i dolaženja, i drugi motivi i slike u delu ove velike umetnice često su dati u svojim suprotnostima: život i smrt, starost i mladost, mudrost i ludost, sreća i nesreća, hrabrost i plašljivost, obećanja i razočaranja, sjaj i oronulost, neko i niko, prošlost i sadašnjost, bog i vrag... Da su sve ovo osnovna životna pitanja, nekada predstavljena simbolično, pokazuje i očajničko (ponovljeno) Šta da radim, koje se može posmatrati sa estetskog i stilskog, ali i sa filozofskog i psihološkog stanovišta. Autorka je duboko zagledana u ljudsku psihu i sve ono protiv čega se ona bori. Od priznanja da je hteo da joj se vrzma po glavi do pitanja Ko stopalo prislanja na tvoje lirski subjekt prolazi i sam kroz nekoliko faza, ali ne dolazi do razrešenja. Simbolično i u skladu sa svim prethodnim kontrastima, poslednje pitanje nosi oksimoronske bele noći. Imperativ u obraćanju gubi svoju prirodnu jačinu usled poslednjeg motiva, motiva samoće ili osamljivanja. Ipak, poslednja slika nije potpuno pesimistična. Neznanje sadrži nadu da je bar ona (po kojoj se pesma slobodno može zvati) došla do nekog svog sunca ili bar do razrešenja.    

Da li je u ovom orahu / lirskom subjektu skrivena mudrost ili sebičnost (jer pod njim ništa ne raste) jeste pitanje koje se može odnositi i na autorku, mada bi ona rekla da je idealizujem. Čitajte, čitajte, čitajte, i recite da li je i vama neuporediva. 

PODELITE OVAJ TEKST NA: