detalj slike: KRK Art dizajn

Evropa leži mrtva

FUTURISTIČKI ESEJ*

 Aleksa Đukanović

16 NOVEMBRA, 2019

Evropa je te 2034. godine više no ikad u svojoj dvomilenijumskoj kulturi ličila na svoju književnu imenjakinju u mnogim Krležinim tekstovima u kojima se pominjala kao “pojava” u kojoj se “najveće istine izgovaraju ispod vešala, na stratištima, po tamnicama i na golgotama” i da u takvim izopačenjima “te raspete i poljuljane istine postaju evropske zastave i vijore se vjekovima”2). I doista, tako je i bilo, samo mnogo gore nego u Krležinim stihovima i esejima. Krleža tada već više od pet decenija leži na Mirogojskom groblju pod bogumilskom crnomermernom stećku teškom cele dve tone. I naravno, nema on pojma šta se događa iznad njega, ni ne sluti šta se sve ispodešavalo gore otkako ne diše i ne piše. On, jadničak ni ne sanja: da je Evropa postala najveća ludnica, bukvalno i metaforično kazano – na najstarijem svetskom kontitnetu u toj 2034. godini zdravi mozgovi registrovali su najviše ludaka na svetu… molim za jedan pardonček, hteo sam reći: liberaldemokratske gospode što izbrijani i napuderisani već skoro devet decenija punih usta kenjaju i kunu se ljudska i evropska prava, a kao muve redom i neredom tamane Arape, Azijate, Crnce, Latinoamerikance, i dapače nas Srbe i Balkance. (Naučno je dokazano da mnoge muve jesu prenosnici najtežih boleština poput tifusa, salmonele, kuge ili ebole, ali isto tako treba kazati i ovo: da je prva epidemija kuge na svetu izbila u Londonu daleke 1665. godine, jer nisu imali kanalizaciju, a jeli su prstima, tifus se pojavio 1528. u Francuskoj, gde je i prvi put otkrivena bakterija salmonela, uzročnik tifusa, dok i mala deca u svetu znaju ko je i gde napravio ebolu, koja je pre nekoliko godina imala strahovite posledice u Africi, nakon dvogodišnjih “istraživanja” i njuškanja lekara Američke agencije za hranu i lekove na tom području.) U toj 2034. godini bilo je u Evropi više no igde drugde na svetu tih ludaka… pardon, “beskompromisnih boraca za prava” Crnaca, Bosanaca, Ukrajinaca, Albanaca, i svih drugih anaca, i u toj “najpravednijoj borbi” stradaše (gle čuda!), upravo oni koji bi tom borbom trebali biti zaštićeni, a nagrdiše ih (gle čuda!) upravo oni koji zauzeše ulogu njihovih branitelja. Ako bi statističkim razmatranjem proučavali taj problem (evropska izbrijana i napuderisana gospoda ne prihvataju termin: problem, oni drže da je to normalno stanje duha – nesastavljiva rascepljenost ličnosti, licemernost enormnih i nikada na svetu viđenih i potvrđenih razmera, te na kraju kao posledica svega: shizofrenija kod 85% evropske populacije, kontrolisana i držana u granicama neotkrivenosti punih osamdeset devet godina, zahvaljujući konstantnom prilivu najdelotvornije i najučinkovitije droge – novca), to bi onda izgledalo ovako: u svakoj dvočlanoj porodici, jedan je normalan, a drugi jok. U kom smislu? U svakom smislu.

Bespotrebno je objašnjavati primere ljudskog ludila, uzmite Jaspersa i Froma pa čitajte (Frojda nemojte, bio je fašista i preteča današnjih mondijalista i omogućio je svojom slobodnonagonskom i seksualnoupražnjavajućom, tj. seksualnoizopačenom teorijom da Evropa dođe u 2034. godinu kao polumrtva nimfomanka preko koje su prešli bataljoni, ali i da svi Evropljani u tom sistemski nametnutom izopačenju imaju isto iskustvo, i muškarci i žene podjednako), ovo je nešto drugo i novo, u zvaničnoj medicini nema čak ni naziva. Većini bolesti ima leka, ali ovoj nema. Ova je bolest slična koleri, ili pak kugi, mada mislim da je kolera bolji primer: u pandemijama širokih razmera nije se moglo naći leka niti obolele lečiti od ove strašne bolesti, naime čekalo se da bolest sama počne da jenjava, kada bi opustošila jedan grad od deset hiljada stanovnika, prešla bi na drugi, potom na treći, i tek posle četvrtog bolest bi nestala, sama od sebe. Oni malobrojni preživeli u opustošenim gradovima, najjačeg imuniteta, stvarali bi Novi Svet. Krležin kostur, koga su krtice i gliste oglodale još do kraja 1982. godine u nestručno zatvorenom crnom brezinom kovčegu (metalno ojačanog dna), koji je za Krležin pogreb zbog pristupačnije cene dobavljen iz Poljske, zasigurno se po onoj narodnoj morbidnoj nije prevrtao. Ležao je mirnim snom svakog kostura koji je otišao na fruštuk crvima. A, napolju Germani, Kelti, Romani, Huni beže kud koji mili moji, jer zbog svog moralno-ljudskog pada te napunjenih gaća nisu sposobni da se bore, već napuštaju svoje domove, ostavljaju svoju decu i roditelje, i iz svojih sefova, slamarica, vodokotlića i čarapa nabrzinu vade svoje toploušuškane novce, trče do najbližih ekspozitura svojih banaka, dižu svoje milionske svote i punih torbi (i puni sebe) beže ispred Arabljana i Muslimana, koji nadiru iz Azije i Afrike, i završavaju ono što nisu uspeli u Ranom srednjem veku, kada su u svom viteškom pohodu na Evropu (kada ih je stradalo preko 90%), došli čak do vrata Francuske i Pirineja. “Užas”! Povikao bi Dostojevski i čupao ono malo kose na glavi, dok bi se Krleža češkao po ćeli i vikao nam podsmešljvio: “Eto vam ga na!”. Ako bi se i pored svega što nas okružuje zapitkivali kako bi se Evropi i nama moglo desiti nešto nalik ovome, treba se opet vratiti Krleži, latiti se knjige drama i proze: Glembajevi i tu videti u šta se pretvorila najveća bankarska porodica u svetskoj književnosti – u monstrume, umobolnike, podlace, prevarante, zveri, oceubice. Malo po malo u Evropi više nema umetnika, slikara koji sebi odsecaju uho jer nisu zadovoljni kvalitetom svoje slike i svojom ljudskom i umetničkom vrednošću, Evropa više nema masovne lomače na kojima spaljuje neposlušne naučnike i geografe koji su se tobož usudili da kažu da nije svet ploča ravna, Evropa je konačno uspela u svojoj nameri da se takvi naučnici i umetnici više ni ne rađaju. Evropom vladaju Glembajevi, banke, novac, Vatikan i Sotona. Izvesna mogućnost i primisao u zdravom umu (u odnosu na evropske prilike 2034. godine) Leonea Glembaja da ubije Ignjata Glembaja, svoga oca, zbog očevih uvredljivih reči upućenih na račun Leoneove mrtve majke, a svoje bivše žene 1929, kada je drama pisana, ni u kom slučaju nisu uporedivi sa situacijom u Evropi te 2034. godine u kojoj neki mali evropski šestogodišnji “glembajevčić” nadrogiran puca iz pištolja i ubija svoje roditelje zbog niskog džeparca koga su mu otac i mati dali sa zakašnjenjem od nekoliko sati. Jer, u toj glembajevskoj Evropi 2034. godine opojne droge i oružje moći će kupovati čak i deca u predškolskom uzrastu na svakom kiosku, ukoliko imaju pet ili deset evra, koliko će koštati jedan po ceni pristupačan “Smith Wesson” sa jedanaest metaka u magacinu.

To naravno nije propast toga deteta, niti njegove porodice, to je propast čitave ljudske civilizacije. Ona je počela s prvim danima primenjivanja novog ekonomskog i društvenog sistema, za koga evropska i američka napuderisana i izbrijana gospoda govore da je “sistem koji vlada na prirodnim zakonima”, te se od tog paromanskog sistema ljudi razboljevaju i doživljavaju težu i goru propast od kolere, i ta nas propast sve više i sve jače okružuje sa svih strana, a da li će ona trajati petnaest, trideset ili pedeset godina, ne može se s tačnoću odrediti, ali nedvojbeno je: Evropa 2034. godine, možda koju godinu kasnije (a možda i ranije!), leži isto onako kao u Krležinoj pesmi Evropa godine tisuću devet stotina četrdeset i druge, leži dakle, mrtva, bez groznog i opijajućeg zadaha što nas je mnoge vekove hipnotisao i opijao i bez onih Njenih gramzivih očiju što svetleše i u najcrnjem mraku, kao vatreni oganj koji nam predstavljaše putokaz u pomrčini ali i opomenu da ćemo na njemu ispečeni kao ćevapi biti poput Đordana Bruna ako se ne povinujemo Njenim zahtevima i Njenim putem ne krenemo. Usta su joj mrtvački razjapljena, u njih se muve zavlače tražeći ostatke hrane, a zenice su joj crne, ukočene, voštane. Lipsala je.

FUSNOTE:

⇧1          Naslov ovoga futurističkog eseja je stih iz pesme Miroslava Krleže Evropa godine tisuću devet stotina četrdeset i druge, koju je Krleža napisao u svom ratnom, zagrebačkom Dnevniku iz godine 1942, u drugoj godini najrazornijeg rata na tlu Evrope. Ova nerimovana pesma (što je u Krležinoj poeziji redak slučaj), skladno nakićena oštrim i “ubitačnim” metaforama predstavlja odu žalosti, ili pak neki melanholični i tugaljivi lament nad evropskom civilizacijom i budućnošću, kao i nad onim Krležinim iluzijama i htenjima (ali i svim našim) da je Evropa nešto što nije, i što nikada neće postati ono u šta svi mi Balkanci silno i detinje verujemo i želimo da veruemo da ona jeste. Iz ove pesme, kao i iz mnogih drugih Krležinih pesama u kojoj je glavna junakinja Evropa, najsnažnije se oseća i uočava Krležin negatorski i antievropski stav koji vodi onu jedinu i pravu Krležinu nit i snažnu misao o Evropi, da je Ona kuća samotna u kojoj Zločin spi, a koja se svršava Krležinim posmrtnim i konačnim zaključkom, ali i željom da posle svih svojih zločinstava i zlodela, Evropa ipak završi na kraju kao i svaka stara bludnica na stolu za seciranje. Pesma je objavljena u 1. broju časopisa Republika 1953. godine, u vreme najizoštrenijih evropskih društvenih posleratnih sukoba i nerazumevanja, kao očigledan pokazatelj i odlika viševekovnog neuspelog i nemogućeg projekta da se stvori jedinstveni, ujedinjeni, i zajednički, tačnije rečeno jedan evropski mentalitet, koji se veštački pokušava nakalemiti svima nama, i danas.

⇧2          Miroslav Krleža Evropa danas, esej, objavljen 1933, u petom broju časopisa Savremena stvarnost.

Izvor: Časopis KULT

Evropa godine tisuću devet stotina četrdeset i druge – Miroslav Krleža

(IZ DNEVNIKA 1942)

Samo se stihom može reći to

što znači ovo podlo, suludo umorstvo

što zaklalo je mahnitu Evropu

pred svima nama kao bijesnu kuju,

i danas sve je samo ludost, strah i noć.

Od bdjenja, tlapnje, sna i priviđenja,

od bunila su satkani nam snovi.

Krvari razum kada čovjek snatri

u kantileni jutra, u kopreni dana,

i snatri tako krvav u podzemlju mračnom

za svjetiljkom, za toplim ljudskim glasom,

za nečim što se nekoć davno zvalo

misao i dostojanstvo stiha!

Samo se pjesmom može reći to

što znači nama pogled, štu su ljudske oči,

te ljudske vlažne, divne, nijeme oči

što postale su grožđem za smrdljive svrake,

te danas nema ni jednog ljudskog oka

da probio ga nije đavolski krvav kljun

tog lešinara mračnog koji nam kljuca mozak

i razdire nam pamet ko krepanu žabu.

Gdje naivni su oni glupi dani

kada smo, davno tome, sanjali

o leopardski, zmijski otrovnoj,

o zlatnoj, čudnoj, tajanstvenoj Evropi?

O, oni divni davni sni o plavom ostrvu,

o zemlji kipova, Sikstine, muzike,

o svjetiljci bodleresknog svitanja,

o magiji što zvala se je harfa,

o riječima što lebde ko planete,

o barjacima slave, razuma,

o pojmovima tako prozirnim

ko staklo neba što je blistavo

kad lebdi lopta zemlje zvjezdana

na struji tihe, mirne lirike

te zvoni tu u nama, u krvotoku,

u bilu, nervu, modrim žilama,

u mesu mladosti, u čudnom mrtvom proljeću

što proguto ga požar baruta

i jauk ljudski, dim i grmljavina

bezglavog, strašnog, slijepog pokolja.

O, gdje su oni slavni mrtvi dani

kad nama su u duha pustinji

ko goruć znamen na putu našem blistali

Erazmo, Jacopone, Hamlet, Silvije,

uz pratnju oda i zveket madrigala,

u časti, slavi vječnoga trijumfa,

i kada nam je svijet na daskama

svijetlio sjajem igle magnetske.

Mi Argonauti tad smo sanjali o snu

koji pjesnički se zvao život čovjeka.

Poet, on može dati svemu smisao, i umom,

simbolima i glumom, riječima

dočarat igre ritam, dati sceni svjetlost,

on može dati dramu, kukurijek pijetla

i preljub, otrov, mračnu, gadnu glupost,

intrige, pisma, grmljavinu bubnja,

mačeva zveket, majalis čovječanstva,

i jesen mesa, tužnu stravu tijela,

opijela pjesan i sivu žalost groblja,

zavjese i lovor, krabuljni ples smrti,

grozu ljepote i prokletstvo mozga

kad titraji se zvuka i uzdasi strune

dave u krvi, venoznoj, tmastoj, mračnoj ljudskoj krvi.

Što može reći pogled, što su oči,

te ljudske vlažne, tople, čudne naše oči

nad odrom svega što se zvalo čovjek?

I što je tijelo? Što su bdjenja, slike,

danas u svemu, u trenutku sna

kada se razum gasi i cvrči kao fitilj

uz pjesmu jutra u kopreni dana,

kad svitanje za praskozorja ljetnog

uz pogreb ovaj jeca u tihoj kantileni?

To tanko tkanje tihih ljudskih riječi

razdrije tmasta rika topova

i uklet oblak crnog baruta

u požaru se dimom stao pušiti,

i tako nam je kao pelivanima

nad garištem kad plaču cirkusa.

Umorstvo glupo, banalno umorstvo!

Gorila nam je znamen vremena,

zločinstvo: krinka na ovom ludom balu,

u trijumfu krvi, u himni palikuća

gdje ludilo se slavi grimizno,

i sve je samo bdjenje, tlapnja, strah i vješala.

Ne jedan, četrdeset hiljada je ideala naših ostalo

zaklano na groblju stvarnosti.

I ono kad smo bili sanjali

i što se (davno) samo stihom moglo reći:

sva ona igra riječi i magija rime,

duhovit šah na matematskim daskama

kad floret duha sa zveketom stila

značio je više no grimiz sav i sve zlato svijeta,

pokazalo se da je gnjila lešina,

mumija i truplo, blatna strvina,

kadaver od prnja, laži, gluposti,

a jedino što vrijedi to crijevo je Gorile

na stražnjicu kad svira marševe!

Hljebopek ovaj koji od čovječanstva

ispeko je sebi pečenku

i danas glođe kostur pameti

uz glasan kikot pera plaćenih:

trijumf umorstva na sprovodu mozga.

Umro nam je netko! Na odru je. Tišina.

Tu pred nama od voska lutka spava.

Od voska lutka što začela nas krvlju

stiha i rime, ljepote, pravde, istine,

a bila nam je majka i njen majčin lik,

njen majčin pogled u bunilu sna

dira nam srce: leptir umirući.

Ta sjenka nekog tko je bio tu

i tko je bio naš i nama bliz i drag

i nestao ko dah i lik u snu,

taj pogled njen je zagonetno živ.

Evropa leži mrtva.

Na pogrebu tom čovječnosti mrtve,

uz posmrtnu počast topova i ognja,

tko ne može da bude Fortinbras,

nek govori to glasnim ćutanjem

što treba da kaže pokoljenjima:

glupost nas je zamrljala krvlju

i u toj krvi povorke fantoma

izdimit će se ko mračan, paklen dim!

– Mi danas nijesmo više što bijasmo ko djeca,

naivna, glupa, lirska, slijepa djeca;

mi danas znamo jedno, a to je to što znamo:

i logika da ima giljotinu.

I logika da ima giljotinu,

da pamet ima pravo pameti,

a čovjek nije meso menažerijsko

za pse i hijene, nemani i zvijeri.

– Mi danas nijesmo više što bijasmo ko djeca,

mi danas znamo jedno, a to je to što znamo:

poezija da nije zlatna ribica

u kristalnome loncu tihe lirske sobe,

ni tamjan slatkih riječi u gubici krvnika.

Dogodit će se jednog dana to

što ima da se desi, danas, sutra, sad,

ako ne danas – dogodit će se sutra,

sutra il danas, svejedno kad i gdje,

svejedno tko i kako, zašto, tu il tamo,

gdje, kada, tko, on, ti, ja, mi, oni,

lupit će netko nogom o tu trulu tikvu,

potrnut lampe na toj ludoj gozbi,

jer dostojanstvo stiha nije dah ni dim,

već rt floreta u gnjilom truplu zločina!

PODELITE OVAJ TEKST NA: