detalj slike: KRK Art dizajn

POETIČKA „OSNOVA“ SVAKE KULTURE

Predrag Milojević, Rečnik skarednih reči i izraza u srpskom jeziku, Društvo za afirmaciju kulture – Presing

 

Aleksa Đukanović

Od Karadžićevih „Osobitih pjesama i poskočica“ uSrpskom Rječniku (1818.) pa do savremenih: Rečnika opscenih reči i izraza D. Šipke (2011.) i Rečnika srpskog žargona B. Gerzića (2012.), u srpskoj književnosti traje i postoji neprestana potreba za sabiranjem, beleženjem, evidentiranjem i filološko-lingvističkim klasifikovanjem svih onih odveć dugo postojećih reči i izraza u našem jeziku koji odudaraju od tzv. pojma „književnih reči“ i koji predstavljaju ono što bi se pukim rečnikom moglo nazvati kao „pogrdan“ ili „posprdan govor“ – a koji svakako postoji u svakom narodu, svakoj naciji, u svakom jeziku, takoreći u svakoj manjoj ili većoj jezičkoj, nacionalnoj ili regionalnoj posebnosti. Zapravo, reč je o svim onim rečima i izrazima koje, jednostavnim objašnjenjem, možemo podvesti pod: psovke, uvrede, pogrde, skaredne izraze, opscene reči, vulgarizme, žargonske dijalektizme, kletve, pogrdne i posprdne poslovice i uzrečice, doskočice, diskriminišući govor i slično.

Najnovije izdanje Rečnika skarednih reči i izraza u srpskom jeziku – autora i priređivača Predraga Milojevića, pesnika, pisca, urednika i izdavača, koje se uz pomno i očito zanimanje stručne javnosti do sada prodalo u više hiljada primeraka (i koje je putem otkupa Ministarstva kulture Republike Srbije primljeno u petnaest najvećih svetskih slavističkih centara od Slavističkog instituta Ruske akademije nauka do Institutaza slavistiku Univerziteta u Beču) – na jednom mestu, sa preko 5000 klasifikovanih odrednica i raznovrsnih jezičkih pojmova, donosi čitalaštvu do sada možda i najsveobuhvatniji zbir svih postojećih (aktivno korišćenih danas i zamrlih) srpskih reči, izraza i idioma gorepomenutih oblika i „vrsta“. Kako je jedan jezik (i bukvalno i metaforično kazano) živi organizam i kako se neprestano menja, dopunjuje i usavršava, utoliko njegova potencijalna borba protiv pojave i „zaživljavanja“ žargonskih, iskvarenih i nestandardnih izraza i reči koje nisu „književne“ uslovno pomaže njegov put ka svom jezičko-strukturnom usavršavanju i razvijanju, jer „jezik skarednih reči čini zaokružen i razrađeni način razmišljanja i široko obuhvata  jezik kao jedan od glavnih  činilaca kulture, zadirući u njega duboko i po horizontali i vertikali. Kao takav on predstavlja pucanj u srce kulture, jer gotovo u potpunosti nudi (skarednu) zamenu za uobičajeni jezik koji već postoji i koji se  izučava u prosvetnom sistemu i na kome se odvija nastava“ (Predrag Milojević). No, Predrag Milojević, takođe, pored sabranih skarednih izraza u svom Rečniku iznosi i odavno potvrđenu (ali danas poprilično zanemarenu) tezu da – ukoliko se skarednom govoru priđe vrlo oprezno i ozbiljno sa stanovišta opservacije „regularnog“ književnog jezika – koji mu je u svakoj formi „antipod“ i „neprijatelj“, onda književni jezik ima neznatnih mogućnosti da se kroz vreme logično-posledično potpuno „utopi“ u takav „iskvareni govor“; no, ukoliko se sa jezičko-naučnog stanovišta ne shvati veličina i enormnost upotrebe jednog potpuno „kvarnog“ govora i njegovo neprekidno evolutivno napredovanje i širenje u mnogim društvenim slojevima i klasama, te ukoliko se njegovo postojanje svesno ignoriše – onda postoji očevidna opasnost da jedno društvo, jedan narod i njegov jezik kroz vreme, što svesno a što nesveno, prihvate i ugrade u svoju govornu i književnu strukturu, ako ne veliki deo onda sigurno, onu količinu skarednih, iskvarenih i nestandardnih izraza koja je dovoljna da jezik – kao najvažniji element egzistencije jednog naroda – ubrzo nestane ili se svede na beznačajnu i ništavnu ravan koja je podložna svakovrsnim daljim manipulacijama, asimilacijama i destrukcijama s različitih strana. 

Predrag Milojević ovoj je ozbiljnoj i veoma opširnoj temi pristupio vrlo temeljito, profesionalno i veoma analitično. Počevši svoj rad hronološkim uspinjanjem i azbučnim redosledom, priređivač nije izostavio niti jedan – bilo istorijski, bilo savremeni – aspekt ove široke i reklo bi se: nepregledne, veoma obimne i složene teme. Tu je žargonski, lokalizovani, regionalni i šatrovački govor, kao i onaj žargonsko-lokalni govor dijalekata juga i zapada Srbije, Srema, Banata, Bačke, Bosne i Hercegovine, Vojvodine, Crne Gore, Šumadije, ali i specifični regionalno-posebni slengovi pojedinih različitih seoskih i varoških sredina: Novog Beograda, Zemuna, Novog Sada, Valjeva, Pirota, Užica, Kikinde itd. Milojevićev Rečnik – što je izuzetno važno za genezu današnjeg objašnjenja pojave i razvitka skarednog govora – zadire i u duboku prošlost, te nam donosi i naše korenske „žargonske arhaizme“, to jest one doskočice i šaljive psovke još sa kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka, iz vremena Lukijana Mušickog, Zaharija Orfelina, Dositeja Obradovića, Matije Nenadovića i Karađorđa (poput zabeležbe one čuvene komične izreke koja se i danas nedvojbeno pominje i koristi u Srba: „Hvala *urcu“ a koja je u originalu zvučala prvih godina devetnaestog veka: „Hvala *urcu i Petru Dobrnjcu; Milojević u Rečniku beleži: Po M. Đ. Milićeviću, o Petru Dobrnjcu, izrazio se Karađorđe u smislu neposlušnog, tvrdoglavog vojvode: „Kojekude, govoriti a mom *urcu, a Petru Dobrnjcu, sve je jedno“.), kao i one šaljive i pogrdne idiome koji su nastali kao slengovi današnjeg vremena – mešavine stranih reči, pozajmljenica i domaćih iskvarenih i skraćenih reči (poput izraza: calenzi bite – izvolite platiti; gecrkt – nepopravljivo pokvaren; nindžisanje – boravak na nekom mestu radi dokoličenja, a da to niko ne primeti; čuturan – čovek sa velikom glavom; krečana – senilnost; ložana – neko ko lako poveruje; itd, itd.). Milojević takođe otkriva čitaocima možda i najintrigantniju „začkoljicu“, tačnije enigmu koja prati ovakav skaredni govor u svakom jeziku: zašto se on javlja, zbog čega ga mase tako poželjno prihvataju i koji su uslovi njegove permanentne evolucije i širenja na račun „pristojnog“ književnog izražaja? Odgovor je jednostavan: skaredni govor neuporedivo olakšava komunikaciju: konkretniji je, u mnogim aspektima maštovitiji je, neozbiljniji je što znači – opušteniji, slikovitiji, razonodniji, dosetljiviji, prisniji i duhovitiji. Milojevićev Rečnik pokazuje ne samo oštroumnu domišljatost, osobiti smisao za humor i specifičan mentalitet našeg čoveka kroz stoleća i burne istorijske epohe, on i duboko analitički nudi čitaocima „na dlanu“ to jest na uvid čitave istorijske epohe koje su na ovim prostorima prohujale, protutnjale i nestale, a u jeziku i narodnom govoru zasvagda su ostavile neumitnog traga i jasno prepoznatljivog pečata, sve do današnjih dana.

Kako je savremeni žargonsko-skaredni govor svojevrsni „kontrapunkt“ to jest magično „ogledalo“ današnjeg zvaničnog normiranog književnog govora, tako ovaj Rečnik skarednih reči i izraza u srpskom jeziku Predraga Milojevića predstavlja veoma značajan i svojevrsni istorijski spis ili pak doista unikatni istorijski udžbenik koji pokazuje samu genezu, evoluciju i život savremenog srpskog jezika kojim se današnji naraštaji aktivno služe.

(Izvor: Politika, „Kulturni dodatak“, februar 2023.)    

PODELITE OVAJ TEKST NA: