detalj slike: KRK Art dizajn

U ime oca i sina

Sine,

jednog dana postaćeš čovek.

Volećeš, padaćeš, letećeš i stradaćeš.

Umesto moje ruke vodiće te načelo,

pohabanu trenerku i loptu zameniće odelo,

al' ljubav što smo ti dali pratiće te dovek.

Sine,

u džungli vlada zakon jačeg,

a tvoja vaskolika duša još je Boga žedna.

Pre no što se povampiri

svaka želja je čedna.

Zapamti, sreća prati hrabre.

Moć zanosi,

al' nije tvojih snova vredna.

Sine,

toliko je puta bio prvi,

tvoj plač i osmeh,

trapavi hod,

sazdan od moje ljubavi i krvi,

a opet mnogo više

u tebi se krije,

mnogo daje,

ima te i tamo gde mene nije.

Sine,

slušao sam glasove totema,

jurio priviđenja,

radio preko volje,

al' od svih uloga na ovom svetu

najdraža mi je ova,

jedina iskrena, jedina prava;

i ako smo vlasnici bilo kakvih snova,

onda želim samo jedan:

dok gledam u zalazak,

uz moje rame tvoja mala glava.

Eh, da sam znao

da je svaki zalogaj života

dug ko treptaj oka, a ipak večnosti deo,

dao bih se tebi ceo.

Sine, tako sam te kratko imao.

A kad ti moje cipele postanu tesne,

putevi predugi, žuljevi duboki,

kad želje polete i svet otvori vrata,

ne žuri da letiš,

ima blaga vrednijih od zlata;

nađi vremena da me se setiš.

Sine,

oduvek sam snevao

u noćima budnim

da ti pružim sve što nisam imao

i misleći da te učim,

naučio si ti mene.

Sine,

dolaze neka nova vremena,

ja nisam rečit i klonim se promena.

Al' doći će neki novi ljudi...

Sve se okrene,

vaspitavaćeš ti mene.

Oprosti

za sve što ti nisam dao.

Trudio sam se, bolje nisam znao.

Za sve sate provedene van kuće

nisam ti rekao

koliko mi je žao.

Sine,

mi smo vojnici,

ne govorimo mnogo,

ali pred vama...

pred vama je svet.

Smejao se jesam,

al' nek te ne napusti mašta.

Htedoh samo reći hvala,

veliki je onaj ko ume da prašta.

Sine,

dok god ovo telo diše

i ime mi ovom zemljom hodi,

moja duša će da te prati

i uspomenu za ruku da vodi.

Dosadiću i Bogu i ljudima

govoreći o tebi,

al' ne mogu srce da sprečim,

ugušim što mi raste u grudima.

Sine,

da sam ti bar rekao,

al' nisam nikad snage smogao.

Više bih te slušao, više gledao,

još uvek učim, nisam se predao.

Znaj da sam te voleo najbolje što sam mogao.

Gde stanuje pesma

Pesmo moja,

tražila sam te u šuštanju šaši,

pokojoj bulci isprskanoj suncem,

umakala kist u nebo i zemlju

i slikala suncokrete,

slikala srcem.

Pesmo moja,

viđala sam te kraj puta,

u prašini, kao kosa što obavija hod;

kupila oblutke

obalama hodajući bosa

i gledala

kako mi te odnosi brod.

Na tom brodu

plovi moja čežnja

neutažena, mrska kao žulj.

Mahale smo jedna drugoj,o pesmo,

ti pretvorena u oblak,

ja potonula u mulj.

Pesmo moja,

viđala sam te kraj izloga,

u plaču beba, klikerima i kikama.

Poskakivala si i kotrljala se,

durila se, pa kikotala.

Zamakla za uglom,

ja sam za tobom vikala.

Pesmo moja,

tražila sam te u zaboravu,

u prvom snopu svetlosti

i očima moje majke.

U neosvešćenoj sreći,

u toplini naručja

dodirnula si me

i započela nit ove bajke.

Pesmo moja,

zagrlila sam te

kad se pola mene pretvorilo u etar.

Na mesecu u mom oku

stajao je on

s rukama od lišća,

kad dunuo je vetar.

I sad letimo,

pesmo moja,

u zagrljaju proleća.

On, moje drvo,

a ti rasteš u daljini.

Jabuke su naše zlatne,

naša ljubav sve veća i veća.

PODELITE OVAJ TEKST NA: