detalj slike: KRK Art dizajn

OSTROS

Manastir Prečista Krajinska i šuma kestena 

Ponekad imam utisak da neka mala, autentična mesta, beže u svoje senke, špilje, šume, hladovine, skrivajući se stidljivo od znatiželjnika i tragača za neotkrivenim i neobičnim predelima. Često je i priroda saveznik takvim skrivenim naseobinama, praveći barikade na izrovanim putevima, otežavajući pristup pustolovima i znatiželjnicima. Stanovnici takvih skrovitih kutaka, su sliči prirodi koja ih okružuje, žive od pamtiveka po ustaljenim životnim navikama, ne stremeći izobilju po cenu spokoja i bezbrižne svakodnevice.

Ja sam jedan od tragača za neobičnošću. Moja znatiželja nije gruba, naprotiv. Sa poštovanjem se poklanjam svakoj biljci, svakom mravu, pčeli, cvetu i divljem plodu u predelu neosvojive divljine, koja se brani svojom autentičnošću. Takva mesta ne iziskuju mnogo i ne treba im mnogo. Čovek u takvom ambijentu zna meru svemu. I, što je još važnije, zna razlikovati bitno od nebitnog, sa odlučnošću štiteći nasleđene postulate življenja, ne zavideći lažnom blještavilu i lažnoj raskoši. Sretati se sa takvim predelima i sa takvim ljudima je prava dragocenost. Od, često nepismenih stanovnika određenog područja, možemo saznati biserne istine, mudrost, čak gospodstvenu otmenost, urođenu, nasleđenu, nestečenu... Nadasve, u takvim susretima se možemo naučiti jasnoj odlučnosti, čvrstom stavu, ali i gostoprimstvu koje je na najvišem pijedestalu ljudskosti.

...Jednog letnjeg prepodneva, krenula sam sa sinom mojih prijatelja, biologom, u predeo, meni nepoznat, da otkrijem jedinstven lokalitet, šumu kestena. Doktor je biologije, poreklom iz Budve. Profesor je na beogradskom univerzitetu.Veoma uljudni, prijatni sagovornik, odlučio je da me povede, u poseban lokalitet za koji ranije nisam čula. Ostros je naselje iznad Virpazara, u blizini albanske granice. Kako nisam čula za Ostros? Mislila sam da poznajem taj kraj i brda oko Starog Bara, i okolinu Ulcinja, i Vladimir, i predeo do Sukobina na graničnom prelazu sa Albanijom. I, kao što upravo napisah, neka mesta se skrivaju i od sebe samih, da bi ostala neobična, jedinstvena i svoja.     

...Ovaj kraj je, krajem desetog i početkom jedanaestog veka, bio značajan centar dukljanske države. U neposrednoj blizini je i manastir Prečista Krajinska, u blizini sela Mali i Veliki Ostros, nedaleko od granice sa Albanijom. Po predanju manastir je podigla Kosara, žena kralja Vladimira. U sedamnaestom veku manastir je srušen u pohodu skadarskog vezira Mahmud paše Bušatlije. Od tada je zapusteo.

Jedinstveno je žitije Svetog Jovana Vladimira. Podseća na žitija ranohrišćanskih mučenika i stradalnika za veru. Bio je prvi srpski kralj, u desetom veku, tadašnje moćne srpske države Duklje, pobožan i miroljubiv vladar. Njegova država je obuhvatala veliki deo Albanije. Nasuprot njemu, moćni makedonski car Samuilo,  vodio je osvajačke ratove. Pokorio je i Duklju, a njenog kralja je utamničio u Prespi.

Tada nastaje jedno od najlepših žitija jednog svetitelja. Da nije istorijski utemeljeno, ličilo bi na bajku, isprepletanu uzvišenom ljubavlju, žrtvovanjem, stradanjem i svetošću. Do dana današnjeg priča o Vladimiru i Kosari je jedna  od uzvišenih ljubavnih, istorijskih, hrišćanskih saga, koja je pretočena u pozorišnu predstavu. Prenosi se s pokoljenja na pokoljenje, kao jedinstveni primer ljubavi i žrtvovanja. Vladimir i Kosara me podsećaju na ruske svetitelje Petra i Fevroniju koji počivaju u manastiru Murom u Rusiji.

Zaista, neke ljubavne priče liče na bajke, ispisane su srcem, žrtvovanjem, suzama, krvlju, zaveštanjem, legendama. Pohranjene su u tajnovitim odajama manastirskih zdanja, zarušenih kula, prenose se usmenim predanjem sa kolena na koleno, svedočeći o jednom vremenu uzvišenih emocija, bistrih kao jezerske vode, hučnih kao planinske reke. Kada bi  u današnjem vremenu postojale takve ljubavi...

Makedonski kralj Samuilo je imao pobožnu, smernu ćerku Kosaru. Budući pobožna hrišćanka, zamolila je oca da sa nekoliko devojaka, poseti tamnicu sa sužnjima, da učine dobro delo. Zapazila je mladog, smernot sužnja, srpskog kralja, koji je i u zatočeništvu sačuvao dostojanstvo i bodrost duha. Prave ljubavi ne biraju zaljubljeni. Bira ih ljubav. Vođeni Božjoj rukom, sužanj i careva kći su upleteni u nesvakidašnju ljubavnu sagu. Kosara moli svoga oca da joj dozvoli da se uda za Vladimira. Car Samuilo pristaje na taj brak, vraćajući srpskom kralju upravu nad izgubljenom zemljom. Dvoje hristolikih supružnika živi u velikoj ljubavi, oslonjeni jedno na drugo u surovom vremenu prevrata, ratova, neizvesnosti i sudbinskih neizbežnosti. Nisu imali poroda. To je deo žitija Svetog Jovana Vladimira čije mošti sada počivaju u Albaniji, u Elbasanu.

Po Samuilovoj smrti, njegov sinovac preuzima vlast, poziva Jovana Vladimira u Prespu na razgovor. Na prevaru ga ubija ispred crkve u Prespi. Jedna od legendi govori da je kralj Vladimir doneo svoju odsečenu glavu do mesta gde će biti sahranjen. Takav prikaz se prikazuje i na svetiteljevoj ikoni. Kosara je prenela telo svoga muža i sahranila ga u manastiru Prečista Krajinska. Kada se upokojila, sahranjena je ispod nogu svoga muža. Tako su i u večnosti ostali zajedno.

... Usponitim putem od Virpazara, prolazi se kroz Donje i Gornje Muriće. Na pojedinim etapama, put se sužava, toliko da izgleda nemoguće da se mimoiđu dva automobila. Sa leve strane puta bljeska Skadarko jezero. Manastir Beška utapa svoj odraz u jezerskoj vodi. U daljini se naziru obrisi Skadra, sa starim zdanjima i kulama koji su pripadali, nekada, srpskoj državi. Sa desne strane puta su okomiti proplanci na kojima raste samonikla divlja žalfija. Opojni miris se provlači kroz otškrinut prozor automobila.  Stiskam šakama sedište, u strahu da neko vozilo ne naiđe iz suprotnog pravca. I baš takvo iznenađenje se ukazuje veoma brzo. Iza jedne krivine, pojavljuje se auto ruskih oznaka. Skrećemo maksimalo desno, skoro se zarivši u padinu kraj puta. Rusi se vraćaju nazad nekoliko metara. Mislila sam da ovim krajem niko ne prohodi. Međutim, ima još avanturista i istraživča netaknutih prirodnih lepota. Izađosmo, pozdravismo se. Sretoše se i zagrliše duše slovenske. Pričamo na ruskom jeziku. Mladi par je iznenađen mojim tečnim govorom na ruskom. A kada sam im ispričila koliko volim rusku književnost, umetnost, istoriju, koliko sam manastira i znamenitosti posetila u Rusiji, ostali su zatečeni.

-Volim Rusiju-rekoh im na kraju.

-Mi volimo Crnu Goru- uzvratiše.

-Naravno, i ja volim Crnu Goru, ali ja sam iz Srbije.

-O, volimo Srbiju-uzviknuše u glas.

Zagrlismo se na rastanku. Prvo krenuše mladi Rusi. Pogled mi je zarobljen na blještavoj jezerskoj vodi. Šta li krije u svojim dubinama? Ja sam pustolov na stare legende, zaveštanja i tajne. Možda ću u nekom susretu otkriti skriveno blago u nekom manastiru na jezeru. Nadam se... Krenusmo put Ostrosa.

Posle dugog uspinjanja, put postaje ravniji, vožnja manje stresna. Pojavljuje se naselje sa retkim kućama, nekako skromnim, zaogrnutim listopadnom šumom. Nigde ni jedne žive duše...Zaista, ovde caruju mir i tišina.  Posle kraće vožnje, ulazimo u šumu kestena. Parkirasmo auto na jednom proplanku. Imam utisak da me iza debelih stabala kestena, gledaju bezbrojne oči nekih mitoloških bića.  Moj saputnik uzima kameru, snima leptire, insekte, pukotine u stoletnim stabalima. Čini to sa strašću pomnog istraživača, kome je pružena prilika da ubere sve što njegova znatiželja dugo iščekuje. Mistični ambijent, u kome se čuje disanje prirode. Sa vremešnih stabala otkidaju se kesteni. Kaplju kao rasute đinđuve iz devojačkog đerdana. Naši koraci pevuše na opalom lišću. Osećam dah vetra na licu, žuborenje tajni iz izbrazdanih stabala koja su istrpela stoletna bičevanja vetrom i ranjavanja gromovima. Ovde nema ničeg blagog, niti ravnodušnog. Svako osećanje je za ton jače. Ipak, šapućem. Teško mi je da glasom, smehom, ili ehom narušim ovu simfoniju, koju samo priroda ume da komponuje. Želim da potražim gljive, ali se ne usuđujem da se otisnem sama u dubinu šume. Dokle pogled dopire, samo kesteni. Moj saputnik stručno procenjuje starost pojedinih stabala. Zanimljivo je kako se u prirodi opstaje i traje. Neka stabla su sasvim oronula, istrulila, a krošnje su žive, okićene brojnim plodovima, koji se rasipaju po oskudnoj travi. Na jednom proplanku spazih čitav buket gljiva, iz belih omota izviruju šeširići blagvi. Pa to su najukusnije pečurke koje sam probala. Oduševljeno potrčah. U peskovitoj zemlji, prošaranoj mahovinom, našle su svoje stanište. Ali, zašto niko ne bere ove ukusne gljive? Pogledah dalje...Još narandžastih blagvi izviruje iz mahovine. Iz dubine šume začu se pucketanje suvih grančica. Nismo sami. Hitro se vratih do moga prijatelja, biologa. Uzima kameru i kaže mi da poziram, da izigravamo turiste. Možda smo na privatnom posedu, da ne bismo imali problema. Moje oduševljenje se pretvara u strepnju. U susret nam dolazi čovek neobične fizionomije, tvrdog izraza  lica. U rukama nosi dve korpe pune kestena. Pozdravismo se. Pogleda na tablice na džipu, budvanske. Možda smo pametno postupili što smo auto sa beogradskim tablicama, zamenili budvanskim.

-A, vi došli iz Budve.

-Jesmo. Istražujemo šumu kestena, za neki naučni rad.

-Ako, ako...-reče nekako nedorečeno.

Nismo slagali. Ispitivački nas proveravaju dva tamna oka. Iščekujemo još pitanja, ali gospodar kestenove šume ćuti. Pretura po džepu starog džempera. Dve ogromne šake su kao  kestenova kora. Stamile su se od tegobnog rada. Lice čvrsto, ne odaje osećanje. Miris zapaljene cigarete se susrete sa mojim licem. Što je, tu je. Skoro da sam oslonjena na rame moga saputnika. Sigurna sam da pronicljivi stanovnik šume, sluti kako se osećam. Pa, nismo učinili ništa ružno. Doduše, ja sam ubrala blagve. Možda pripadaju ovom neobičnom čoveku.

-Ubrala sam ove divne gljive. Želite li da ih podelim s Vama?-odvažih se da prekinem neizvesnost i učinim gest dobre volje.

-Gljive? Ja ne berem gljive. Berem samo kestene.A, ima ih bogumi toliko da ih sakupiti ne mogu. Treba li vama kestena i domaćeg kozjeg sira?

Pogledasmo se. Kupićemo po nešto.

Kroz stoletnu šumu hodamo za neobičnim čovekom. Ja bih, najradije, da nađem neki izgovor i da se vratim, ali smireni pogled moga saputnika mi vraća spokojstvo. Visoki gorštak s lakoćom nosi svoje kestene, spretnim korakom obilazi kamenje na stazi. Ja na začelju male kolone trčkaram da održim korak. Usput, uzimam po koji sjajni kesten i dodajem ga u pune korpe. Ispod oka do mene dopire smešak iz dva tamna oka. Opet i opet dodajem kestene. Eto, ponekad se i tako stiže do neke nepoznate duše. Doktor biolog zamalo da prasne u smeh. Zagrli me zaštitnički i prošaputa:,,Ne boj se.''

Na kraju šume izviruje crveni krov usamljene kuće. Iz dvorišta dopire cika dece na jeziku koji ne razumem. Shvatam da se nešto prepiru zbog lopte koja se kotrlja niz livadu ispod kuće.Mlada žena raširenih ruku viče za njima. Ne mogu da dokučim da li ih grdi, ili smiruje. Spazivši nepoznate posetioce, hitrim pokretom popravi maramu koja uokviruje rumenkasto, lepo lice i smerno oborenog pogleda izađe pred muža. Prozboriše nekoliko reči koje shvatih kao odgovor na ženinu zapitanost.  Ispred kuće nekoliko džakova punih kestena. Sto i nekoliko stolica smešteni su ispod nastrešnice, koja omogućava hladovinu. Stolice su ukrašene ručno ispletenim podmetačima od raznobojne vune. Okućnica se šareni od georgina, nevena,  kadifica...Sve je, istovremeno, skromno i raskošno.  Domaćin nas ponudi da sednemo i ode sa ženom u kuću. Brzo se pogledah sa mojim saputnikom. Njegov pogled mi nesumnjivo poruči da se ne plašim. Smešim se meni nesvojstvenim smeškom. Krotim nervozu. Malo kasnije ću shvatiti da su predrasude kamen o vratu koji nas spotiče i ne da nam da podignemo pogled prema očima koje zbore istinom i dobrotom. Nema jednosmernih istina, kao što nema ni apsolutne pravde.

Prenu me tek upoznati glas. Preda nama  se ukaza naš domaćin sa gospodaricom ovog domaćinstva, odevenom u nove šarene dimije. Ispod zlatno-žute marame izviruje pramen crne kose. Lice osmehnuto diskretnim osmehom. Oči gledaju u dubinu mojih zenica. Osetih neku neobičnu bliskost sa tom tajnovitom ženom, koja, zasigurno, ne sreće ovakve pustolove. Moje kratke pantalone i majica bez rukava, očigledno, nisu po protokolu ovog doma. Ali, osećam se spokojno, čak isuviše spokojno.

  Poteče i priča...Ko smo, otkuda smo, čime se bavimo... U jednom trenutku na stolu se nađe sir, masline, paradajz iz bašte, sok od divljeg nara. Jedna maslina jogunasto pobeže ispod viljukše moga drugara i udari u moje čelo. Nasmejasmo se. Mlada žena dlanom obrisa trag sa moga čela. Drugom rukom me pomilova po kosi. Zamirisa na svoj dom.  Zamolih da kupim domaći sir koji je spremljen od mešavine ovčjeg i kozjeg mleka, sa začinskim biljem, divljom žalfijom i ruzmarinom. Takav delikates nismo mogli pronaći u Budvi. Kupismo sir i kestene. Uz sir dobih i bocu domaćeg mleka. Osetih se veoma čudno, kao da sam došla kod mojih rođaka na selo. Pođosmo...Čuh glas naše domaćice koja izgovara moje ime sa čudnim naglaskom. Sustiže me pomalo zadihana. Pozva me u vrt ispod kuće.

 Dok je  brala zrele paradajze, meni zapovedi da oberem boraniju sa pritke. Berem i ćutim...Ispod povrtnjaka, kruška bronzara savila grane od roda. Ubrasmo i kruške. Na momente prilazim toj jednostavnoj darežljivoj duši da je oslušnem, da je upoznam. Samo me gleda i smeši se. Baca pogled po povrtnjaku, tražeći zelene paprike. I njih ubra za mene.  Ubrano povrće, kao dar, ponesmo u Budvu. Ne hdede da čuje da platimo. Sada mi je jako žao što nismo pitali kako se zovu ljudi u čijem smo domu ugošćeni. Sve što znam, to je da smo bili u albanskom domaćinstvu. Pišući ove utiske, zahvaljujem se na istinskom gostoljublju. Kada nosimo čisto srce u grudima, svuda smo nagrađeni darovima čovekoljublja. Želela bih da još jednom posetim ovo domaćinstvo. Da uzvratim za gostoprimstvo.              

PODELITE OVAJ TEKST NA: