detalj slike: KRK Art dizajn

mi

utvare kucaju

utvare nastupaju

stižu i prete

grohotom se smeju

i pred nama igraju

za kravatu vuče

jedna

rever cepa

druga

grohot salom odzvanja

i sve trešti,

hitre ruke

mrki pogledi

revolveri i sablje;

krv i pucnji,

jauci

i dim zagašene vatre.

u stoletnom kaminu

pepeo dogoreva,

banketu

nema kraja,

violina vrišti

prsti debeli,

nokti dugački, crni, blatni

po klaviru

silno udaraju,

a znoj curi

podno vrata

kao zaprljani

gejzir

zabačenog

krmišta.

izlivi

naši strahovi,

zaodevaju se haljinama

naše agresivnosti.

naše slabosti,

iskazuju se u podsvesnim izlivima

naše hrabrosti. 

on, rođen u čongradu 1893, tvorac seoba,

pesnik itake, zaljubljenik toskane i obućar u londonu

a sada, kao i uvek, biva da čujemo:

šum i glas, njegov – senku u tmini;

a njegove slavne seni u danu za nama

prati more isušenih kornjača,

i njihovih polupanih oklopa.

(a sve je to, ipak, bio samo jedan

razbijeni glineni krčag.)

i onaj oblak, i tamni zrak,

što ga osećamo i vidimo,

ceo svet i moji mrtvi, živi, drugovi;

crnjanski je, znam, voleo trešnje u kini,

sok slatki, voćno meso pa i crva debeloga;

a danas lebdi nad nama oblake parajući,

oko naših nozdrva i ušiju – odavno otupljenih.

lepet njegovih bisernih i višnjih krila

ne diže prašinu, i damrovi nam odumiru,

jer, on je stari lament,

koji nam se sada s pravom smeje

i bez humora nas žali!

evropska kaljuga

podne je danas

od atlantika do urala

gnjilo, umorno

crvljivo i vlažno bilo.

evropski mrtvac,

počeo je odveć vonjati

i muhe na

gozbu svoju

dozivati.

a za uljudan pokop

nevreme je, nevreme...

kaljuga – blato sivo

na sve je

strane

a kadaver, okićen

ukradenim zlatom

i otetim dijamantima,

u blatu vonja,

i vonja!

i tako već treći milenij!).

družba sa klizavim jeguljama

i ovo biva:

a šta je zla kob madam politike?

te najlukavije gospoje?

večno more.

(talasi visoki

oštri, neljudski

kljove granitne

na vrhovima igle,

u svakom valu

pojedna aždaja.)

ko u njega zapliva

ili

u dubine tamne

zaroni,

nema mu više vani.

a u toj nepovratnoj

odiseji,

šta se zbiva?

družba sa klizavim jeguljama?

bitke sa iskeženim meduzama?

proždiranje hiljada nevinih tuna?

redovito i neizmerno gutanje i udisanje

nafte, kerozina, izmeta i ostalog ljudskog

zemaljskog smeća,

od potopljenih tankera, glisera

i jahti bogatuna?

uza sve to, još i smrt, silna i neukrotiva:

skapavanje na dnu marijanskoga rova

u dubini od trideset i tri hiljade stopa

(tamo gde nije uronio niko živ, sem

avanturista, poludelih arheologa i

bolesnih hedonista).

nadalje: gospoda ronioci i podvodni arheolozi,

u novim vekovima i danima

što će za nama

bezglavo doći,

biće, znam, tako užasnuti, i drhtavih ruku

onemeli,

a posigurno i studeno ukrućenih misli,

kada na crnom dnu

toga rova

toga groba

ugledaju osobito jeziv skelet:

stopala čoveka,

glava kita,

zubi ajkule.

pacovi

u Jerusalimu

nevernici

već dve hiljade godina

tragaju za grobom Gospodnjim.

pacovi ipak bejahu

sve ove milenijume

bez sumnje, dostojniji

jer njihova govanca

na grobovima svetaca

behu plod slučajnosti i neznanja

a nikako svetogrđa.

ljudska nečist oduvek

bejaše plod

namere i zla.

krug govanaca

odavno nam je

skrojen

ali mi ne vidimo njegov

neumitni kraj

jer postasmo  p a c o v i.

zapoved

svi smo mi odveć živi, bledoliki i voštani

mrtvaci

koji još uvek ovim grešnim svetom

hodaju i zbore,

dok ne stigne Previšnja zapoved

od Onoga gore,

da i ova farsa,

što se naziva životom,

konačno:

stane.

PODELITE OVAJ TEKST NA: