detalj slike: KRK Art dizajn

 VISOKI DEČANI

Pod strmim obroncima Prokletija, rasprostrla se pitoma ravnica bogata plodnim poljima, vinogradima, izvorištima pitke, reske vode, voćnjacima, svakakvim blagom koje samo Bog može da daruje kad za svoje izabranike bira komad zemlje. Tu plodnu ravnicu preseca reka prozračnog imena, Bistrica, koja vekovima žuborom pronosi slavu, moć, neimarstvo, odjek brojnih manastirskih zvona, topot kopita besnih konja u ratnim bitkama i poharama, lelek ožalošćenih majki, poklič koji se sliva u slavu i u večnost. Metohija...Milozvučna je kao heruvimska pesma, bogata je klasalim pšenicama, čokotima okićenim belim i plavim grozdovima i košnicama iz kojih  iz prepunog saća kaplju medonosne  kapi okrepljenja i snage. Metohija je buket najlepših zdanja u kojima vekovima teče nepresušni istočnik pravoslavne vere. Sabrani, kao apostoli oko Božje propovedi, zagledani u nebo i u daleke slavne pretke, uzdigli su se preko svih visina i svih prostranstava metohijski manastiri. Koreni su im na  nebu, među njihovim ktitorima i svetiteljima, svetorodnim Nemanjićima, među Svetim kosmetskim mučenicima sabranim pod krstaš barjakom  Svetog cara Lazara, koji odabra Carstvo nebesko, sagradi na nebeskim visinama presto pred kojim dočekuje nove stradalnike svoga roda. I tako će biti, dok nas bude...A, biće nas u slavu Boga i našega roda, makar u čituljama, poveljama, na mermernim pločama... Čupaju nam korene, preoravaju žitnice, iskopavaju temelje, pale gramate i tapije, lome putire i sasude, zatiru pamćenje...Uzalud. Ima pod kapom nebeskom jedan narod koji je,,umirati svi'ko, u smrti svojoj da nađe lijeka.'' Takvom narodu svetitelji drže opelo i sam Gospod ih useljava u rajsku baštu.

...Na krvlju osveštanoj metohijskoj zemlji svojom monumentalnošću, raskošnošću i neimarskim umećem izdvaja se manastir Visoki Dečani. I ime mu kazuje da se uzvisio u nebeske visine da posvedoči kome pripada, na čijim rukama je uznešen Bogu kao ktitorska zadužbina. Ideja za izgradnju ovog manastira pripada Svetom Savi, što je u svojoj hrisovulji jasno posvedočio ktitor Sveti Stefan Dečanski, koji je započeo izgradnju hrama, ali je ktitorsku zadužbinu završio Stefan Uroš treći, poznatiji kao car Dušan. Bio je to zlatni period srpske istorije, plodni četrnaesti vek, kada se moć i slava srpske države najviše oslikavala kroz brojne hramove, zadužbine, na srpskoj zemlji,ali i u Staroj Srbiji, Svetoj zemlji, Sinajskoj pustinji i širom pravoslavnih zemalja. U Meohiji su se nalazile brojne isposnice, u kojima su se podvizavali stari monasi,,dedčani'', pa je po njima, navodno, manastir dobio ime. Izgradnju monumentalnog zdanja započeo je Sveti kralj Stefan Dečanski, okupivši najbolje neimare vične gradnji hramova u vizantijsko-romantičnom stilu. Sa primorja, iz Kotora, fra Vito prikupi neimare, alate i svoje graditeljsko umeće i dođe u plodnu Metohiju da gradi hram koji će nadvisiti vekove. U tom periodu Kotor je bio deo prostranog srpskog carstva.  U Dečane je ugrađena sva moć, bogatstvo, otmenost, raskoš, monumentalnost i pobožnost srpskih vladara. Svi su se trudili da dograde deo bedema, konaka, balkon, obogate manastirsku riznicu...I sve tako kroz prohujale vekove, do vremena sadašnjeg. Na najskupocenijim materijalima, ogromnim količanama srebra i zlata nije se štedelo. Najspretnije ruke bezbrojnih majstora, freskopisaca, klesara, vajara, neimara ostavile su neizbrisivi trag na raskošnom zdanju, vitkim stubovima u crkvi i priprati, mermernim, mozaičnim podovima, izuzetnom freskopisu, na fasadi otmenih linija, sa raskošnim rozetama, bogatim duborezom, ogromnim blagom koje se  čuva u manastirskoj riznici. Jedan anonimni putopisac, iz petnaestog veka, ostavio je zapis da,,Stefanova crkva svaku misao prevazilazi lepotom, mramorjem i veličinom, različitim likovima, zašta nije dovoljna godina da se ispriča, a izgled crkve vid i oči od silne svetlosti podsećaju na zvezdu Danicu...'' Crkva je sagrađena u romantičnom stilu, sa elementima gotike, oslikana sa više od hiljadu fresaka. Sačuvani su zapisi koji svedoče o prvobitnom manastirskom zdanju i kompleksu građevina koje su činile jedinstvenu manastirsku celinu:široka i tvrda ograda,utvrđena kulama, pirg nad ulazom, zvonare, kuhinja, trpezarije, vinica, monaške kelije, arhimandrija, a izvan manastira bolnica, vodenica, istočnici pitke vode, topionica ...Bogatstvo dečanske riznice  je vekovima pljačkano. Osvajači su odnosili sve što je za njih imalo posebnu vrednost. Ipak, ostao je da ponosno prkosi vremenu manastir koji se diči svojom lepotom, očuvanim freskopisom, skladnih kompoizicija koje sadrže više hiljada likova. Takva lepota fresko-slikarstva nije očuvana nigde u Evropi. Za vreme balkanskih ratova, Bugari su natovarili u jedna kola manastirske dragocenosti, a u druga kivot sa Svetim Stefanom Dečanskim. Čuli su za brojna čudesna isceljenja pred moštima našeg kralja, zato su želeli da ga odnesu u svoju zemlju. Međutim, u dečanskom selu zastanu kola sa svetim moštima. Ništa nije moglo da ih pokrene, ni za milimetar. Saznavši za njihovu podlu nameru, turski vojnici, koji su držali red u Metohiji, hitro dojezde u Dečane. Kola su su se sama pokrenula u pravcu manastira.Tako se Sveti kralj vratio u svoju zadužbinu. Sredinom devetnaestog veka, postojala je opasnost da se zaruše temelji dečanske svetinje, koji su bili širi od manastirskih zidova. Prvobitno su bili obloženi olovom, ali su brojni osvajači poskidali metal, a zub vremena je krunio sitni kamen koji se urušavao. Velika briga pritisla je  dečanskog  igumana Rafaila. Sa bratijom je iz Bistrice dovlačio krupne, zdrave komade kamena kojima bi zamenio stare. Dvesta godina  je manastir čuvala albanska porodica. Albanski vojvoda Rasta je bio spreman da potegne oružje na prvog majstora koji udari na stari temelj, strepeći da će se zarušiti hram. Taj posao je preuzeo na sebe lično iguman Rafailo, prethodno se obrativši albanskom vojvodi, uveravajući ga da ne brine. Bilo je to vreme  kada je bilo više časti i dobrote među ljudima...

... U rano praskozorje krećem sa grupom hodočasnika u Dečane, na praznik Svetog Stefana Dečanskog. Sabrani oko igumana manastira Podmaine, čekamo autobus ispred crkve Svete Petke u Budvi. Skupila se naša družina, koja istrajno posećuje pravoslavne svetinje širom Crne Gore, Srbije, Svetoga Kosmeta. Čekamo da nam se pridruže naši Bokelji, Hercegnovljani, pa da krenemo zajedno. Brat se na brata oslanja.Put Dečana kreću primorci, usput nam se pridružuju Podgoričani.  Prvi put putujem na Kosmet sa mojima bližnjima iz Crne Gore. Svi smo kao jedna duša. Kroz pogled poniremo u dubine  bratske ljubavi. Svitanje nam se osmehuje na domak Skadarskog Jezera. Imam utisak da nas prati blagoslov Svetog Jovana Vladimira dok prolazimo pored Prečiste Krajinske, da nas iza pendžera visoke kule posmatraju tople Kosarine oči. Ćutimo pomalo sanjivi. A, onda jedan anđeoski glas naše sestre iz Budve tiho zapeva:,, Sini jarko Sunce sa Kosova...'' Probudiše se naša srca. Opet smo jedna duša, jedan glas, jedna duhovna snaga... Odjekuje naše hristoljublje i rodoljublje, jezdi prema Dečanima. Na graničnom prelazu na Rožajama, osećam snažno lupanje srca, bije puls, nekontrolisano. Zarivam nokte desne ruke u dlan, odlažem da pripremim lični dokument za ulazak na Kosmet. Nešto prkosno mi ne da se povinujem novoj realnosti. Istrajavam ... Jedna ruka me snažno stisnu za rame, ruka moga podmainskog brata.,,Daj mi pasoš. Sele, dogodine u Prizrenu!''Borim se da ne zaplačem. Prisećam se odlazaka u kosmetske manastire iz Srbije. Sve je bilo drugačije, baš sve... Dok nižem uspomene po obodima svoga srca, ćutim poluspuštenih trepavica. Neko došapnu:,,Imamo pratnju KFORA.'' Ispred naših autobusa borna kola čuvara mira na raspetom Kosmetu. Okrenuh se. Pogled mi se zaledi na grdosiji od čelika koja prati naš, poslednji autobus. Nisam znala iz čijeg su vojnog kontigenta.Zašto bih to morala znati. Osetih još snažnije damaranje u krvotoku.,, Dogodine u Prizrenu!''-šapuće kraj mog lica moj podmainski brat i grli me zaštitnički, snažno.

A, Metohija se umirila, rasprostrla se kao majčino krilo. Prolazimo kroz predeo u kome dominiraju tek izgrađene kuće, višespratnice. Jarko crveni krovovi izviruju iza visokih zidova koji opasuju posede novih vlasnika. Kako li se živi iza tih betonskih bedema?Srce mi ozari radosno sećanje na prijateljicu Albanku, iz Ulcinja. Prepoznaše nam se duše jednog leta na domak male ulcinjske plaže. Vodila me svojoj kući na Bajram, moja Kineta. Ali, ovde...Setih se jednog ranijeg dolaska u Prizren. Dok sam sedela u autu, na parkingu ispod ogromnog oraha, prenuo me je pogled žene zabrađene ogromnom belom maramom.  Molećivim pogledom gledala je uporno u mom pravcu. Otvorih prozor, ne znajući kako da joj se obratim. Samo je pružila dlan, očekujući novčani prilog. Za koga, Bog zna. I neka je na spasenje ma kome da je stiglo moje malo milosrđe. Hitro je iz džepa dugačkog bež mantila izvadila nekoliko oraha i osmehnuvši se spustila ih u u moju desnu šaku. Udaljila se hitrim korakom. Da ne beše tih oraha, pomislila bih da je to bila kakva nestvarna  prilika, opsena, priviđenje...Tada sam na elegantnom kamenom mostu prvi put videla žene odevene u goransku narodnju nošnju, sa širokim tkanim suknjama i košuljama od bež prizrenskog platana. Bile su zabrađene šarenim maramama. Neodoljivo su me podsećale na Indijanke sa Anda koje nose u korpama svoju rukodelj da je prodaju radoznalim turistima, željnim svega neobičnog i egzotičnog. Iz uspomena probudi me glas našeg duhovnog putevoditelja. Stigli smo na domak manastira. Na travnatoj porti zagordili se Visoki Dečani. Monasi užurbano promiču kroz portu. Slava je. Svako ima svoje poslušnje. Naše autobuse zaustavljaju italijanski karabinjeri koji čuvaju manastir. Ljubazno saopštavaju našem svešteniku iz Tivta da moramo poštovati pravilo, da ne možemo ući pre sedam sati u manastir.,,Padre, padre per favore...''-uzvikuje glas karabinjera sa podignutom rukom. Ali, mi smo braća, došla iz daleka. Dečanski iguman u nekoliko koraka dotrča do italijanskog zapovednika. Progovoriše nekoliko reči i mi zakoračismo na stazu koja se spušta do doma naših duša.

Svečana arijerejska liturgija još odzvanja u sećanju. Jeka manastirskih zvona na momente me podsećala na topot konjanika cara Lazara,  na odjek kalpaka na sedam Jugovića, na zveket brojnih dukata u devojačkom kolu. Ti zvuci su na trenutak poprimali i tonove tužbalice i svatovske pesme. Tako ih je moja duša osećala raspolućena u radosti i bolu. Miomiris tamjana, svetlost brojnih kandila, tajnovite oči sa fresaka, anđeosko pojanje monaha za pevnicom... sve se slivalo u dušu kao medonosni nektar u pčelinje saće. U trenutku se okrenuh. Iza vitkih mermernih stubova stajalo je desetak italijanskih vojnika, predanih liturgijskom bogosluženju. Lica su im bila blaga, oči zagledane u drevni ikonostas.Sa skupljena tri prsta, često su činili znak krsta na svojim grudima. Srce mi se ispuni radošću. Moj budvanski brat je uvek uz mene, kao da je moja senka. Tiho prošaputa: ,,Dobro ti je kazalo srce, sele moja. Ovde u Dečanima primili su Pravoslavlje.''Pričestiše se zajedno sa nama, a potom smo se strpljivo provlačili ispod kivota Svetog kralja, Stefana Dečanskog, čudotvorca uvereni da će nas čuvati i bditi nad našim dušama.

Na manastirskoj terasi, za koju saznasmo da ju je dogradio knez Miloš, okupismo se oko nekoliko dečanskih monaha. Iz gostoprimnice su se čuli užurbani koraci i zveckanje  pribora za jelo.Slava je. Ugostiće se svi gosti. Saznajemo dirljive podatke iz života manastirskog bratstva. U Dečanima se čuva zavetna knjiga, u kojoj su upisana imena iz nekoliko generacija monaha koji su se zavetovali da neće napustiti manastir, osim u slučaju ropstva. Mnoge albanske porodice posećivale su manastir sa verom i poštovanjem svetih moštiju Stefana Dečanskog koji je darivao isceljenje svima koji su mu se  obraćali srcem. Za vreme ratnih sukoba, iz novije istorije, monasi su delili hranu sa svoje ekonomije i albanskim porodicama. Zaplakah nad ilustracijom jednog albanskog dečaka koja se čuva u manastiru. Na crtežu nacrtana krava i monah koji dodaje mleko albanskoj deci. O, Bože daj nam čisto srce u grudima.Taj crtež je pronađen pred manastirskim vratima, kao uzdarje. U manastirskoj gostoprimnici pažnju mi privlače visoke  voštane sveće. Pomalo su patinirane, potamnele od vekovnog čekanja.Te sveće je manastiru darivala carica Milica sa zaveštanjem da ih zapali onaj junak koji oslobodi Kosovo. Čekaju...

Izlazim iz gostoprimnice, da oslušnem dušom zvuke, boje i govor vetrova glasonoša što jezde iz pravca Prokletija. Želim nasamo da progovorim koju reč sa Metohojim, da je po nešto priupitam, da joj se zavetujem. Da zapevamo tihano:,, Ječam žnjela Kosovka devojka.''Da ubrišem suzu sa njenog ranjenog lica.Da podignem glavu prema nebu i zavapim:,, Gospode, ne ostavi narod tvoj bez nade!''Ispod hrama,  oslonjena na milost Božiju, sabrala se grupa poslednjih stražarnika kosmetske zemlje. Sede na klupama prerano ostarele majke u crnini. Nekoliko staraca oslonilo svoje brige i godine na štapove. Zasija Sunce iz dečjih kolica. Mlada majka zagledana u dečanske svodove.Kroz portu projezdiše sitni koračići. S nožice na nožicu, skakuću devojčice u divnim cvetnim haljinicama. Majko Božija, ne daj mi da zaplačem. Ne, sada, molim ti se. Na ramenu osetih blagu ruku. Osvrnuh se. Italijanski vojnik, moj brat u Hristu, nudi mi kolače iz lanč paketa. Zagrlih ga. Zaplakah na njegovom ramenu. Pričam na mom jeziku. Molim ga, zahvaljujem mu se, pa ga blagosiljam, pa plačem. Sve razume...Sve razume...Jedna starica se osamila pod manastirskom strehom. Izbledela crna odeća, na glavi siva marama, koja je nekada bila crna. Pribiram snagu da joj priđem. Moram. Ako to ne učinim, kakva sam impulsivna i emotivna, vratiću se sama na Kosmet, da je tražim dok je ne prepoznam.

-Majko, mogu li da se smestim ovde pored vas? –izustih mirno, najmirnije što sam mogla.

Pogleda me napaćenim pogledom u kome su zgasnule sve svetiljke i ugasla svaka nada.

-Bog te blagoslovio, kćeri. Sjedi. Ima mjesta pod kapom nebeskom za svaku živu dušu. Samo... Ne znamo koliko nam nesretnima treba da skrasimo život na ovoj napaćenoj zemlji. Meni više ne treba ništa. Samo da mi se Bog smiluje što prije.

Sklupčah svoj bol na njenim grudima. Bolnost samo mogu da darujem ovoj svetoj majci koja podiže pogled ka Carstvu Nebeskome. Nisam je ništa pitala. Nisam džarala po ljutim ranama. Samo sam osluškivala njeno tiho disanje i slabačke otkucaje srca. Najpre me prigrli jednom rukom, a potom  me i drugom rukom snažno privi uz svoje grudi. Osetih u mojim žilama ljubav majke...

-Mogu li nešto učiniti za tebe, majko?

- Možeš djete moje. Bog mi te poslao. Ja sam Darinka. Izdala me snaga, život me napušta. Zapali, ponekad, svjeće za moje sinove, za pokoj duša njihovih. Oni su ...njih trojicu majka posla Svetom Lazaru. Zapali i za moju dušu. Malo prije, ili kasnije, svejedno...

Ako zaboravim tebe, Kosmete, neka me zaboravi desnica moja! Dogodine u Prizrenu!  Bože, učini da pobedi mir, razum i sloga među narodima.Amin!

PODELITE OVAJ TEKST NA: