detalj slike: KRK Art dizajn

Sente B. Levente: Stvarni život je moja inspiracija

Sente Levente je rumunsko-mađarski književnik i novinar prisutan u književnosti nekoliko decenija, objavio je petnaest knjiga raznih žanrova. Njegovi članci su štampani u svim značajnim novinama u zemlji i inostranstvu. U stvarnom životu nalazi inspiraciju, veruje  da humanost, umetnost, ljubav, tolerancija mogu ovaj svet učiniti boljim mestom

Književna radionica Kordun, Valentina Novković, Beograd, 30.janauar 2023. 

U književnosti ste prisutni skoro tri decenije, prva knjiga je objavljena daleke 1996. Kojim ste teme tada obrađivali u svojim pesmama? Da li se sećate kada ste prvi put poželeli da svoje misli i zapišete, šta Vas je inspirisalo da to uradite?

Svojim prvom  knjigom malog obima koja je sadržala 20 pesama osetio sam - kao i mnogi od nas - da moram odjednom da se oslobodim osećanja koje je u meni jačalo. Nisam želeo da menjam svet, nikad nisam ni mislio da ću moći, niti da ću u stihove staviti ono što su veliki nekada radili sa suzama ili bez njih, ili stisnutih zuba, ono što su mi stotine i stotine muza šaputale na uši kroz neprospavane noći, ali sam osećao da i ja imam šta da kažem. To nešto me tera duboko u sebe. Kako da pričam o stvarima  koje sam drugačije video, drugačije osećao i drugačije doživljavao. Bar sam tako mislio. Pesnici su u početku kao zaljubljeni vitez, ljudi koji nisu dobili dovoljno pažnje, kao oni koji počnu da se udvaraju, možda idu na bal, ali kako bi drugačije, morate crpeti snagu, ovako ili onako.  Svoju snagu video sam ne u čaši vina, ne u laži ili samoobmani, već u snazi koju sam poneo od kuće. Pišete čak i kada ste zbunjeni.

Siguran sam da te časno odgajaju, ali kad doživiš i vidiš da svet drugačije funkcioniše, jer postoji i drugi način... onda ti krv proključa. Tiho stavljaš ruku na sto, ali sa težinom koju istina ima, a kada otvoriš usta, ne govoriš samo iz srca, ne zamišljaš više svet na osnovu onoga što čitaš, već kao hroničar, kažeš reč o onome što vidiš, o onome što jeste, o onome što bi trebalo da bude. Tako sam počeo da pišem svoje prve pesme i tekstove. Tako su se pojavili početkom 1990-ih, prvo u manjim časopisima, zatim u nacionalnim novinama.

Pre pesama pisao sam bajke, male skečeve, reportažne priče i intervjue. Stvarni život je uvek inspiracija za mene. Što je bilo, to je. Iz toga mogu zaključiti šta će još doći. Moj apsurdni i apstraktni tekst je mnogima neprijatan, ali to sam ja. Prošlo je trideset godina. Od tada je objavljeno 13 tomova, pesama, bajki, romana, ali u osnovi ima više tekstova opuštenih, ali jasnih bliskih ljudima poetskog duha koji krše neka pravila.

Pomenuli ste da su Vaši prvi radovi bile bajke. Da li se Vaša ljubav prema bajkama rodila u detinjstvu, da li se sećate svoje omiljene bajke? Da li se teme koje su danas interesantne deci razlikuju od onih koje su bile zanimljive Vama? Koja je glavna poruka Vaših bajki?

Verujem da je istoričnost sećanja, njegovo življenje i filtriranje najvažnijih informacija i prenošenje na sledeću generaciju veoma važna. Jedno bez drugog ne vredi mnogo. Možemo videti kuda ide svet odbijanjem, poricanjem ili potpuno zabranom određenih stvari. Što se tiče obrazovanja, vidimo da naše moralne i etičke obrasce ponašanja vodi druga polovina jednog nemogućeg zla i sebičnog sveta. To je bio znak 80-ih i 90-ih, kada je zapadno potrošačko društvo prešlo granicu sa svim svojim dobrim i lošim stvarima. Dovoljno je razmišljati o našim starim pričama, našim narodnim pričama, pa makar svaki narod gledao sebe, i odmah možemo da prosejemo kroz sito. Šta je održiv život, a šta nije.

Moje priče, koje pišem mogu biti o svim vrstama stvari. Na prvo čitanje deluju apsurdno, ali to su simpatične male priče, sa našim borbama, čudima svakodnevnog života, o ljubavi, naklonosti i želji za znanjem. Ali, idiotske i bezumne bajke ili crtani filmovi koji se prikazuju na nekim televizijskim kanalima nisu moj svet. Potpuno je ispran mozak i sad znamo šta rade... Šteta što mnoga deca odrastaju uz njih. Tu može doći do roditeljske odgovornosti. Da obratimo pažnju na duše i osećanja mališana. Jer ne vodi sve dobru. Ne moramo da odgajamo neosetljiva čudovišta, već osetljive i simpatične ljude koji mogu da daju ljubav.

Vi ste mađarski pesnik koji živi u Rumuniji, obe zemlje su svetu dale značajne pesnike, književnike i filozofe. Koji od njih su imali presudan uticaj da se i sami uđete u književnost

Da. Malo ljudi zna i razume šta za nas znači biti Transilvanci. Živim u Sekelji Lendu, većina mojih predaka je ovde živela oko 500 godina. U širem smislu, u Transilvaniji. Kao mađarski pisac-pesnik u Rumuniji, mogu reći da se samo u našoj mađarskoj branši mešaju ideološki i ideološki uticaji, jer su različiti kultura, mentalitet itd, pa bih mogao da pomenem one sa kojima smo odrastali, one koje smo učili u školi, ali i one koje su s vremena na vreme zabranjivani. Pre svega, priznajem  da nije važno koliko su dve zemlje dale umetnika svetu, već je važno koliko su dale ljudi koji su, na neki način, samo istakli humanost u svojoj umetnosti, oni koji su me naučili kako da budem čovek prema našim bližnjima. Sav rad onih koji su uspeli vredi pažnje. I ne moramo da idemo daleko. To je bio, na primer, Aron Tamaši, koji je u svojim kratkim pričama, u romanima oslikavao ljude kakvi danas zaista jesmo. Ili Đerđ Bezedi koji je u svojoj sociološkoj studiji „Ban Transilvanije“, ali i u svojim pripovetkama i pesmama, pre svega istakao da ćemo, ako ne budemo oprezni, biti izgubljeni. I gle, pod uticajem zapadne kulture, mislimo da se to polako dešava. Zašto? Jer, među nama nema kohezije. Više se ne zalažemo jedni za druge kao nekada, postali smo nepoverljivi. Oni su nas podelili.  Strah i neizvesnost vladaju. Nije tačno da se ne možete okupiti da uradite nešto protiv toga, ali je pitanje koliko nas to isto vidi. To isto znači, pored teškoća življenja u sadašnjosti, koliko nas zna šta će budućnost doneti, pošto je raspon mogućnosti ovde prilično ograničen. Veoma smo dobri u definisanju kuda idemo. Žigmond Moric, Janoš Aranj, Daniel Berženji, Bela Hamvaš, da spomenemo samo neke, i danas utiču na naše misli. Mogao bih da navedem desetak autora, klasičnih i savremenih, koji su uticali na mene i još uvek imaju uticaj, još uvek osećam da su mi Horhe Luis Borhe, Hamvaš, Ištvan Bernut i, recimo, Peter Poper pričali više o čoveku, svetu, Bogu,  umetnosti, o bilo čemu kao drugima. Verujem u to jer su svojim radom i izborom podrške učvrstili moj put i veru. Čitav život sam živeo u književnosti, kao dete toga nisam bio svestan dok nisam progledao...

Šta se u Vašem pogledu na svet promenilo od prve objavljene knjige „Prva noć“ do poslednje „Potapanje u vodu“? Oktavio Paz je napisao da „čitati pesmu znači čuti je očima; čuti je videti je ušima“. Na koji način treba da se čita pesma?

Svet je onakav je oduvek bio. Ništa se nije promenilo.  U mlađim godinama sam se razočarao. Verovao sam da će lepota, humanost, razvoj u svetu ljubavi promeniti svet, da nikada više neće biti rata, da pravi život ima smisao. Ali nije se tako dogodilo! Već drugi put, u svojoj 50. godini, razočaran sam u svet, u vođe, u crkve, u čovečanstvo, što smo se umesto ljubavi i jedinstva zavili u ćutanje. Da sve tolerišemo i danas, pa i robove, pošto živimo iza drugog lica kolonijalizma. Mogli bismo imati lepši i bolji način u svetu. Šta je to što plaćamo za ono što uopšte pripada čovečanstvu... Što se troši na rat, oružje, ugnjetavanje, ispiranje mozga, taj novac treba potrošiti na zdravstvo, obrazovanje, medicinu i druge nauke, umetnost i istraživanje svemira na svetskom nivou. Ne za ovo što danas imamo, kuda se krećemo... O tome su bile i o tome su moje pesme.

Pesma se mora reći onako kako ju je izgovorio naš pesnik Šandor Kanjadi, dodao bih da, ako ne osećamo pesmu kao drevnu pesmu, unutrašnji ritam u celom telu, to nije pesma. Drugim rečima, ali da, upravo  ono što je Paz rekao.

Kako nastaju Vaše pesme? Da li imate neke rituale kada pristupate stvaranju? Po profesiji ste novinar, Vaši članci su objavljivani u svim značajnim novinama u Rumuniji i Mađarskoj. Čemu Vas je novinarstvo naučilo? Da li se sećate prvog napisanog članka? 

Povukao sam se iz novinarstva sredinom 2000-ih, nažalost sve to vidim kao besmisleno. Moj prvi članak, ako se dobro sećam, bio je o slučaju ujeda zmije. Shvatio sam da ne ustajete iz pravih razloga, ništa se ne dešava, novac i politika itd. su moćniji, dominiraju. Poštovanje zaslužuju oni koji se bore, ali ja, posle nekoliko pretnji, više nisam želeo. Okrenuo sam se prosveti i kulturi, tako mogu da pomognem... Nemam neke posebne rituale u vezi sa svojim pesmama ili drugim rukopisima,  dešava se da ponekad na mene deluju spoljni uticaji na  način koji se ne može objasniti, samo osećaš da ti se vrzmaju po glavi, šapuću, zavole te, grde te, grle, bole, leče. Određene ljudske sudbine i životi imaju veliki uticaj na mene. Objekti, posebno oni napušteni. Razumem njihov jezik. I zapisujem ih najbolje što mogu, gde god da sam.

Kakva je uloga novinara u današnjem društvu?

Šta je između praznih polica? Ovo pitanje je i naslov jedne Vaše pesme koju je na srpski preveo poznati mađarski  prevodilac dr Ileš Feher?

Čitate li srpske pisce?

Možda nisam dostojan da hvalim današnje uloge u novinarstvu. Ovo kažem u svetlu gore navedenog. Mogu samo da dodam da više nemaju težinu... Čitaoca to čini još nesigurnijim, a to nije dobro.

U knjizi kratkih priča pod nazivom „Žirafa“, postoji priča koji opisuje šta se dogodilo ispod probijenih granica, kako je to doživeo jednostavan i nevin, neprosvećen čovek, pomalo preterano, naravno. I moji preci su živeli ovde u Transilvaniji, na isti nerazuman i okrutan, bestidan način, čije nasleđe, nažalost, i danas živi u glavama ljudi. Ja to zovem sramotom. Da su se tako velike sile igrale i igraju se s nama.  Ta priča je nastala iz onoga što su mi bake pričale kako su i one živele... Pa i danas se hranimo tim plodovima. Moje veliko poštovanje našem prijatelju dr Ilešu Feheru što se prihvatio prevoda mojih stihova.

Čitam Rajka Đurića, Dragana Lukića, Svetlanu Velmar-Janković i naravno Valentinu Novković, a pratim i radove mog prijatelja Atile Sabo Paloca iz Vojvodine.

Kakva je situacija na savremenoj mađarskoj književnoj sceni? Da li se pesničke knjige kupuju, da li publika posećuje predstavljanja pesnika?

Koji Vaš stih Vas najbolje opisao?

Dok god osećam i vidim da se sve moje knjige rasprodaju u sekundi, nije moguće da ih odštampam dovoljno da dođu do svih zainteresovanih i dok me ljudi zaustavljaju na ulici da kažu da im se dopada kako i o čemu pišem, dok inspirišeš  ljude da razmišljaju, kao hroničar doba, ima nade.

Prirodno je da održavam kontakt sa mnogim savremenim pesnicima, piscima, slikarima i grafičarima odavde i van granica. Nezaboravno je dobar osećaj kada se sretnemo, nadahnjuje.

Zanimljivo pitanje. Provokacija na razmišljanje. Nisam mogao da odgovorim na to. Ali, palo mi je na pamet, ako u svim svojim pesmama osećam da sam to sve ja, ako čitalac iz toga izvuče ono što mu se sviđa, šta će ili koga naći ispod? Mislim da sam i to ja, odnosno, možda bi me to najbolje opisalo.

Bila mi je čast odgovoriti na Vaša pitanja. Mnogo Vam hvala!

Sente Levente (1972) rumunsko-mađarski novinar i književnik. Studirao je mađarsku etonologiju. Prve članke je objavio 1994, a potom su njegove članke objavljivale sve značajne novine u zemlji i inostranstvu. Objavio je petnaest knjiga različitog žanra: pesme, priče, romani, bajke, feljtoni. Od 1998. član uredništva , 2020-2022 glavni i odgovorni urednik javnih novina, organizator mnogih književnih večeri, pokretač  i jedan od osnivača Književnog kluba Šandor Kanjadi. Od 2020 je zaposlen u Gradskoj biblioteci i glavni i odgovorni urednik Garabonćijaš Lapa.

2022. dobio priznanje Vitez mađarske kulture, kao i nagrade Pro cultura.

Zastupljen u mnogim domaćim i svetskim antologijama.

PODELITE OVAJ TEKST NA: