detalj slike: KRK Art dizajn

ALBANIJA

Zemlja nestvarnih otkrića i skrivene duhovne lepote

Ponekad nas predrasude otuđuju, truju, intrigiraju, plaše, uvode u košmare i dileme. Počesto, ne znamo dovoljno ni o sebi samima, a sudimo o drugima po nekom događaju, po nametnutoj netrpeljivosti, po literaturi... I kada nas na,,licu mesta'' utisci razuvere, pitamo se da li da verujemo sopstvenim očima. Da li je doživljeno slučajnost, a na sledećem koraku nas čeka baš ono što su nam, kao ,,istinu'', utuvili u pamćenje samozvani pravednici. Istorijski tokovi, ideologije, mitomanija...ponekad ostave duboke tragove, s razlogom ili bez razloga, ali nema među narodima večitih ljubavi, ali, srećom ni večitih netrpeljivosti...

...Bilo je junsko poslepodne. Grupica sabranih bogotražitelja, okupljena oko igumana jednog crnogorskog manastira, kretala se mini-busom prema crnogorsko-albanskoj granici. Put prema graničnom prelazu Sukobin, vijugao je sve vreme usponito. Iza nas je ostajala morska plavetnost barske, a potom ulcinjske rivijere. Predeo oskudnog rastinja i kamenitih hridi zamenio je primorsku umiljatost i toplinu. Mislim da je Vladimir poslednje naselje kroz koje smo prošli. Kraj puta ogromna gomila lubenica i zlatno-žutih dinja i umorna povijena figura koja sedi na komadu kamena, zagledana u svoja stopala. Sećam se te upečatljive fizionomije, koja molećivo podiže pogled prema našem kombiju, očekujući da ćemo stati, kupiti po koji proizvod mukotrpnog težačkog truda. Bilo je u tom pogledu i nekog odmerenog dostojanstva. Prođosmo...Osetih tihu tugu, prvo jasno osećanje na etapi puta od Budve do Vladimira. Pomalo se postideh, ali šta ćemo sa lubenicama u putu-uteši me savest. Krenuli smo put Elbasana da bismo sutradan posetili manastir Svetog Jovana Vladimira, prvog srpskog kralja i svetitelja, čije se mošti čuvaju u njegovoj zadužbini. Ovo je moje prvo putovanje u Albaniju. Osećam blag nemir i napetost.

Na crnogorskoj granici nema ni jednog vozila ispred nas. Pomalo ležerna pasoška kontrola, podiže se rampa. Ulazimo u Albaniju. Jedini sam putnik sa srpskim pasošem. U mislima pravi košmar.,,Mene će vratiti, sto posto. Kako da se vratim u Budvu? Kako sam neorganizovana...Ne znam ni jedan broj taksista u Baru...Ma, doći ću do umornog prodavca lubenica...Ma kako se zvao, ma kom narodu pripadao, razumeće me, uveravaju me u to njegove umorne oči, koje nose u svom vidokrugu neku tihu patnju. Pomoći će mi, sigurno...''Roje se misli, a dlanovi se znoje u iščekivanju. I, gle čuda! Albanski carinici podigoše rampu, pozdraviše nas uz osmeh i bez kontrole dokumenata, pustiše nas na svoju teritoriju. Verujem da je razlog za takav gest, bila slika Svetog Jovana Vladimira na šoferšajbni. Kult našeg svetitelja je veoma snažan u Albaniji. Molitveno mu se obraćaju vernici svih konfesija. E, kad ovo ispričam nekim prijateljima, pogledaće me zabrinuto, pitajući se da li sam,,sva svoja.''Prolazimo kroz ruralni predeo, sa belim prizemnim kućama i sređenim okućnicama, uredno pokošena trava u dvorištima, stabla jabuka i šljiva okrečena. Ispred kuća znatiželjna deca pogledom prate naš mini-bus.Poneka ručica se stidljivo podigne u znak pozdrava, uhvatimo u prolazu nevini smešak koji se probija kroz prozor našeg mini-busa. Sva deca sveta nose istu čednost u srcima. Zanimljiv prizor je na skoro svim terasama. Neobične lutke koje pomalo liče na strašila, prikačene su za prozore, ili ograde. Verovatno je to neko pagansko verovanje iz drevnih vremena, magijska zaštita doma od zlih sila. Pitam se gde su čuveni bunkeri iz perida tvrdog komunizma i albanske izolovanosti od skoro celog sveta. Nisam dugo čekala na odgovor. Siva zaobljena kupola izviruje iz visoke trave. Trgoh se. Možda neko precizno oko nišani baš u našem pravcu. Naš vodič razveja  moju strepnju i slutnju mojih saputnika. Bunkeri su, uglavnom, prazni. Neki su dobili upotrebnu namenu, kao muzeji ili, čak, kafići. Ipak, opstaju. Svedoče o jednom tegobnom periodu albanskog naroda.

Približavamo se Skadru. Sive drevne tvrđave opasane bedemima. Ostaci starog grada. Pogledom uporno tražim kulu u kojoj je zazidana mlada Gojkovica, sa otvorom kroz koji će hraniti svoje novorođenče, dok ne presahne poslednja kap mleka i ne zgasne poslednji dašak života. Bože, kako mi je bilo teško dok sam čitala o ovoj žrtvi,  u epskoj pesmi. Skadar je dugo kroz burnu istoriju, bio srpski grad. U okolini, u mestu Vraka, i danas živi velika srpska zajednica, koja je kroz usmeno predanje sačuvala mnoge podatke vezane za svoje korene. Dok sam u crkvi u Skadru slušala lokalnog sveštenika, suze su se slivale iz mojih očiju kao potočić, pravo u nedra, pored srca koje bolno oseća sva stradanja mojega naroda.,, Sila Boga ne moli, Bog silu ne voli...''Nigde, kao ovde, nisam osetila svu težinu ove narodne poslovice.U periodu totalitarnog, komunističkog režima, Srbima se čupao nacionalni identitet, iz korena, gena, krvotoka. Nisu smeli da idu u crkvu, da slave krsnu slavu, morali su se odreći ili svog imena ili prezimena. Jedino je pamćenje i namučeno srce zapamtilo sve. Seoska domaćinstva bila su u obavezi da ,,narezanu '' količinu svojih proizvoda predaju državi. Te obaveze nisu ih oslobađale ni nerodne godine, ni bolest u porodici. Na licu našeg lokalnog vodiča pojavi se bolni grč, dok nam priča o svom detinjstvu.

-Bilo je u mojoj siromašnoj porodici petoro dece, deda i baba i roditelji sa potrošenom snagom i zdravljem. Svakoga dana sam posmatrao zabrinuto lice moje majke dok sipa vodu u mleko da bi svako dete dobilo po malo bele tečnosti u kojoj je bilo više vode nego mleka. Naši obrazi su bili ispijeni, rasli smo nasleđujući odeću od starije braće i sestara. Moji roditelji su bili radni, nije da mi nismo imali krave i ovce, ali smo sve mleko morali da dajemo u seosku zadrugu. Na našu kuću ostajalo je samo trista mililitara mleka. Tako smo rasli, Bog nas je čuvao. Bili smo željni svega, ali nismo se žalili. Postali smo ljudi koji lako nose težinu života i poštuju svaku mrvu hleba...

   Oko mene neki čudni ljudi.  I kao da osećam seni dvanaest hiljada crnogorskih ratnika poginulih za oslobađanje Skadra. Bože, pomozi mi! Svuda oko mene lebdi duh viteštva i bojnog pokliča, junaštva svojstvenog narodu Svetog Petra Cetinjskog. Da li je među njima bio i neki stasiti moj daleki predak iz Kuča, sa krstaš barjakom? Srce treperi, a ćuti...

U Elbasanu – iznenađenje. Našu grupu dočekuje albanski episkop, ukazavši nam tim gestom izuzetnu dobrodošlicu. Drevni manastir je neobične arhitekture, preko puta novi manastirski konaci. Osećam čudesni mir dok prolazim kroz kapiju koju s obe strane krase grane rascvetalog jasmina. Dakle, ovde počiva prvi srpski kralj, onaj što je nežnom ljubavlju voleo Kosaru.Čudni li su putevi Gospodnji. Mesto u kome se nalazi manastir zove se Šin Đon. Saznajemo da je oko tri hiljade meštana primilo pravoslavlje, zahvaljujući Svetom kralju. A sutradan, na praznik, hiljade ljudi pristiže na liturgiju. Stojim zatečena neverovatnim prizorom. Pored mene Albanke u skromnoj odeći, diskretno mi ustupaju mesto u hladovini. Mlada majka sa devojčicom u naručju, detešce u rozoj haljinici od tila, sa kovrdžavom kosicom i nežnim, belim tenom.Gledaju me tople okice preko majčinog ramena. Pruža mi ručice, privučeno mojim osmehom. Otima se. Hoće u moje ispružene ruke. Privijam nežno biće u naručju, razmišljajući čime da ga darujem. Mlada žena nešto pretura po torbi. Iz lepog, malog novčanika uzima ikonicu Svetog Jovana Vladimira i pruža mi je uz blag osmeh.  Oko mog vrata skupa svilena ešarpa. Dugo sam razmišljala da li da kupim taj komad svile u Veneciji. Razumni ne bi potrošili toliko novca, ali ja se ponekad otkačim od razumnosti. Skidam sa ramena ešarpu i uzvraćam darivanje. Mlada žena ostaje zatečena, sa desnom šakom preko usta. Ipak, ja sam darivana dragocenijim darom, ljubavlju jedne anđeoske duše. Sa rascvetalog grma jasmina otkidam jednu grančicu koju ću poneti za uspomenu, pridružiću je vezici sušenog bosiljka koji miriše u starom sivom ćupu, koji sam donela iz doma moga detinjstva.

...Otkačujem jednu po jednu predrasudu i bacam ih kroz prozor na putu za Drač. Gde god putujem, tražim tragove moga naroda koje je upisala istorija u svojim letopisima. I Drač je grad stradanja, poslednje pribežište srpskih ratnika u Prvom svetskom ratu, zamrznuta nada u pogledu koji očekuje brodove spasa da se pojave u luci. Rode moj stradalni...Drač je primorski grad priljubljen uz more, sa dugim peščanim plažama, ali i grad duhovnosti, sa manastirom posvećenom Svetom Srđu i Vlakhu, pri kome je i duhovna akademija i sirotište za decu svih uzrasta. Na blagom uzvišenju dominira manastirsko zdanje, okruženo novim konacima. Još jedno iznenađenje. Sve je raskošno, skladno, negovano, kao u Božjoj bašti. Dočekuje nas jedina monahinja u manastiru Svetog Srđa i Vlakha, mati Rahilja. Grli nas i plače, plače blagoslovenim suzama hrišćanske ljubavi. Pričamo na ruskom jeziku. U lepoj manastirskoj gostoprimnici pripremljeno je posluženje. Oko nas lebdi čudesni osećaj dobrodošlice. Pravoslavni sveštenik,  iz Tirane, je naš duhovni domaćin. Prosto je nestvarno kako uspeva da nas dočeka na svim mestima koje posećujemo. Sav radostan upija našu zahvalnost, poji se kapima pravoslavne ljubavi iz naših duša. A mati Rahilja nas ispraća sa suzama i moli nas da joj pošaljemo koju sestru da ne bude sama u ovom carstvu Božje blagodati. Pri manastiru je duhovna akademija, bogoslovija, u kojoj se školuju mladi bogoslovi. Imamo ekskluzivnu mogućnost da prođemo kroz kabinete opremljene savremenim informatičkim sadržajem i kroz izuzetno bogatu biblioteku. Oduševljena prizorom, bacam jednu po jednu predrasudu kroz prozor biblioteke, na kome cvetaju raskošne orhideje.

Izlazimo iz manastirske gostoprimnice. Treba krenuti dalje, put Tirane. Međutim, sledi još jedno iznanađenje. Naš domaćin nas vodi u jedno zdanje, tajnovito, ne znajući šta nas u njemu očekuje. Mermerno stepenište blista na sunčevoj svetlosti. E, ovaj događaj ću smestiti među posebne trenutke u mome životu. U velikoj, svetloj, lepo opremljenoj prostoriji, dočekuju nas deca, poređana u tri reda, po visini. Ima među njima, već zamomčene i zadevojčene mladeži, ali ima u prvom redu i dečice od dve-tri godine. Skromno odeveni, uredni, uljudni...Dočekaše nas duhovnim pojanjem na srpskom jeziku. Majko Božija, hvala ti na ovom daru.Sirotište, deca sabrana sa svih strana, odrastaju uz manastir, čini mi se da imaju dovoljno svega. Mi, Srbi, znamo gde se obraz čuva i vera iz duše projavljuje. Spontano, tiho, nenametljivo, prikupismo popriličnu sumu novca, kao prilog, i uzvratismo za dirljivu dobrodošlicu. U srcu neka čudesna radost, iz duše se prazne predrasude...Naša poseta beše ispraćena pesmom ,,Tamo daleko.'' Znam da će mnoge,,neverne Tome'' sumnjičavo gledati u moje oči, dok im budem zborila o ovom događaju. Bog zna-zapisah istinu.

...Manastir Ardenica je staro zdanje u kome se oseća mističnost i tajnovitost. Neobično graditeljsko umeće u kombinaciji drveta i sige. Unutrašnjost je oslikana freskama kojima je vreme dodalo sloj patine, koja freskama daje neobičan tonalitet prigušenih tonova, i likova koji se više naslućuju, nego se jasno oslikavaju. Samo svetlost sveća osvetljava ovaj drevni hram. Monah u iznošenoj, skoro poderanoj rizi, stoji za pevnicom smireno, oborenog pogleda. Ne znam na kom bismo jeziku razgovarali. Govor molitve je najrečitija komunikacija. U ovom manastiru venčao se Skender-beg, nacionalni junak albanskog naroda. Mnogi ne znaju da su njegovi koreni srpskog porekla, da se u mladosti zvao Ivan Kastriot, da je severni deo Albanije pripadao srpskoj državi, a mladi Ivan je primio islam u teškom vremenu osmanlijskih osvajanja srpskih zemalja. Čak je i svoga sina poslao u ,,danku u krvi'' sultanu, kao zalog pokornosti i odanosti. U devetnaestom veku Albanci biraju Skederbega za svog nacionalnig heroja, ne znajući koga bi dostojnijeg izabrali iz svoje istorije.

...  Tirana je posebno iznenađenje. Skoro da sam pobacala, usput, sve predrasude sa kojima sam se zaputila na ovo putovanje.Grad me je podsetio na Temišvar, ili na Beč. Veoma lepo uklopljene zelene, parkovske oaze između gradskih četvrti. Moderna arhitektura, kombinacija čelika i stakla sa firmama svetski poznatih brendova i kompanija. Ne privlači me takav ambijent. Pravoslavna crkva u centru grada je neobične arhitekture, sa visokim izdojenim zvonikom i hramom koji ima zaobljenu kupolu. Iznad ulaznih vrata dominira veliki krst. Unutrašnjost blistava, kao da je neimar, upravo, završio  posao, prikupio svoj alat i ustupio nam prostor. Ikonosatas lep, nov, kombinovan od drveta i ikona. Ispred hrama mršavi, mladi čovek, skoro dečak, drži u rukama svežanj olovaka na kojima su prikazani nacionalni albanski simboli. Oslovi nas na srpskom jeziku.

-Majko, kupi po nešto. Samo jedan euro po komadu. Olovka uvek zatreba. Evo ova crvena za tebe... Ili crna...Ajde tri za dva eura. Od ovoga skupljam pare za školovanje...

Zatečena sam. Gledam u uporne crne oči i ruke sa sitnim ogrebotinama. Stara dukserica i izbledele farmerke, na nogama ,,Starke'' patike koje su nekada bile bele.

-Otkud znaš da pričaš na srpskom jeziku? Odakle si ti? Živiš ovde, u Tirani...?-postavljam bujicu pitanja.

-Ja sam Goranac. Dolazim ovde ponekad kod rođaka. Snalazim se da zaradim koju paru za stare roditelje. Oni su u Gori. Gaje vinograd i prave dobra vina. Da dođeš u Goru. Da probaš naša vina, da vidiš goransku nošnju, naše kuće. Moja majka sperma najbolje baklave. Da dođeš. Evo ti olovka...Neću da mi platiš...

Kupih nekoliko olovaka. Bih nagrađena niskom bisera iz osmeha. Jednom od tih olovaka pisala sam i koncept za ovaj putopis. Samo čisto srce treba da nosimo u grudima. Čisto srce...To je najsvetlije oružje.

Ispod crkve, spušta se uska uličica koja privlači pažnju moje prijateljice. Odlučujemo da se izdvojimo iz grupe, pa šta bude. Vratićemo se u hotel taksijem, ako zalutamo. Niz pekarica, poslastičarnica, suvenirnica, piljarnica...kao raznobojna niska đinđuva. U pekarama mirisna peciva, bureci, đevreci, perece, kifle, lepinje, pogačice...sve uredno izloženo u čistim vitrinama. Poslastičarnice nude sočne poslastice sa prelivom: baklave, urmašice, tulumbe, na kojima su kolutovi limuna, zatim razne krempite, štanglice, gurabije, leće...Na licu mesta može se dobiti sok od voća, koje se cedi pomoću ručne prese. Nar, mango, pomorandže, grejpfurt žuti i crveni. Tu su i starinski napici boza i salep. Odlučujem se za krempitu i sok od manga. Mmm, kakvi divni ukusi...Bacila sam iz prtljaga duše i poslednju predrasudu. Idemo ulicom, glasno komentarišući na srpskom jeziku. Očigledno, skrećemo na sebe pažnju prolaznika. Uhvatimo po neki pogled u prolazu, nastavljamo dalje...U suvenirnicama proizvodi ručne radinosti: ćilimi,mali ćilimski komadi, torbe od ručno tkanog platna, izrezbarene lule, kape, keramičke posude, vaze za cveće...I konjak ,,Skender-beg''. Kupujemo konjak i neke sitne suvenire.

Bio je to moj prvi susret sa Albanijom. Ne i poslednji. Ovu, nama malo poznatu zemlju, pohodila sam nekolio puta. Uvek posećujući mati Rahilju u manastiru Svetog Srđa i Vlakha, koja me je primala u svoj zagrljaj, dugo privijajući moju glavu na svom desnom ramenu. U poslastičarnicama sam probala nove poslastice, ali sam se uvek vraćala sa bocom čuvenog albanskog konjaka. Uz put, na improvizovanim tezgama, kupovali smo suve i sveže smokve, masline i pistaće po veoma povoljnim cenama. Setih se prodavca bostana ispred Sukobina. Nadam se da je prodao sve svoje lubenice. Završavam ovaj putopis sa porukom:,,Kada nosimo čisto srce u grudima, nadajmo se prijateljima, ma gde bili.''

PODELITE OVAJ TEKST NA: