detalj slike: KRK Art dizajn

Da li je osećajnost merilo moralnog uvažavanja?

O insektima i ljudima

Maja Vučković

Pomenemo li životinje kojima preti opasnost od izumiranja, najčešće prvo pomislimo na primate i druge sisare. Klimatske promene i porast ljudskog stanovništva predstavljaju pretnju za njih i njihova sudbina je, nažalost, gotovo zapečaćena. Glavne životinjske vrste koje su ključne za ekosisteme su, kako navode stručnjaci, zapravo insekti, ribe, vodozemci i ptice; sisari čine veoma mali deo biološke raznovrsnosti.

Kada je reč o odnosu ljudi prema insektima, on se iskazuje kroz dva pojmovna okvira – specizam i antropocentricam. Mnogi ih smatraju nižim vrstama i štetočinama pa ih beskrupulozno ubijaju, osim kada je reč o tzv. korisnim insektima, odnosno onim ekonomski isplativim, kao što su medonosna pčela i svilena buba, iako se i ove dve životinjske vrste naveliko uništavaju upravo za potrebe produkcije meda i svile. Smatra se da nemamo razloga da verujemo kako insekti pate, jer nemaju dovoljno razvijenu anatomiju koja bi, kao kod kičmenjaka, bila odgovorna za osećaj bola, uprkos tome što imaju nervni sistem zadužen za doživljavanje različitih senzornih informacija, između ostalog i bola. Drugi razlog njihovog masovnog iskorišćavanja je manjkavost kognitivnih im sposobnosti, kako se pretpostavlja, iako mnoga istraživanja pokazuju da insekti imaju sposobnost obrade podataka putem percepcije i da čak pamte. Stoga brojni teoretičari pretpostavljaju da samo neke životinjske vrste, pre svega tzv. viši sisari, kao što su veliki čovekoliki majmuni, zaslužuju moralni status ili veću pravnu zaštitu, samo zato što su sličniji nama, uz vrste kojima preti izumiranje. Uprkos tome što se u današnje vreme smatra problematičnim predstavljanje jedne životinjske grupe nadređenom nekoj drugoj grupi, s obzirom na to da preživljavanje određene grupe životinja zavisi od životne sredine, kao i od faktora slučaja, već sam pojam „viši sisar“ se održao. Navedeni specistički pogledi previđaju činjenicu da majmun, iako ima veći mozak i više liči na ljude, ne može da uradi nešto što određena ptica može, ili insekt, dok čovek ne može da postigne mnogo toga što neke životinje uspevaju pa nije neobično što ih od svog postanka oponaša (gradi brane poput dabrova, hale u vidu pčelinjeg saća za med, letelice slične mehanizmu ptičjih krila, skloništa poput životinjskih itd.), nezavisno od njegovih viših kognitivnih sposobnosti. Uz to, uzimajući interese životinja po sebi, odnosno interese za izbegavanje bola i doživljavanje zadovoljstva, njihova sličnost s ljudima zapravo nije relevantna. Budući da nema racionalnog opravdanja za tretiranje životinja kao svojine ili objekata, princip jednakog uvažavanja interesa potrebno je aplicirati na sve njih. Pružiti manje uvažavanja određenoj količini boli zato što tu bol doživljava neko drugi, značilo bi stvoriti proizvoljnu razliku, beleži čuveni australijski bioetičar Piter Singer u svojoj knjizi „Praktična etika“ (Peter Singer, Praktična etika, KruZak, Zagreb, 2003, str. 17). Načelo jednakog uvažavanja interesa, napominje, zabranjuje da našu spremnost na uvažavanje interesa drugih učinimo zavisnom od njihovih sposobnosti ili drugih karakteristika, osim od karakteristike imanja interesa.

Američka profesorka filozofije Meri En Voren u knjizi „Uvod u etiku“, koju je priredio pomenuti Singer, raspravljajući o tome koja bića imaju pravo na život, navodi da je vrlo verovatno da su mnogi nekičmenjaci, kao što su zglavkari (npr. insekti, pauci i krabe) sposobni za osećanje, jer oni takođe imaju čulne organe i nervni sistem, a često se i ponašaju kao da mogu da vide, čuju i osete. Ako je osećajnost merilo moralnog statusa, onda čak ni muva ne može biti ubijena bez nekog dobrog razloga (Meri En Voren u Piter Singer, Uvod u etiku, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 2004, str. 446). Ali šta se računa kao dobar razlog za uništenje nekog živog bića, čiji primarni zahtev za moralni status ima osnova u njegovoj verovatnoj osećajnosti, pita nas ona. Da li to što nam ono čini štetu ili što od toga možemo imati koristi? Ili je u pitanju mnogobrojnost vrste kojoj pripada, kao što je slučaj s insektima.

Kada govorimo o sličnosti životinja, većina smatra da ljudi najviše liče na šimpanze, s obzirom da dele 98 odsto DNK. Međutim, anatomski i fiziološki slične ljudima su svinje, koje zbog toga predstavljaju „savršene kandidate“ za presađivanje organa i druge mučne eksperimente. Ove druge, koje se najčešće pominju u pogrdnom značenju, imaju puno zajedničkih osobina sa ljudima. Takođe i insekti koji su pred masovnim istrebljenjem. Prema jednoj studiji objavljenoj u naučnom časopisu „Current Biology“ komarci pamte ko je pokušao da ih ubije. U njoj se navodi da insekt povezuje miris čoveka s lošim iskustvom pa pokušava da ga izbegne, ako je to moguće. Grupa istraživača predvođena biologom Džefrije Rajfelom sa Univerziteta Vašington u Sijetlu tvrdi da komarci ne biraju slučajno svoje žrtve nego traže određene tipove. Tako kalifornijska vrsta Culex tarsalis, koja je srodna učestalom Culex pipiensu, leti većinom napada ptice, a zimi sisare. U laboratorijskim eksperimentima sa ženkom Aedesa aegyptia, istraživači su kombinovali mirise, uključujući one ljudske, s neugodnim iskustvima šokova i vibracija. Oko 24 sata kasnije isti komarci su ispitani u olfaktometru, uređaju za merenje mirisa. Komarci su imali izbor između mirisa ranije preferiranog ljudskog tela i kontrolnog mirisa. Insekti su izbegavali poznati miris, što je znak da se sećaju neugodnog iskustva od prethodnog dana.

Primera komunikacije kod insekata ima bezbroj, a oni su najočigledniji kod društvenih insekata kao što su medonosne pčele i mravi, koji imaju najizraženiji socijalni senzibilitet. Da bi udaljili napadače, mnogi insekti luče sastojke koji iritiraju ili truju, a neki leptiri koriste čak svojstva svoje hrane: umesto da proizvode hemijske sastojke koji odbijaju napadače, jedu biljke sa mirisom koji to čini i na taj način sami zadobijaju takav miris. Mravi prilikom opasnosti ispuštaju feromon, koji se prenosi do obližnjih jedinki, a koje se potom podstiču na lučenje feromona i prelazak u odbrambenu poziciju. Što više mrava ide jednom putanjom, više je i feromona, a to je za svakog sledećeg mrava „pozitivna informacija“ o ispravnosti te putanje. Na ovaj način mravi posredno, preko feromona, međusobno komuniciraju. Primenom ovog principa kolonija mrava pronalazi najkraći put do hrane. Pčele, sa druge strane, imaju veoma složen sistem komunikacije, zasnovan na vidu, kretanju i čulu mirisa, koje je kod pčela mnogo razvijenije nego kod ljudi. One takoreći „razgovaraju“ pokretima, pčelinjim plesom. Pokretima objašnjavaju jedna drugoj, na primer, gde se nalazi polen. Ovaj jedinstveni sistem komunikacije još uvek je misteriozan naučnicima. Istraživanja su pokazala da su pčele ne samo sposobne za apstraktno razmišljanje, već mogu i da raspoznaju pripadnike svoje košnice, a takođe mogu da pronađu prethodne izvore hrane, čak i kada im je dom u međuvremenu premešten. Predrag Slijepčević u svom delu „Preumljenje Zemlje” beleži da insekti pokazuju individualnost i karakterne osobine, a da njihova društva poseduju indekse kolektivne inteligencije „slične ljudskom ekvivalentu“.

Rože Kajoa u knjizi „Igre i ljudi” skreće pažnju na svet insekata koji se u odnosu na svet ljudi javlja doslovce suprotan ljudskom, ali ne manje celovit, složen i iznenađujući. Ovaj autor upoređuje pojavu mimikrije, za koju insekti pružaju veoma zbunjujuće primere. U stvari, kaže Kajoa, slobodnom, proizvoljnom, prevrtljivom, nesavršenom ponašanju čoveka odgovara kod životinja, a posebno insekata, organska, stalna promena i apsolutna promena koja obeležava vrstu, a koju vidimo kako se do u beskonačnost ponavlja iz generacije u generaciju kod milijardi jedinki (na primer kaste kod mrava i termita slično klasnoj borbi kod ljudi). Neobjašnjiva mimikrija kod insekata daje nam neočekivano vanredno tumačenje sklonosti ljudi da se prerušavaju, preoblače, da nose masku i da oponašaju neku ličnost. Samo, ovog puta, maska i prerušavanje predstavljaju deo tela, a ne proizvod rada. Ali u oba slučaja ono služi istom cilju, da promeni izgled onoga koji ga nosi i da zaplaši druge. Primeri zastrašujuće mimike mogu se naći kod avetinjske poze bogomoljke ili kamuflažnih morfologija, dodaje (Rože Kajoa, Igre i ljudi: maska i zanos, Nolit, Beograd, 1979, str. 48).

Uprkos ovakvim razumevanjima, nedostatak naučnih teorija koje idu u prilog osećajnosti insekata, kapitalistički sistem proizvodnje baziran na hiperprodukciji i iskorišćavanju drugih, kao i neprestana želja za profitom, predstavljaju osnovne razloge zbog kojih se insekti eksploatišu, kako u malim gazdinstvima tako i u masovnim industrijama. To je dovelo do drastične depopulacije pčela medarica čiji se broj smanjio za 50 posto od 1980. godine. Časopis „Bee Culture“ navodi da su pčelari poznati po tome što doprinose širenju bolesti, budući da premeštaju inficirana saća iz zaraženih zajednica u zdrave, ne prepoznaju ili ne leče bolest, kupuju staru inficiranu opremu, drže zajednice jednu drugoj preblizu i ostavljaju mrtve zajednice u pčelinjaku (Nicolas Calderone, Managing Brood Diseases; Bee Culture, 2001). Takođe, veštačka hrana, koja se koristi zato što pčelari uzimaju med koji bi pčele inače konzumirale, čini pčele podložnima bolesti i napadima drugih insekata. Kad uoče bolest, pčelarima se savetuje da unište zajednice i spale opremu. Poslužimo li se logikom Vorenove, možemo se zapitati da li je konzumiranje meda, hrane namenjene drugoj vrsti, a ne našoj, dobar razlog za uništavanje ovih bića? A korišćenje svile? Da bi se proizvelo 100 grama ove tkanine potrebno je ubiti čak oko 1.500 dudovih svilaca, i to njihovim kuvanjem naživo! Svake godine, industrija svile uništi oko 10 milijardi čaura svilene bube.

Osim meda i svile, proizvodi koji su u najširoj upotrebi, a takođe su dobijeni eksploatacijom insekata, jesu karmin i šelak. Karmin je pigment jarko crvene boje koji se dobija od cochineal insekata, njihovim kuvanjem u vodi, a potom tretiranjem aluminijumom. Osim u kozmetičkim proizvodima (senkama za oči, olovkama i ruževima za usne), karmin se najčešće koristi u proizvodnji hrane (sokovima, sladoledu, jogurtu, slatkišima itd.), neretko skriven iza oznaka kao što su C.I. 75470 ili E120. S druge strane, šelak se dobija iz smole koju luči ženka Kerria lacca, insekata koji nastanjuju šume jugoistočne Azije, a koji su iz iste porodice kao i cochineal. Šelak se koristi za širok spektar proizvoda, od brusnih ploča, elekro izolacije do kožnih zavoja. Može se naći u vinu, lepkovima, pečatnom vosku i stomatološkim protezama. Koristi se kao glazura dekorativnog drveta, nameštaja i mnogih muzičkih instrumenata (klavira, gitra, violina i sl.). Sastavni je do deo mnogih farmaceutskih proizvoda – vitamitamina, pilula, suplemenata... U kozmetičkim proizvodima možemo ga naći u lakovima za kosu, maskarama, manikir preparatima, parfemima itd. U prehrambenoj industriji, označen kao E904, najčešće se koristi za glazuru slatkiša, zrnevlja kafe i oblaganje voća i povrća kako bi ono izgledalo sjajno, sveže i atraktivno. Da bi se proizvelo oko 500 grama karmina potrebno je oko 70.000 insekata, a da bi se proizvelo isto toliko šelak pahuljica potrebno je oko 100.000 njih! Prema članku Ramesh Singh, Departmana za zoologiju „Udai Pratap Autonomous“ koledža u Indiji, 300.000 „lac“ insekata se ubija za svaki kilogram proizvedene smole.

Nasuprot ovakvim ustaljenim praksama, tipičnim za Zapadnog čoveka, istočni pristup je zacelo drugačiji. Đainisti, recimo, smatraju da se u svakon stvorenju nalazi điva ili načelo osetljivosti, čije su osnovne osobine svest, životna sila i sklonost ka sreći. Stogane samo da ne konzumiraju meso, što je tipično za pripadnike mnogih istočnih naroda, već su do te mere osetljivi na povređivanje i ubijanje, da nose maske kako ne bi slučajno progutali koji insekt, cede vodu iz istog razloga i čiste mesta ispred sebe kojima hodaju da ne bi ozledili neko živo biće. Đainistički monasi i monahinje ne jedu korenasto povrće poput krompira i luka, jer se vađenjem tog bilja iz zemlje povređuju manji organizmi. Đainizam, ima preko četiri miliona sledbenika i jedna je od tri najveće religije Indije, gde su ove vrsne empate poznate po svojim bolnicama za životinje.

Istorija pokazuje i drugačije, a podjednako neobične prakse, strane ne samo čoveku Zapada već i današnjice. Pre 19. veka životinjama se često sudilo pred crkvenim sudom. Među životinjama koje su u to vreme često izvođene pred sud zbog napada na ljude, a zbog tih napada brutalno usmrćivane, bilo je ne samo sisara već i insekata. Prema Evansu, autoru knjige „Kazneni progon i smrtna kazna za životinje“, ironija suđenja životinjama je sledeća: uvlačenjem čak i najmanje bubice u pravosudni sistem, životinje su personifikovane (E.P. Evans, The Criminal Prosecution And Capital Punishment Of Animals, New York, E.P. Dutton, 1906, str. 10). Čini se da su mnogo pre modernih pravaca koja smatraju životinje bićima sposobnim da osete bol i patnju, srednjovekovni Evropljani to vrlo dobro znali. Pretpostavka da ne-ljudske životinje na bilo koji način mogu da razumeju zakone i moral ljudi svakako je isključena, ali sa svojim, iako apsurdnim suđenjima, na kojima je životinjama suđeno ravnopravno ljudima (pa čak i s advokatima pri odbrani), reklo bi se da su srednjovekovni Evropljani bili preteča današnjim borcima za prava životinja, te da su na neki način, zapravo bili na pravom putu.

PODELITE OVAJ TEKST NA: