|
|
|
 | Ljiljana Klajić | |
| |
PONIRANjE U SNO(M)VIĐENO(Roman Sno(m)viđena - Natalija Parezanović, Beograd, 2022)
,,Snovi su današnji odgovor na sutrašnja pitanja“- Edgar Kejsi
Prof. Ljiljana Klajić
Žan Pol Sartr, francuski egzistencijalista, tvrdi da je sloboda jednog ljudskog bića moguća samo kao negacija sopstvene faktičnosti, dakle kao negacija sopstvene jednodimenzionalnosti.
Roman Sno(m)viđenja Natalije Parezanović, na neki način potvrđuje Sartrovo viđenje slobode bića.Duboko ponirući u podsvesno, zarad spoznanja svesnog činjenja, autorka romana dugo drži dah dok zaranja u mutne i vrtložne vode snova i podsvesnih zapisa uma koji se naziru, nekada na dnu, a nekada je to bezdno koje kosmičkom snagom usisava tražitelje odgovora i smisla.
Ovaj roman je putovanje, bez cilja da nas promudri, da da sud, donese zaključak ili pobedonosno poentira akumuliranim iskustvom autorke. Ona nas vodi direktno u sopstvo, bez pretenzije da ga pre toga uredi i dotera. Smelo itransparentno opservira svesno i nesvesno, tražeći odgovore koji se projavljuju i razotkrivaju u snovima.
Polifona struktura romana omogućava slobodu pripovedača koji je razuslovljen od svih svetonazora i faktičnosti morala, a ogleda se kroz mrežu zapleta, monoloških opservacijai sagledavanja sopstvene uloge i odgovornosti u svome i tuđim životima.
Autorka romana ne ,,interveniše” da bi književni diskurs nadrastao spontanitet toka podsvesti i snoviranja, već mu se prepušta i dopušta ga, ne mareći za vrtlog u koji upada zajedno sa čitaocem, u težnji da dođe do nepatvorene istine o sebi i bližnjima.
Ovo poniranje u snom(viđeno) ima nanosenadrealnog i fantazmagoričnog, koje se, kroz gotovo slikarsku narativnost, projavljuje u prizorima iz sna.
Pretresanje i tumačenje snovai poruka koje podsvest kroz njih šalje, na seansama predstavlja proces raščišćavanja i razotkrivanja nesaznatnog na javi. Ti momenti čine posebno upečatljivim ovo pripovedačko tkivo koje damara i pulsira pred nama, potpuno živo, gotovo opipljivo.
Introspekcija se sprovodi čak i kroz misaone procese sina, koji imaju katarzičnu ulogu za junakinju romana i putem kojih, kroz sinovljeve uvide, ona stavlja svaki svoj greh i manu pod lupu surovog kritičara i sudije, oslobađajući se tako dodatnog pritiska griže savesti i samoosuđivanja koji je razdiru.
Uporedo sa tim procesom, odvija se i proces samospoznaje koja pruža odgonetke kroz snove, gde se ego zaokupljen sopstvom razrešava balasta odgovornosti za sva činjenja. Uranjanjem u psihoanalizu snova, otkrivaju se prekognitivni impulsi koji ih tvore i uobličavaju u simbolične i predskazujuće naznake događaja koji će uslediti.
Junakinja još od najranijeg perioda života biva iskušavana da kuša iskušenja i da traga za odgovorima na teška i zamršena pitanja života koji joj se događa, često kao nadrealna priča na filmskom platnu. Pomno preispitujući svoja činjenja i stanja duše, ona kao da lebdi nad sobom samom u ulozi posmatrača - procenitelja.Njeno ,,udvajanje“ je zapravo izmešteno stanje uma koji samog sebe analizira, bodri, osuđuje ili kažnjava, pa se stiče utisak da imamo naratora izmeštenog u metafizički nivo pripovedanja.
Tim postupkom, autorka romana Natalija Parezanović pruža čitaocu neobičan komfor koji ga pretvara u čitača koji nema potrebu da tumači i analizira, jer seneprestano sve podvrgava analizi i pretresa pred njegovim očima. No, taj komfor je samo privid i služi tome da naknadno anagažuje čitaočeve umne receptore koji su nadraženi spektrom boja koje emituju program duše koja se preispituje i traži.
Čudni predeli snova, burne emocije i dramatični životni obrti koji zastrašuju neizvesnošću ishoda, prenaglašena osetljivost i osećajnost junakinje, a nasuprot tome-čudesna žilavost i snaga, ljubav i žudnja za životom, greh i svest o njemu, a opet upornost da se pronađe pravi put samospoznaje, ljubavi i sebeljubavi-samo su neka od uporišnih mesta priče koja se odvija pred nama.
Ovde ljubav nije manifestna i transparentna. Sabijena je kao grč u stegnutom srcu koje se boji da je pokaže jer može biti razorna po jedva sređen svet koji se održava na samoobmanama da je sve pod kontrolom. Fragmenti snova, pak, puni su simbolike koja nagoveštava realizaciju na javi. Oni su opasan podijum na kome plešu svesno i podsvesno u prividnom ritmu i skoro smrtonosnom zagrljaju.Spas je u samoprihvatanju koje bi razrešilo sve, ali i dovelo do raspadanja jedva uspostavljenog poretka u kome junakinja romana živi.
Podsvest otežala od pohranjivanja istina koje se ne žive, projavljuje se i dominira u snovima koji razobličavaju privid i samoobmanu. Snovi traže i nagoveštavaju realizaciju zamaskiranihi potisnutih emocija i događaja iz prošlosti, ali nose i prekognivnu preteću atmosferu i simboliku.
Zahvaljujući otvorenosti forme u kojoj je roman pisan, možemo da sagledamo sveobuhvatan introspektivni proces kroz koji junakinja romana i njen sin prolaze, ali i da posvedočimo obistinjavanju snova koji predstavljaju okosnicu romana.
Sno(m)viđenja su pisana u prvom licu, a poznato je da se takvi romani lakše i brže čitaju od ostalih, jer čitaoca uvek privuče taj ispovedni ton. Izraz ,,čitanje bez daha“, nastao je upravo da bi se dočaralo iskustvo čitanja romana napisanih u prvom licu. Neki od najvećih pisaca u svetu napisali su svoja remek dela baš na ovaj način-Lovac u žitu-Dž.D. Selindžer; Ubiti pticu rugalicu-Harper Li;Veliki Getsbi- F.Skot Ficdžerald; Derviš i smrt- M.Selimović, Čizmaši-D.Mihailović, Knjiga o Milutinu-D. Popović...
No, koliko god pristup pisca bio neposredan i direktan, junakinja ovog romana je neuhvatljiva i misteriozne prirode, poput njenih snova. Ni ona sama ne zna šta može od sebe da očekuje jer nije dostigla celovitost na putu sazrevanja i traženja odgovora. Upravo taj proces raščišćavanja i samospoznaje koji se iskreno, ogoljeno, živo i intenzivno odvija pred našim očima, drži nas budnima i čini da saosećamo sa njom, kakve god odluke da je donosila i koliko god da je grešila ili se ogrešila.
Roman Natalije Parezanović je svojevrsna psihoterapija kroz koju prolazi junakinja romana, ali i mi kao čitaoci, jer otvorenost u pristupu svim temama i način kako se one obrađuju kroz životne primere i situacije, daje nam mogućnost da se preispitujemo u vezi sa sopstvenim životom i odlukama koje donosimo.
Stičemo utisak da smo direktno uključeni u razrešavanje moralnih dilema i previranja same junakinje, da zajedno sa njom čekamo ishod i rasplete koji nas plaše, preispitujemo svoje receptore za osećaj pravde i osetljivih granica između dobra i zla.
Britkim potezima ona zaseca nevešto prošivene šavove na moralnih vrednosti i prosuđivanja, kako sina, tako i njegovog oca, ali se ne štedi i kada im dopušta da oni to isto čine govoreći o njoj, kroz njeno viđenje sebe same, a u njihovom doživljaju. Veoma kompleksna, psihološki vešto ispletena mreža komunikacije koja ostaje na nivou monologa, ali ipak povezuje sve učesnike u nekakvoj indirektnoj razmeni priče.
Možda je upravo ovakva struktura romana ono što doprinosi da doživljaj čitanja Sno(m)viđenja bude nesvakidašnji i drugačiji.
Razuslovljen konstrukta koji bi nas držao u očekivanim okvirima pripovedanja, ovaj roman doseže novi nivo odnosa između pisca i čitaoca.
Čitalac i pisac su ovde u istom ,,odelu“, jer autorka romana uspeva da čitaoca zaodene u svoje ,,ruho“, prenese mu osećaj nošenja tog istog, udobnosti i nelagodnosti, peckanja i grebanja materijala od kojeg je sačinjeno. Takav odnos doprinosti boljem razumevanju i dubljoj povezanosti sa junakinjom romana, kao i osećaju prividnog učešća u priči.
Psihološka slojevitost u osnovi strukturalnog ,,rešenja“ romana, vešta ,,umreženost“junaka, snova i događanja, introspektivno vezivno tkivo koje sve pomenuto drži na okupu u čvrstoj svezi-svakako su pokazatelji da je pred nama veoma zanimljivo i vredno štivo, autorke Natalije Parezanović.
***
Odlomak iz romana ,, Sno(m)viđenja- Natalija Parezanović
Sanjam profesora-terapeuta kako me ohrabruje da se uspužem uz elastični konopac do tavanice. Gore sam, i sa zebnjom i nevericom razmišljam o svom neverovatnom položaju. On mi savetuje da sad otvorim zgrčene šake i pustim se u slobodni pad. Veruj! Veruj!Letim i osećam brzinu u samim tkivima....Budim se i ne mogu da verujem da nisam tresnula na pod fiskulturne sale u Sokolani.Nemoguće da sam već znala da čitam. Ovo sećanje seže duboko u moje rano detinjstvo. Sigurno mi je neko čitao, A ja posle povezala sa sličicama na crnom metalnom krevetučije su visoke stranice ličile na pročelje barokne katedrale.Na tamnoj pozadini, unaokolo, kao venac od cveća, bile su naslikane, male kao razglednica, razne predivne scene blistave od boja.Žene u dugim, skoro prozračnim haljinama sa krinolinom, visoko podignutom kosom (raspevanih frizura kakve sam mnogo kasnije viđala na damama Geinsbora i Fragonara), sa cipelama neobičnih, kljunastih potpetica kakve su nosili dvorjani Luja IV-kralja Sunce, kako su ga zvali, pa i on sebe sam. I gospoda u crnom ruhu, slični pelikanima, činili su većinu figura na tim slikama. Svaka slika, druga scena.Išla sam kružnim putem, prelazeći polako, od slike, do slike, uživajući u tom vilinskom svetu, daleko od porđale stvarnosti.
|
