detalj slike: KRK Art dizajn

GRUZIJA, DREVNA IVERIJA

Zemlja srdačnih ljudi,  tajnovitih hramova, raskošne prirodne lepote, dobrih vina

Da posetim Gruziju, odlučila sam se iznenada i moram priznati da nisam mnogo znala o toj zemlji, bivšoj republici Sovjetskog Saveza. Sada se radujem mojoj neobaveštenosti, jer su moja iznenađenja bila istinska ushićenja, susretanja sa brojnim prirodnim lepotama, kontrastima, običajima, divnim ljudima, bogatom, originalnom kuhinjom, vrhunskim vinima, neobičnim suvenirima, nadasve ogromnim duhovnim blagom, sakrivenom u drevnim manastirima. Možda je tako bolje- otkrivati lepotu gde se najmanje nadaš, gostiti dušu na čistim izvorištima. Gruzija, drevna Iverija, zaista pruža jedinstveno gostoljublje i to u velikim količanama.

Od Istanbula, širom stranom turske teritorije, grupa znatiželjnika, u kojoj sam se ugnezdila i ja, kreće prema Gruziji. Dugo putujemo uz more, a onda nam noć obara očne kapke i tonemo u san. Jutro nam donosi naglo buđenje i pasošku kontrolu na turskoj i gruzijskoj granici. Virkam pospana na ulasku u Gruziju. To je ta mistična zemlja u koju sam se naprečas zaputila. Neka neobična toplina se razliva kroz krvotok. Obostrana naklonost. Ljubav na prvi pogled. Osećam, poneću romantičnu opčinjenost zemljom za koju samo znam da se uzdiže od Crnoga Mora do Kavkaza i da joj je glavni grad Tbilisi. Otkrivanje lepote može da počne.

Prvo mesto koje je po programu naše posete je tvrđava Gonio, mesto zatočeništva i mučeništva Svetog apostola Mateja. Dobro očuvani bedemi, okružuju muzejski kompleks u kome su autentični predmeti iz drevne hrišćanske istorije. Ispod kompleksa čarobne kane, kakve nisam ni slutila da postoje. Bezbroj rascvetalih cvetova mami moju pažnju. Želela bih jednu takvu kanu na mojoj terasi. I dobijam dve sadnice, ali ja sam dve nedelje u Gruziji. Šta ću s njima? U plastičnoj flaši ću ih pronositi svuda gde i ja budem boravila. I beše tako. ,,Išle'' su sa mnom  iz hotela u hotel, prelazile granice, otimala sam  ih iz ruku carinika na turskoj granici u povratku... Cvetaju, podsećaju me na Gruziju.

Mene je lako pokoriti lepotom, duhovnošću, prirodom, gostoljubljem...Gruzija i ja smo se zagrlile u prvom susretu. Idemo tako zajedno osmehnute, upletene u pravoslavnoj ljubavi, razdragane, spokojne. Ja zadivljeno ispoljavajući oduševljenje, Gruzija u maniru dobrog domaćina, široko darujući gostoljublje i lepotu. Batumi je prvi grad koji me očarao i nenametljivo potčinio svojim čarima. Primorski, pitomi grad, po neko ga zove Gruzijski Dubaji. Nalazi se na granici sa Turskom. Molitveno ga čuva crkva Svetoga Nikole, sa česticom njegovih moštiju i crkva Svetog Spiridona sa njegovom papučom. Posećujemo hramove, a potom nam vodič sprema jedinstveno iznenađenje. Uz more nalazi se neobična, pokretna skulptura, Alo i Nino. Dve figure su razdvojene, okrenute jedna prema drugoj, a onda se lagano približavaju, spajajući se i prolazeći jedna kroz drugu. Čudesno. Svako ovaj prizor doživljava drugačije. Neko kao romantični susret, emotivno sjedinjenje, a po neko kao trenutak bliskosti, koji se završava prolaznošću. Svakako, doživljaj je neobičan. U centru Batumija nailazim na divnu fontanu, koja raspršuje osvežavajuće kapi na sve strane, pružam ruke i lice da se osvežim u vrelini primorskog dana. Gruzijska duhovnost je drevna, datira od prvih vekova hrišćanstva. Manastiri su autentični, mistični, čuvaju legende i mošti gruzijskih vladara i svetitelja.

Gruzija je zemlja kontrasta i svakakvih raznolikosti. Od Batumija put nas vodi predelima nenarušene lepote, neprekidno usponito do malog mesta Cageri, u kome se nalazi manastir  Svetog Maksima Ispovednika, u kojem su mošti ovog divnog svetitelja. Kavkaz u svojim nedrima čuva brojne svetinje, ali i neguje duh borbenosti, prkosa, ponosa, viteštva... Zapravo, svi narodi koji žive u Gruziji, bili oni Gruzini, Abhazi, Svani, Osetini, neguju duh gorštače gordosti, odvažnosti, hrabrosti i gostoljublja. Da posetim drevnu Georgiju , opredelila me duhovnost brojnih manastira i intrigantna gruzijska nepoznatost, jer se zemlja tek otkriva stranim turistima i znatiželjnicima. Gruzini su izuzetno pobožni, oni svoj identitet i svoju državu smatraju Božjim darom. Prolazeći pored svetinja, koje su, maltene, na svakom koraku, nakloniće se i sa strahopoštovanjem prekrstiti. Pravoslavlje je državna religija Gruzina, koji svoju veru neguju brižljivo i žive u moralnoj čistoti, poučeni religioznim učenjem. Još uvek u Gruziji nisu prevladale feminističke slobode, razuzdanost i poroci. Čednost, pogotovo u seoskim područjima, se podrazumeva. Bračni partneri se upoznaju kroz bračni život i čuvaju svetost braka neoskrnavljenom.

 Ugnežđeni između Crnog i Kajspijskog mora, između Istoka i Zapada, različitih religija i civilizacija, prkosno ostaju i opstaju jedinstveni i svoji. Možda tegobnost života i bitasanje u skromnim materijalnim uslovima, skromnost i pobožnost daju taj pitomi, molitveni i srdačni identitet gruzijskom narodu. Slični su nama, Srbima po gostoljublju, kultu gostoprimstva, i prema poznatom i nepoznatom gostu. Nemoguće je otići iz gruzijskog doma, makar tek pristigli sa ručka, a da se ne poslužite, probate neko od čuvenih gruzijskih vina ili konjak od jabuka, neki od gruzijskih specijaliteta jedinstvene i bogate kuhinje. Tradicionalno, Gruzijci piju vino iz roga, što bismo mi rekli ,, naizust'', jer ako spuste rog razliće se neispijeno vino. To je kult poštovanja plemenitog napitka. Srpska poslovica kaže:,,Kod bogatog na glas, kod siromašnog na čast.'' Nigde kao u Gruziji ta naša poslovica nema vernije tumačenje i ispunjenje. Na aerodromima u Kutaisiju i u Tbilisiju, prispelim putnicima, uz čekiranje pasoša, dobrodošlicu i srdačni osmeh daruje se i boca vina. Slobodno se može reći, gostoljube se može nazvati zaštitnim znakom Gruzina.

Posetila sam drevne gruzijske manastire, koji su u autentičnom graditeljskom obliku, sačuvani do današnjih dana. Manastir Bodbe je na istoku Gruzije, u kome se nalaze mošti Svete Nine Gruzijske, svetiteljke koja je krstila Gruziju u četvrtom veku. Na mestu gde je Sveta Nina pobola krst i krenula u krštenje Gruzije podignuta je crkva Džvari, na vidikovcu ispod koga se pruža pogled na ušće reka Aragave i Matkvari. To su svete vode gruzijske u kojima se krštavao gruzijski narod primivši hrišćanstvo. Stojim ispod hrama zagledana u dve reke koje se sjedinjuju u večnom zagrljaju. Na trenutak pomislih da sam na Kalemegdanu zagledana u ušće Save u Dunav.

Mcheta je stara gruzijska prestonica. Svetichoveli crkva je mesto gde su se krunisali gruzijski vladari, podignuta je u četvrtom veku. Smatra se da ovde počiva deset gruzijskih vladara. Crkva čuva najveću svetinju, Hiton Gospodnji, koji je od rimskih vojnika otkupio brat Svete Sidonije. Manastir Samtvaro iz četvrtog veka je mesto u kome su sahranjeni kralj Mirijan i kraljica Nana, prvi vladari koji su primili hrišćanstvo i proglasili je zvaničnom religijom. Nedaleko je i crkva Svete Nine. U manastiru se čuvaju mošti i novokanizovanog svetitelja, Gavrila Gruzijskog.Sameba je najviši pravoslavni hram na svetu. Nalazi se na jednom od vrhova Tbilisija sa koga se pruža prelep pogled na grad. Posetili smo i Ubisu, u kome je jedinstvena kompozicija Svete Trojice, oslikana preko celog zida. Posebno iskustvo je poseta Garedžijskoj pustinji, manastiru Svetog Davida Garedžijskog, na samoj granici sa Azerbejdžanom.

Uzbuđenje i žamor u grupi. Iz hotela u Tbilisiju krećemo autobusom do mesta gde  pitomina prerasta u kamenitu pustinju. Tu nas čeka nekoliko terenskih vozila, mini-buseva, koji će nas prevesti do Garedžijske pustinje. Adrenalin raste. Vodič daje uputstva, upozorenja... Da li smo svi poneli pasoše, da slučajno ne pređemo na teritoriju Azerbejdžana, da je manastir na samoj granici, da je iznad manastira u stenama mnogo isposnica, da poštujemo mir monaške zajednice... Osećam se kao pustolov. Put je makadamski, sa obe strane samo pustinja, naizmenično stenje i peščane dine. Samo poneki zakržljali žbun istrajava u pesku. U udubljenju, između dva kamenita brda, nekoliko stambenih objekata. Možda je to i neki vojnički kamp, naspram granice sa Azerbejdžanom, ili istraživački centar. Stiskam se rukama za sedište, dok  naše prevozno sredstvo  odskače na neravnom putu, približavajući se Garedžiji. Oblak prašine zamagljuje pustinjski pejzaž. Prvi put posećujem neku pustinju. Ispred nas se ukazuju neobični objekti u stenama, kao u pećinama. Stižemo na naše neobično odredište. Manastir Svetog Davida Garedžijskog osnovan je u osmom veku. Monaška zajednica je brojila oko šest hiljada monaha. U najezdi Mongola, stradalo je celo monaško bratstvo. Posle svete liturgije, primivši sveto pričešće, jedan po jedan monah išao je na pogubljenje i u život večni.

Uspinjem se do crkve u pećini. Osmatram okolinu. Ne primećujem azerbejdžansku granicu. Moja radoznalost je, ponekad, riskantna. Pogled mi privlače kaskadne stene iznad kamenite crkve. Proveravam još jednom da li imam pasoš u rancu, za slučaj da prekoračim granicu. Nekoliko metara ispred moje radoznalosti, naziru se zelene uniforme vojnika sa oružjem u rukama. Vraćam se mnogo brže nego što sam se odlučila na avanturu. Pored mene još nekoliko mojih saputnika, spušta se zajedno sa mnom, ćuteći. Gruzija je ugnežđena između Crnog i Kaspijskog mora, između Turske, Azerbejdžana i Rusije, teritorijalno mala zemlja okružena mnogim suprotnostima, uticajima i  specifičnostima svake vrste. Ispod crkve Svetog Davida, savremeni objekat sa manastirskom prodavnicom u kojoj se prodaju ikone i drugi manastirski proizvodi. Monah u pohabanoj monaškoj rizi, skrušeno ćuti sa molitvenim pozdravom u pogledu. Ne razumem ni jednu reč gruzijskog jezika, pričam na ruskom, rizikujući da naljutim domaćina. Međutim, ovo je zemlja dobrodušnih ljudi, što bi rekli moji Zlatiborci:,, Dobri su kao hleb.''

Tbilisi, glavni grad Gruzije...Zavolesmo se na prvi pogled Tbilisi i ja. Ime grada potiče od izvora tople vode koji se nalazi nedaleko od grada. Grad na dve reke, ugnežđen između brda koja mu ograničavaju širenje. Ostavljam zapis o Tbilisiju za kraj kao komad omiljene poslastice. Retka su mesta koja sam pohodila izvan mojega Otačestva, koja su me primala tako nežno i zaštitnički, brižno i srdačno u isti mah. U takvom ambijentu volim da se osamim, da tumaram gradom sama, da se upoznajem sa čarima i posebnostima, ušuškavam se u starom gradu, u kafeima, galerijama, suvenirnicama, provlačeći se ispod kamenitih svodova koje zakriljuju raskošne puzavice. Nadasve, volim da se srećem sa ljudima koji nenametljivom ljubaznošću otvaraju dveri svojih srca i ugostiteljskih objekata. Tbilisi je grad suprotnosti-moderne arhitekture i starog grada na tvrđavi Narikala na kojoj se nalazi i crkva Ančiškati iz šestog veka, hram posvećen Svetoj Suzani. Žičara spaja dve gradske celine, tako da je razgledanje grada, uz takve mogućnosti, poseban doživljaj. Mnoge znamenitosti krase glavni gruzijski grad. Jedna od njih je i ,, Most mira'' na reci Mtkvari.Preko tog neobičnog mosta prešla sam i laganom šetnjom stigla do starog grada. To je ambijent u kom sam,, naštimana'' da oslušnem zvuke iz davnine, ali i gruzijsku pesmu,,iz vika'' koju izvodi muška pevačka grupa, najčešće u posebnim druženjima, kada neko od pitkih gruzijskih vina zagreje srce i raspeva dušu. Na ulasku u Stari grad mnoštvo proizvoda domaće radinosti, ručno pravljene papuče od tkanog ,, valjanog platna'', šalovi, pleteni odevni predmeti, ručno pravljene lutke, razni keramički predmeti upotrebne i suvenirske namene. Žene u skromnim, šarenim haljinama, uredne, ljubazne. Odlučujem se za unikatne papuče, sa apliciranim cvetovima. Mogla bih da se cenjkam, ali odustajem, jer su cene zaista pristupačne i bio bi greh da ne platim ponuđenu sumu za tako originalne proizvode. Kao dar dobijam desert, ne mogu se setiti njegovog komplikovanog imena. Na  kanapu nanizani suvi plodovi, umakani u voćni sirup, pa opet prirodno osušeni. Ukusno, veoma...Gruzijska kuhinja je jedna od najboljih na svetu. Karakteriše je mnoštvo začina jakog ukusa, često mešavina egzotičnih začina koji se dodaju jelima od mesa ili povrća. Ako u restoranu poručite gruzijsku supu, jelo od mesa i povrća i salatu, zaprepastićete se količinom hrane koju će vam servirati. Bez preterivanja, to je bar tri puta više, nego u bilo kojem evropskom gradu. Uverila sam se u to, kada sam posle dugog tumaranja gradom ogladnela i poručila jedan od konvencionalnih obroka sa menija. Mislim da su iz kuhinje kuvari izvirivali da vide da li je gost neki ogromni snažni muškarac, kome je potrebno izobilje hrane. Brzo zamolih za još jedan pribor za jelo, da podelim hranu sa prijateljicom koja je želela nešto, originalno, gruzijsko, ali je nagovorih da podelimo moju porudžbinu. Hačapuri je vrsta pite sa sirom i jajima, neobičnog izduženog oblika, poput komplet lepinje, specijalitetom moga kraja. Hinkali je jelo od testa koje se puni mesom ili nekim drugim nadevom, krajevi se formiraju u obliku bošče. Tako pripremljeni kuvaju se u vodi. U jednom nacionalnom restoranu poručih hinkali sa mesom i napravih protokolarnu grešku. Jelo mi poslužiše bez pribora za jelo. Zamotuljak se uzme za,,gušu'' i jede se rukama. Zamolih da mi donesu pribor za jelo. Primetih iznenađenje na licu mlade devojke koja me je uslužila, ali je ispoštovala moju želju. A tek gruzijska vina spremljena po tradicionalnoj recepturi staroj nekoliko vekova. Preko osam stotina vrsta grožđa uzgaja se u Gruziji. Svaki region pravi svoja autentična vina ne otkrivajući do kraja tajnu recepturu. Poenta je previranje grožđa u glinenim ćupovima.  Ostalo je tajna. A tek gruzijski konjak proizveden od jabuka...Moram pomenuti i gruzijsko pismo, sačinjeno od trideset tri znaka, od kojih ne raspoznajem baš ni jedan. Mene niz tih znakova podseća na ručno pletenu čipku na devojačkom rukavu. Nazivi gruzijskih mesta, naseobina, geografskih pojmova su, bar meni, teški za izgovor. U mom zapisu o Gruziji nisu pomenuta mnoga mesta kroz koja sam prohodila. Gruzija se zbog toga neće naljutiti. Naša zagrljenost je čvrsta i večita.

Dok se prisećam putešestvija kroz Gruziju, vrtim u ruci čašu gruzijskog konjaka, boje ćilibara. U sećanju se nižu drevne svetinje, primorski gradovi Kutaisi i Batumi, odjekuje u duši pesma zvonkih muških glasova, miriše na stolu hačapuri i hinkali, prohodim vencima Kavkaza uspinjući se do manastira u srcu planine. Na terasi mi se osmehuju cvetovi narandžaste kane. Stopala su se ugnezdila u tamno zelenim papučama unikatne domaće radinosti. Gruzija, pozovi me opet u svoje raširene ruke. Potrčaću ti u susret radosna. I na kraju, nipošto, se ne smem ogrešiti. S radošću i sestrinskom ljubavlju pozdravljam lokalnog vodiča, našeg Giorgija koji je sve vreme našeg putovanja bio naš brat, strpljiv, predusretljiv i uvek spreman da nam dočara Gruziju u svoj njenoj raznolikosti i raskoši. Nakhvamdis, Georgija! Madloba, Giorgi!

PODELITE OVAJ TEKST NA: