detalj slike: KRK Art dizajn

NEČIJE RUKE

Nečije ruke izlaze iz satena

Iz plišane fotelje

Ulaze u rukavice od slova

Ispisuju dahom pešačke zone

Stroge kao centar sveta.

Nečije ruke

Noćas izranjaju iz mojih misli

I pišu pesmu o svom postojanju

Ne želeći da ih iko čita

Potpisane mojim imenom

Nečije ruke

Najbliže Bogu, uz skut Mu jesu,

Znaju tačno koliko treba biti dubok

Koliko traje pesme dah,

Čiji je raj, čiji kraj...

Nečije ruke

Grle sebe kada se rašire

Za drugoga i samo tako

Znaju da još su žive,

I da ima vremena za umiranja.

Nečije ruke

Cede srž, ljube sušte svoje naslove

U ogledlu, zatvorenih očiju...

Bude se naspavane, pre sunca

I odlaze sebi. U svoju pesmu.

Nečije ruke.

SLjUBLjIVANjE

U snu sam bila niz stepenište

Sišla duboko pod zemlju u mrak

Zašla da te nađem.

Licem okrenut ka mojoj desnoj veđi

Ležao si na levom boku,

Sećam se kako si disao.

Umrli smo na kratko u snu.

Prešavši milje nagutali očima,

Putem nadisali jezika

Napipali želje i svoje i tuđe

Nažuljalim prstima poznali

Jedno drugom zagrljaj

Da krenemo izgubljeni ka sebi

Sljubljeni

U jedno, u pesmu.

ĆUTALICA

Ako se ućutiš

Moja će pesma progutati tvoje oči

I biće u dve boje:

Jedna strofa zemljana

Druga zimzelena,

Nikad neće proći.

I ako sve prođe

Samo ovo nebo pod kojim stojiš

Neće, i kad se ućutiš.

Ako te list pod svoju palost pohrani,

Moja će ruka prevrtati

Svaku travku da te nađe.

I staviću te u haljinu.

U nedrima nosiću te

Dok se boje ne ujednače.

Ako se ućutiš pre pesme

Ja ću zaspati bez pokrova nedorečena.

Zavuci ruku pod moje uzglavlje.

KOFER

Kada smo stigli u imigraciono

 sjeli smo oko kofera ko oko ognjišta.

Ličilo je na nekakav suludast ritual.

Kada se ogrijasmo,

svo četvoro ga na smjenu nosasmo

do prihvatnog centra.

Na smjenu dvoje je spavalo,

a dvoje čuvalo kofer.

A u njemu ništa:

Malo zraka i malo slika,

prvi zubi u staklenoj šećernici,

prva kosa i dronje.

Al cijeli svijet.

UZIDANA PESMA

Njene oči gledaju pravo u moju misao

Puna je glasnih mi htenja.

Upila je sve moje mirise

I otiske, odaje utisak da je ja.

Znam je - zna me.

Znamo se i ćutke, i kad se ne gledamo.

Tu su suza, sluz, dah i psovka, i molitva i čežnja,

Umešeni u život ko u česnicu.

Noću, bez sna i straha, u ovoj sobi živa sam.

I grob moj je, češće no ponekad.

U najlepša brda okrenut joj potiljak

U smog, nad gradom, čelom zaranja.

Uhvatila pravac slavskom ikonom,

Sva u nemuštim psalmima propevala...

U istini brodi ka Istoku dok sanjam

Kako me odaje u svetlosti nevečernjoj.

Jer, kad - tad, ovi bi zidovi mogli

Propevati, kao ja sada...

Neki će kut skrivenim darom milost izmoliti,

Ogoliti se, pojasniti sve... I evo, gle:

Ova me soba zna od svih prostora duže.

Njene oči ciljaju pravo u moju misao.

Dok se, iza tri prozora, zapeta strela štima

Da me pogodi, zid se prepreči i odbije uperen bol.

Ma, samo pucajte, pevajte, plačite. Kažite

Da li život ima vrednost izvan tajne čije smo postali vezivo...?

PODELITE OVAJ TEKST NA: