detalj slike: KRK Art dizajn

OSVAJAČ

Moglo je sve biti drugačije
da sam ušao kao vojska,
razvaljujući kapije,
i u kratkom jurišu zaposeo carsku palatu,
poslavši običnog redova
da se diči podizanjem zastave,
na jarbol zaveštan osvajačima.
Ali, kako bih onda uživao u tihom žuboru
tvojih bistrih šadrvana
pod mirisnim lipama.
Kako bih u skrovitim đardinima,
nalakćen, na jastucima, kao zaljubljeni satir
slušao zvuke tvoje laute
koji se rimuju sa linijama sazvežđa
na letnjem nebu
i sa ukusima vina iz zaboravljenih podruma.
Kako bih u albumu, ljubomorno kao filatelista,
čuvao zanosne senke tvojih oblina
pokupljene sa naboranih fasada velegrada
u svitanje.
Bilo je dovoljno samo da u tom času
kao Odisejev mornar zalijem uši voskom
i jednostavno ne čujem zvuk trube
koji objavljuje juriš na tvoje srce,
branjeno samo još jednim
neotkopčanim dugmetom
na prostoj lanenoj bluzi.

PARABOLA O LjUBAVI

Bežeći od gromova svakodnevlja,
sakrila si se u moje srce
kao Hromi Daba u cigansko ćemane.
Bilo je to više od ljubavi,
dionizijske svečanosti,
trimalhionovske gozbe...
U svakoj sobi - eros na razvlačenje,
litar belog, sifon sode
i sve šta poželiš.
Postajalo je tesno spolja,
široko iznutra.
i strah da ćemo skončati u tišini.
Tešio sam sebe:
Pritaji se, slušaj Rahmanjinova
i nevolje će vetri razneti.
Sad nas nosi vetar
koji se mresti u dubokim džepovima
tvog tamnog kaputa.
Taj vetar kojim si nekad
okretala krila mojih vetrenjača,
ohladio se i prozlio.

NAPAD NA TEKOMU

Ne, nije u pitanju rat.
Ovo je ritualno, tajno i tamno ubistvo,
moj obračun sa njom.
Koliko sam samo uživao u toj lepoti,
u levkovima njenih narandžastih cvetova,
sa pet latica koje se nude kao otrovne usne,
u jedrini njenih tamnozelenih listova,
u bremenitim, punim mahunama
koje će nam rađati nove cvetove.
Bujna i čulna, omamljujuća u letnjim večerima,
rasla je kao vode s proleća,
neumitno, nezaustavljivo,
u dogovoru sa zemljom koja joj je sve dala.
Širila se, osvajala, onako putena, pohotna divljakuša,
privlačnija od svih uparađenih ruža iz susedstva.
Ali, ne veli Rilke uzalud:
Šta je lepota ako ne sam početak strašnog.
Lepota ne ume da služi, ona ne ume da ne vlada.
Potkopala se ispod zida, ispod temelja,
provukla se između crepova na krovu,
prožela malter, izdrobila ciglu,
lagano u prah pretvara ono što sam zidao
da sebe ogradim a njoj podastrem oslonac.
Kupio sam sitnozubu testeru, pripremio stari očev pijuk
i žurim da sve okončam dok nije olistala
i opet me zavela lepotom
i lišila one male, nejake spremnosti
da se od nje branim.
Sečem, pucaju žile, kruni se i osipa suva koža,
stenje zemlja dok trnokopom čupam njene duge noge iz tla.
Čujem vriskove tihe osvajačice
koji se gube u daljini, u dubinama mog bića.
Jutros u devet počeo je moj napad na tekomu.
Zbogom lepoto koju proleće nikada više neće okrilatiti!
Jer, nema krila posle ovakvih rastanaka.

APEIRON

Isto nam je detinjstvo sveta
u kome se svemir širio
kao kad duneš u nevini puhor maslačka.
Tada smo se prvi put mimoišli.
Milijarde godina pre prvog susreta
bile su nule na srpskim novčanicama
iz vremena inflacije.
Bilioni povezanih molekula
koji tako držeći se za ruke nose moje ime
ugledali su te jednom u tom lepom obličju.
Beše to vedar tren i vedar dan.
i od tada svaki je dan setan
kao pogled preko zaleđenih mora.
Kada se sve opet bude sažimalo u jednu tačku,
nemoj u tom metežu da se pogubimo.
Ako nam se ruke ipak razdvoje
gledaj dobro u zeleni ambis apeirona,
iz koga sve proističe i u koji se sve vraća.
Videćeš među mnogima smeđokosog dečaka
sa šeširom, lastavičjim gnezdom,
i sa jedva vidljivim osmehom u uglu usana,
na čijem ramenu kao na oblačiću iz stripa
stoje Nastasijevićevi stihovi:
„S mesecom
to tiho tek
izmili setna budala.“
Po tome ćeš me poznati.

IZMEĐU DVE JAVE

Ako se okreneš kad budeš odlazila,

okameniće se reči koje sam ti poklanjao.

Uzalud ćeš otvarati prozore

i sa šakama-školjkama oko usana

dozivati večnost na horizontu –

samo će kloparati šalukatre na vetru

i nikog neće biti na našem trgu u srcu Pompeje.

Ako se okreneš kad budeš odlazila,

pepeo će zatrpati dane i noći

što stoje u vrstama kao vojnici

i nećeš u snovima moći da prizoveš moj lik

nego bledu siluetu mesečara

koji hoda po žici između dve jave.

Ako se okreneš kad budeš odlazila,

nikada nećeš moći da prepoznaš drugo naručje.

U letnja predvečerja utihnuće zrikavci

i tamu će naseliti besmisleni svici –

greške na nebeskom monitoru.

Umesto tragova, ostaće za tobom hologrami čežnje

i svetleće nad ovim gradom kao reklame

kad budeš odlazila.

PODELITE OVAJ TEKST NA: