detalj slike: KRK Art dizajn

Bilo jednom u Srbiji…

Na Svetog Aranđela bilo je toplo, neuobičajeno za drugu polovinu novembara. Iako je sunce bilo prilično nisko činilo se da je rana jesen. Čak je i trava probijala između oblutaka poređanih u staze od kuća do glavnog puta.

Takvom  jednom stazom je Stanija povezana u maramu krenula put centra sa kolačem i koljivom u kotarici. O ruku joj beše obešen trskom ojačan balon vina.

Uobičajeno dešavanje po selu samo što je danas velika gužva pred crkvom. Seljani sveže umiveni u najboljoj odeći koju imaju spustiše se do ukotline gde beše nezavršena crkva.

Velika građevina od kamena sa kupolom i zlatnim krstom na vrhu, poklonom imućnog Milića. Stanija je  bacila oko na njegovog srednjeg sina pravog deliju, sa očima kao ugarak. Pogledom je tražila po okupljenom gomilom njegov vragolasti pogled.

Kad ga spazi, spusti oči na dole i poče da uvlači vlati kose pod maramu. Bila je lepa devojka, najmlađa ćerka Vlajka, trgovca čuvenog i vrednog u čitavom okrugu poštovanog.

Jedina ljaga u porodici beše najstariji sin trgovčev koji se lani otisnuo u manastir da se zamonaši. Pričalo se po selu da ga otac nije hteo oženiti devojkom koju je tražio te se on sa tim nije mirio i jednoga dana je samo nestao. Kasnije su saznali u kom manastiru služi. Otac nije dao da ga  iko poseti. Jedino se Stanija po prirodi prkosna drznula i dok je otac bio na putu u nabavci za trgovinu uputila se ka manastiru i razgovarala sa bratom. Nikome nije rekla o čemu. Dani su prolazili i ona je bila srećna ako je njen brat našao svoj mir gde god on bio.

Vreme je bilo da ona svoju sreću pronađe i osvoji. Danas je zato njoj važan dan, Miloje joj je zakazao sastanak dole iznad crkve posle rezanja kolača.

Čekao je kod onog hrasta gde su se proletos za Vrbicu prvi put sreli. Seća se da je imala venčić od poljskog cveća oko glave a on belu košulju sa vezenim okovratnikom.

Srce joj je snažno kucalo kada ju je pogledao i gubilo joj se tlo pod nogama i zato se uhvatila za hrast.

Pod prstima je osetila njegovu koru i to je umirivalo. Miloje je bio njena prva ljubav ali nije smela ni majci reći jer je otac bio strog i nije dozvoljavao nikakvo ljubavisanje pre braka. Za njega je što se tih stvari vreme stalo i nije se slagao sa modernim vremenima.

Smatrao je da on najbolje zna šta je i ko jeza njegovu decu najbolji. Mešao se u sve i majci je ostajalo samo da klimne glavom i da se povinuje njegovim odlukama zarad mira u kući.

Imali su svega  zahvaljujući njemu a zauzvrat je očekivao da budu poslušni. Volela je ona oca , ali je  volela i Miloja i već je odlučila da će pobeći ako se on usprotivi toj ljubavi.

Nije ni slutila da će Miloje odustati od nje zarad odluke svojih roditelja i njihove želje da oženi devojku iz drugog sela i time obnovi staro prijateljstvo njihovih porodica.

Čekala ga je strpljivo i sutradan kod hrasta  ali njega nije bilo. Majka ju je te večeri povukla za rukav u ostavu i rekla joj da je Miloje isprosio devojku i svadba je zakazana za proleće. Otresito je rekla majci da je to ne zanima, dok joj se brada tresla a u grlu stajala knedla. S teškom mukom je obuzdavala suze da bi se kasnije kad je ostala sama, bacila na krevet i dugo plakala dok su ostali  spavali.

Ujutru je pošla sa zavežljajem od kuće. Imala je nešto novca za put i dok se ne snađe. Zaposlila se kao konobarica u kafani velikog grada.

Upoznala je mnogo muškaraca u toku svog novog života daleko od kuće. Znala je da su je se njeni na nagovor oca odrekli onog trenutka kada je prešla prag porodične kuće. Bilo joj je svejedno.

Nikada više nije sebi dozvolila da voli. Njeno srce bilo je usahlo kao onaj venac od cveća kad je upoznala i prvu radost i razočaranje.

Danas je opet Aranđelovdan i kafana je prazna. Napolju se prve pahulje jure u okvirima prozora i ima vremena da baci pogled unazad i seti se svog prethodnog života kao da je tuđ.

„Kaješ li se Stanija?“ pitao ju je stariji brat monah kada mu je letos bila u poseti.

Odgovorila mu je toplim sestrinskim pogledom.

„Život je ono što sam izabereš, brate moj.“ , rekla je šapatom.

Bili su odmetnici u svojoj porodici a pridošlice u sopstvenim životima. Teško je kad čovek mora da bira, jedno kajanje mu ne gine.

PODELITE OVAJ TEKST NA: