detalj slike: KRK Art dizajn

VOJVOĐANSKA

Noćas je sever uklonio senke sa njenog lica,

Usamljena svetlost tamu tuge obasjava,

Pod mesecom njena kuća, ispred kuće vodenica

Što melje godine točkom od gorkih trava.

Reči se kroz daljinu kao pruge zelene pružile,

Njene jecaje i njen bol ravnica skriće.

Nek oproste oči što se predugo sa suzama družile,

Što stvarahu to gorko, za moju glavu prejako piće.

Ta devojka, taj san načinjen od Adamovog rebra,

Što umela je šetnju kroz suton da učini večnom,

Zavesu nemira satka od izmaglice decembra

I ljubav razveje rekom tako prozirnom i tečnom.

Tom rekom što plovili smo s jednim jedrom,

Ona i ja kao dve senke po mesečevoj pučini,

Kad noć se beličasta skrivala pod njenim bedrom

Žudno moleći nebo da je najsjajnijom zvezdom učini.

Onih dana kad je Morava čeznula da zauvek skameni

Skazaljke njenog sata i svoje obale nazove pristaništem

Za njene oči, iz kojih niču predeli zeleni,

Predeli koji sav pređašnji bol jednim bleskom nište.

Sad plove svetom brodovi bez sidra

I uteha bolno viri iz poluprazne čaše.

Na stolu srča, suze i razbijena klepsidra

Iz koje se rasipa vreme što trebalo je biti naše.

POSLE KIŠE

Ulica umivena pljuskom u predvečerje,

Dah kiše miluje posrnule vlati.

Sreća još uvek zarobljena u bezmerje

Dok u mimohodu prolaze moji i tvoji sati.

Opori miris voska nozdrve razdire,

Četiri zida kao četiri strane sveta.

Na svakoj se tvoje ime iznova rađa i umire.

Sećanje sakriveno u pupoljku uvelog cveta.

Niz mokre oluke trenuci se slivaju,

Nesklad beži kroz noć da se ujutru opet vrati.

Oči neba nepopravljivo i dalje savršenstvo snivaju

Dok u mimohodu prolaze moji i tvoji sati.

ČEKANjE

Miriše leto, a srce peva žalopojke.

Uzalud zvezde, reka i veče vrelo,

Drugo nebo sad uspavljuje tvoje dojke.

A ovde zamiru ruže čekajući tvoje telo.

Miriše leto, a srce peva žalopojke.

Zrikavci iz trave tužno te dozivaju

Usne pretvorio sam u dve kapi vode

Da se u noći niz tvoje telo slivaju

Kud ih tamni brežuljci nežno vode.

Zrikavci iz trave tužno te dozivaju.

Sa upaljenim lampama čeka te most:

Dole pod njim breze senke spremaju.

Svuci haljinu i ovoj reci budi gost!

Sem heruvima tišine njene obale ništa nemaju;

Sa upaljenim lampama čeka te most.

Ma hajde, učini i najmanji pomak!

Znam da iste zvezde i tvojom aurom kruže.

Morava će uzdahnuti kad na goli ti stomak

Prospem tvojim mirisom probuđene ruže.

Ma hajde, učini i najmanji pomak!

Miriše leto, a srce peva žalopojke;

Noć čuvaće tajnu od radoznale zore

Da reka u njoj je ljubila tvoje dojke.

Verujem, i breze pesmom će da progovore

Kad raskoš tvog tela ućutka žalopojke!

KEJ

Prošao sam nedavno ulicom

Popločenom žutim uvelim lišćem.

Ulicom koju si ti čini mi se volela,

Koja ti je bila neobično draga,

Ulicom kojom se stiže do keja,

Do keja kojim ja odvano ne šetam,

Do keja kraj koga sam prosuo poslednje

Komadiće moje ljubavi

One večeri, vrele julske,

Kada je Morava bešumno tekla

Baš kao što i vreme bešumno teče.

One večeri pune zvezda

Kad nas je hor zrikavaca pratio,

Hor zrikavaca koji sam često sanjao,

Čiji sam monotoni zvuk

Čuo čak i u dobovanju kiše,

Jesenje kiše

Koja budi sećanja,

Sećanja koja sobom nose tugu,

Koja me uvek vraćaju u neke dane,

Davno prošle dane,

Zalutale na stazi pogrešnih reči,

Pogrešnih ćutanja,

Zbog kojih više ne smem da pogledam

U pravcu keja, jer znam:

Misli će mi ostati zauvek prikovane

Za sivi beton ugrejan tvojim stopalima

Na kom smo stajali one julske večeri

Kada sam prosuo poslednje komadiće

Moje ljubavi.

One julske večeri od koje godinama bežim

Bojeći se da će me stići kajanje,

Ili bar nešto što podseća na kajanje,

Neki zaostali komadić pritajene ljubavi

Koji u zasedi godinama čeka

Da napravim pogrešan korak.

A ti, ako jednom opet se vratiš,

Pre nego što osmehom oteraš prašinu

Sa moga praga,

Prašinu nataloženu od čekanja,

Prošetaj još jednom kejom,

Onim istim kejom,

Sastaviće se komadići moje ljubavi

I sve, možda, opet biće kao pre.

PODELITE OVAJ TEKST NA: