IZ JEDNOG BESKRAJA U DRUGI

Hladna mesečina, a zar može biti drugačija noću? Može li biti drugačija u gvozdenim vozovima koji su od beskrajnog niza umornih ljudi?

Prigušeno trepće lampica, tamnim prstima noć hvata sve putnike, razlivaju se po staklu bezliki odrazi, i misli tupšo udaraju u glacama.

Tek sad sam shvatila zašto se jedan moj prijatelj oženio devojkom koju je sreo u vozu.

„Razumeš, putovao sam kao uvek – iz jednog beskraja u drugi, a moje misli – iz šupljeg u prazno. A ona je znala da putuje kući i da će za tri dana otići kod frizera da popravi , a sledeće nedelje je čeka odlazak kod zubara, i malo se plaši, ali zasad može da ne brine, čak je još ne boli jako“.

„Znaš, nisam ja nju oženio. Ona je mene pokupila, i ne zbog toga da bismo počeli zajednički životni put, nego da bi se završio moj“.

Ljudi koje putevi dovode iz jedne kuće u drugu ne znaju šta znači nadati se da će jedan od tih pravaca postati vektor.

VOLI SEBE KAO ŠTO TE JA VOLIM 

Jednom će te neko posaditi ispred sebe i reći: „Ti si divna i zaslužuješ najbolje u životu. Voli sebe kao što te ja volim“.

Neće to reći obavezno rečima, ali hoće tako da se čuje. Desiće se to onog dana kad budeš gledala u lice drugog češće nego u ogledalo na zidu. Onda kad počneš da se osećaš kao oni prvi ljudi u Lepenskom viru. Gledajući u Dunav, videli su svoj odraz u uzburkanoj reci i pokušavali da shvate kako izgledaju, dok su ih ribe u prolazu nasrtljivo ometale. Zbog toga su najraniji autoportreti ispali čudni: ni čovek, ni ribić. Pogled usmeren ka nebu i otvorena usta u potrazi za pravim rečima: ni na vodi ni na kopnu, ni srce ni škrge, ni ruke ni peraja, nego čudnovata simbioza božjih stvorenja koja se spajaju u uzburkanom dunavskom toku.

„Ko sam ja?“ – često pitam četiri zida svog skučenog stana. „Ko smo mi?“ – gladim blistavu krljušt, pretvorivši se u malu ribu pod debelim jorganom. „Ko sam ja bez tebe?“ – pitam se rano ujutro pošto sam se probudila sama i postala ponovo čovek.

Jednom je čovek koji me je ludo voleo priznao kako, nakon raskida, nekoliko meseci nije mogao da odluči da obriše trag mog dlana na ogledalu. Mada se spokojno oslobađao od fotografija i nepotrebnih uspomena, nije mogao da prihvati gubitak onog trenutka kada smo postajali jedno: ni na zemlji ni na nebu, ni tu ni tamo, s one strane ogledala i kraj njegovog praga.

U srpskom jeziku postoji izraz koji mi se sviđa: „Moram da se vratim sebi“. Kada se to desi, sešću ispred ogledala i reći: „Ti si divna. Otvori oči i pogledaj se očima drugih ljudi“.

Jer ako smo takvi kao što nas vide drugi, zahvalna sam svakom danu kada me neko gleda s ljubavlju.

Nije obavezno zaranjati u Dunav kako bismo saznali da je svako od nas – pomalo riba koja traži svoju struju da bi, putujući hiljadu milja, pristala u zavičajnoj luci i vratila se sebi. I na vodi i na kopnu, i sa srcem i sa škrgama, s rukama i perajama, postojimo.

 ŠUM OLUJE U AUGUSTU

Pre pet godina živela sam u kući. Tačnije, istovremeno u dve kuće u jednom dvorištu. U prvoj se odvijao moj svakodnevni život, u drugoj – drugačiji, sakralni, stvaralački.

Jedne noći u avgustu počela je da sipi kiša. Prvo sitna zrnca, za koja sam pomislila da padaju bobice grožđa, zatim – glasan topot mačjih nožica po crepanom krovu. I onda u jednom trenutku – naglo, glasno i grčevito – pretvorio se u užasan pljusak. Moje slike su se sušile na podu u širom otvorenom ateljeu. Trebalo ih je smesta spasavati pošto su bile naslikane na papiru. Naglo ustavši, pojurila sam pod mokru meteorsku kišu.

Prvo na prvi sprat – dole, onda – napred, po zagrejanoj kaldrmi, pravo u drugu kuću (spasavati ono što se još može spasiti!). Uspela sam. Pritisnuvši uz grudi povređene listove stajala sam usred mračnog ateljea. Bosa, skroz mokra, otežala od sna i kiše, plašila sam se da napustim sklonište.

Iznenada mi pažnju privuče kretanje u ćošku. U paučini je dremala poluživa pospana muha, a nad njom je zaneseno čarao crni pauk. Brižljivo, pažljivo i domaćinski umatao je ošamućenu bubu u nove slojeve mekih niti. Iz nekog razloga pozavideh joj od sveg srca. Jer njene muke su okončane u toploj svilenoj kolevci, sve je u jednom trenutku prestalo uz tužno šuštanje letnje kiše. A ja moram da nađem u sebi snagu kako bih išla dalje.

Tokom narednih pet godina promenila sam mnogo kuća i doživela bezbroj nevremena. Ali nikad više nisam iskusila takvu nepodnošljivu usamljenost kao u tom trenutku kada sam poželela da legnem u paučinu i zauvek zaspim, dok me otrovna šapa ljulja uz šum oluje u avgustu.

PODELITE OVAJ TEKST NA: