detalj slike: KRK Art dizajn

ZIME SVETOG NIKOLE

Za mojim stopama

jeka gladnih urlika

bazdi na dan

prizemne slave.

Vucite, vuci, svoje krstove,

meni je Nebo poslalo

zime Svetog Nikole,

iz ove ciče belina kliče.

Za mojim ušima

zvone mamuze

šapa i topuza.

Led puca pod

sečivom suza

sa vaših duša,

a moja stabla

ni od leda.

Ima li glasnijih plotuna

od nemog aplauza

ovog stroja

od praga do lovorja?

Vucite, vuci, svoje podzemno uspeće,

meni je Nebo poslalo

zime Svetog Nikole,

iz ove ciče gorštačka drva cvrče:

Ostani bezimena.

POETIKA BRODOČOVEKA

Nekog dana

između svetionika i zvona

prinećeš pučini unakrst

sidro čoveka-broda.

Penom oblaka otkana jedra

žicom dobrih vetrova

zadenućeš za plave stubove neba.

Nekog dana

između kolonizatora i migranata

izabraćeš kurs bez obala,

dovoljno dalek za tišinu tkanja,

dovoljno blizak da pred stopala sinja

prospe opevanu lepotu postojanja.

Nekog dana

između lica pramca i sidra palog čoveka

senzacija sa smeškom trgovca robljem

čekaće greben brodolomca.

Nekog dana

između vidokruga i horizonta

u vodama što nikada ne behu od ovoga sveta.

I BI RADOST

Biti svetlost

Pisalo je

Na oreolu tvog rođenja

I ljudi pozavideše kruni

Biti snaga

Pisalo je

Na nebeskom otisku tvojih stopala

I obuveni pozavideše bosonogom

Biti mudrost

Pisalo je

Na svakoj budućoj brazdi tvojih dlanova

I lakomi pozavideše reči

Biti vera

Pisalo je

Na paukovoj mreži oko tvoga srca

I pozeri pozavideše istini

Biti ljubav

Pisalo je

Na kamenolomu tvoga puta

I voljeni pozavideše samom

Biti nada

Pisalo je

Na useklinama tvoga čela

I veliki pozavideše malom

Biti radost

Pisalo je

U vosku tvoje sveće

I bi radost

Za ljude obuvene, lakome, pozere, voljene, velike

Od malog, bosonogog, samog čoveka reči i istine

KAMO

Cijuk šavova

na naborima autobusa.

Samo.

Topot jetkih godina

iza kulisa.

Tamo,

otmeno upakovana u mrak

velegradskog bulevara.

Kamo?

Budućnost se upreda

u fino tkanje mojih pertli,

a tamo sam u dupli čvor

vezala ego,

na cipelama protiv leda.

Kroz gustu kišu

razloga za strah

prosejavam žito

sopstvenih snova.

Ritual reči

čauri srmu stihova

u trag.

PUT U SNOVIĐENjE

Prosenile seni sećanja

U rosnom ruhu rumeni

Tragom tesnih treptaja

Utrnula utroba unakrst

Smelošću strepi solilokvij

Nemih nutrina naizust

Osamom ovenčanih odrona

Vezujem vrtešku vremena

Istih isposnih istina

Đače đavolje đuture

Epigram edenu ekranizuje

Njuhom njuha njihova

Evakuišem seni sećanja

PODELITE OVAJ TEKST NA: