detalj slike: KRK Art dizajn

POEZIJA KAO SVEZNANjE

Ključne reči: stvaralački čin, intuicija, pesma , natprirodno,  stvarnost, sublimacija, slike, iskustvo.

Apstrakt: U radu se razmatra poimanje poezije kao čuvara civilizacijskih vrednosti, stvaralačkog iskustva kao jedinstvenog saznajnog procesa u kojem se razlistavaju slojevi arhetipskog znanja o životu i prirodi jezika kao samotvornog bića, i Milanovićev doprinos spoznaji prirode umetnosti i njenog značaja za savremenog čoveka, kao i za njegovu poeziju uopšte. Predmet ovog tumačenja su knjige Vrata u polju i Silazak.

U pokušaju estetičara i teoretičara da definišu prirodu umetnosti uvek ostaje pukotina koja ukazuje na nedostatak iskustvnog uvida u nastajanje umetničkog dela, jer ono je po svojoj biti egzistencijalno neminovno kao i sam život, kao i sam umetnik koji tvori.“ Čitajući pesmu, čitalac je doživljava kao odraz nekakvog kosmičkog poretka koji je izvan pesnikove kontrole (...)* , a oni koji stvarju poeziju znaju da je povremeno  zaista tako, čemu možemo  da pridodamo i svoje skromno iskustvo. Međutim, u tom procesu dešava se još nešto nedokučivo, a to je sažimanje saznanja koja nisu lična ni stečena već se dobijaju u dubokoj uronjenosti u nesvesno, nadlično, svepostojeće koje se prenosi memorijom krvi a možda dolazi čak iz praegzistencije. Pol Valeri podvlači da nema ideje koja je dostojnija čoveka od te da imenuje ono što uopšte ne zna. Ja mogu iskoristiti ono što ne poznajem u građenjima svoga duha, i načiniti od jedne nepoznate svari deo mašine moje misli(...) pitanje znanja i neznanja izgleda mi večito zaustavljeno pred mojom tišinom, i kao da se neka vrsta nepomične ravnoteže između čoveka i čovekovog duha uspostavlja*,što ukazuje na iscjeljujući moć kreativnog čina, ali to je tema za neku drugu priliku. No, to nesvesno znanje pesniku je  često polazište za racionalnu obradu informacija i slika koje otuda dolaze i uglavnom rezultira vrlo uspalim pesmama. Tako primljena znanja se u susretu čitaoca i pesme dešifruju shodno intuitivnoj sposobnosti čitaoca, ali nesumnjivo upotpunjuju čovekovo duhovno iskustvo. Shodno tome Kroče umetnost definiše kao prvi stupanj znanja u kome umetnici prenose slike, ideje i zamisli u neko lirsko razjašnjenje ili izraz.

.E.B. Grin smatra da intuicija ( ili to otkrovenje nepoznatog, kako ga mi vidimo) pomaže spoznaji između ljudskog i božanskog nivoa.

Shodno tome, V.R. Inge tvrdi da u viziji Boga, ono što posmatra nije razum, već nešto veće i superiornije u odnosu na razum, nešto pretpostavljeno razumom kao predmet vizije.

Nesumnjivo je da se u kreativnom činu dešavaju neki spoznajni problesci koji otelotvoruju ideje, vizije ,postojeće misaono iskustvo i da se mogu podvesti pod poznate pojmovne okvire plodnog trenutka ili starijeg inspiracije. Međutim, Vistan Hju Odn se podsmeva takvim tumačenjima: 

„Kada piše pesmu pesniku se čini kao da u tome učestuju dve osobe, njegovo svesno ja i Muza kojoj mora da se udvara ili Anđeo sa kojim treba da se rve, ali kao u svakom udvaračkom ili rvčkom meču, njegova uloga je važna kao i Njena. Muza je kao i Beatriče, vatrena devojka kojoj ne trebaju ponizni prosci niti vulgarne zveri. Ona ceni viteštvo i lepe manire, ali prezire one koji joj ne pružaju otpor i grubo uživa kad im govori gluposti i laži koje jadni mali stvorovi poslušno opisuju kao „inspirisanu“ istinu.“*

Takođe ima i zagovornika stava da je pisanje poezije čista cerebralna aktivnost. Mišljenja smo da  sadejstvo intuitivnog i cerebralnog daje najbolje pesme, a  Milanović u svojim najboljim ostvarenjima to potvrđuje.

Bratislav Milanović je pesnik koji se temom umetnosti i njenim nastajanjem bavio u svom pesništvu u više navrata, ona je za njega kreativni podsticaj i ovaploćuje se u njegovoj poeziji kao celini s tim što se raspon kreće od vere do sumnje u njenu moć i obratno. Jednom se ona definiše kao nepotreban letopis a drugi put kao vrata u polju, ishodište iz lavirinta. Po odnosu prema toj temi vrlo je blizak Milanu Orliću i u tom smislu između njihovih poetika se mogu podvući nekolike paralele, što ne isključuje i bitne razlike između ova dva stvaraoca.

Bratislav Milanović se pozicijom poezije u vremenu prevare i pošasti pozabavio u pesmi Nepotreban letopis (zbirka Silazak ) otvarajući time jedno od važnijih pitanja svoje poetike: uloga i mesto poezije u doba političkog i tehnološkog pragmatizma, eskapizma i sveopšteg izneveravanja normalnog toka stvari. On, međutim ponuđenom konkretizacijom ideja i smisla pronalazi put poeziji kao sveznanju o suštinskoj biti postojanja, tokovima i promenama civilizacije u kojoj se kreativnim duhom moraju braniti pozitivni aspekti egzistencije, čovek kao misleće, moralno i osećajno biće. Komponujući  knjigu u četiri glasa , on tvori saglasni kvartet kojim opredmećuje četiri nivoa svoje poetike: istorijski, iskonski, metafizički i savremeni pokazujući da poezija ima uvide i moć definisanja svakog od ponuđenih vremenskih i vanvremenih tokova. Štaviše, poezija se postavlja u poziciju čuvara nepatvorene veze čoveka i prirode, onog najiskonskijeg dela jedinstva s njom koje poništava naučno- tehnički razvoj  što s jedne strane donosi preporod i olakšava život, a s druge poništava i guši duhovni razvoj, uklanja brojne kulturne obrasce obezvređujući ih i ukida imanentnu stopljenost s prirodom. Intuitivna spoznaja života, koju poezija potvrđuje, je ono što će poeziju uvek i iznova vraćati u žižu interesovanja pojedinca, ma kako se to društveno ignorisalo, ma kako nas nauka i racionalan um daleko odveli. Milanovićev Silazak nudi upravo tu vrstu poniranja u život, u jezik kao nepresušni izvor saznanja, u čovekovu intimu, a to će uvek postojati  kao dinamično i otvoreno polje koje krije strahove, nemire, nepoznanice i potrebu za pribežištem: “Samo će Reč ponovo, kao žižak / iznedriti – reč, svetlicu oivičenu tamom, / i Ljubav će poroditi ljubav / i zatim joj u ledenoj pustinji, / načiniti gnezdo kako bi odatle / pokrenuo svet.“

Prva pesma Prvog glasa, odnosno prve strukturne celine, koja nosi naslov Pomišljam još odrana , jeste neka vrsta suočavanja lirskog subjekta sa cikličnom prirodom civilizacije, a i ličnog udesa u tom kontekstu.

Determinisanost je ono što karakteriše individuu u nužnom smenjivanju opštih tokova trajanja koji umnogome uslovljavaju i njen put. Svest o izvesnoj predodređenosti izvodi se kao nužan zaključak: “Sve češće pomišljam / da je ovaj silazak / zapisan još pre nas: / pre no što je u štali zakmečalo dete, / mnogo pre rođenja gradova.../ ovaj silazak, moj, tvoj, i njegov, / pre bi se reklo : pad ili sunovrat, urezan je nevidljivim slovima / negde visoko gde se oko razuma / vrte ognjene lopte“. Dovođenjem u vezu razuma i ognjenih lopti, pesnik ukazuje na starozavetno poimanje Boga koji stvara, dariva, ali i sudi, žigoše samu prirodu moći koja se manifestuje u ignorisanju razuma. A ta vrsta nadmoći koja se oglušuje o razum, oblikovala je svet od postanka do naših dana. Učinku koji ona proizvodi u vremenu posvećen je ciklus pesama čiji su naslovi već dovoljno rečiti: Gamzigradska elegija, Rimska dvorana u biblioteci, Letopisac pred bibliotekom na Kosančićevom vencu, Vračarski breg i sl. 

Smisao pomenutih i drugih pesama dopunjuje se podrazumevajućim kontekstom koji priziva slike ratova, smene imperija na ovom tlu, ali pesnik pokazuje da se na ruševinama tih vrednosti stvara i niče nova, umetnička, rekreirana i oživljena vrednost. Pesnički subjekt sugeriše to oživljavanje mrtvog grada prošlosti na slikarsko platnu, odnosno u pesmi –fresci koja isijava minuli život pred čitaočevim očima, te se na impresivan način spaja stvranje Velike Majke, prirode i umetnosti koja dopunjava i popravlja porušeno. Poezija, tako zapravo pronosi svepostojeće kroz vreme, oprisutnjuje ga, oživotvoruje. I to je ona nadoknada za svest o tome da je i „smrt blažena kad se primakne čas“, odnosno da ona ništeći život ne anulira i delo. Osim toga, tu se implicitno apostrofira i pojam služenja, jer Hristov silazak među ljude podrazumeva i to, kao što i služenje umetnosti podrazumeva i raspeće i spasenje.

Drugi glas, odnosno drugu celinu knjige, otvara pesma Predeli nepoznati, ali ne sasvim, u kojoj se pesnički subjekt oglašava u ime svečoveka, gde se silazi u sam nukleus iskona, bića sveta, na čijem dnu je kaleidoskop slika, arhetipova koje svi imamo u sebi i nosimo ih kao iskustvo prošlosti odnosno večnost prošlosti. Pesnik nas uvodi u lepo definisane, predele nepoznate, ali ne sasvim koji su i rodno mesto poezije, smisaono i simbolički organizovanog govora, umetnosti. To je klica koja se milionima godina obnavlja, lista i cveta u svakom generacijskom pasu i bez čije bi realizacije svet bio jedna božanska glupost, kako ironično primećuje pesnik. To je zapravo ona suštinska razlika koja čoveka deli od pauka, muve, ribe i čaplje,,to je ono svetlo koje oličava logos i vodi do srca svata*ka kojem pesnik u svom poniranju u vreme teži, i što u konačnom i pronalazi spajajući iskon i večnost u životu pesme kao izdanka tog ukrštaja. Osluškujući ritam prirode, tog srca koje ne preskače i svog koje ima ograničen broj otkucaja, pesnik upija tu moć neprekidnog ritma nižući slike, vizije, melodiju bogate skoro barokne, molske intonacije koja u svetlosnom krešendu slavi lepotu tvorenja kao novog rođenja, uprkos činjenici da na kožu i udove pada nebeska rđa.

Kao i u prethodna dva ciklusa, i u Trećem glasu prva pesma je u funkciji prologa. Ovaj segment zbirke čini pevanje o savremenom dobu i to je očigledno već iz naslova Kad se zapalilo, što se može čitati i kao, kad se zaratilo. Kuća je noseći topos i sve što smo tada proživeli, ušlo je u racionalno postavljen okvir od par pesama, sa lajtmotivom nije ovo božanski posao, i metaforom zlovremci kojom se postiže pun značenjski efekat .No, nije samo užas rata unesen u ove pesme, tu je vidan i besmisao napora da se sačuva što se sačuvati može.( Pesma Evo idu.)  Ipak, tu je i pesma u kojoj se glorifikuje čisti, nepatvoreni život, koji ma kako se činio

mučnim i nedokučivim, jeste zapravo sama poezija iz čije svake pore začas može nići pesma: „Odasvud bi se mogla izdvojiti /pesma- mezgra što se izvlači/ iz koščate ljušture, so života“.I , eto tog vrha u ovoj knjizi, najeksplicitnijeg stava o poeziji, koja je so ili osa života, odnosno sam život. To je taj najviši stepen poetizovanja života, to jest stava da je sve poezija, da ne postoje povlašćene teme. Takav stav svakako nije iznenađujući, on zapravo kontinuirano pulsira u Milanovićevom pevanju, iako ga povremeno nadvikuje sumnja u sve duhovno i tvoračko spram snage rušilačkog. No, on je potvrda jedine neporecive istine koju sagledava već umorni govorni subjekt koji kao da se prašta ili bar uviđa da se ta poezija koja se živi , ne može čitati beskrajno, da je ta knjiga pojedincu data samo na kratko, te se njena vrednost time čini očiglednijom. Usamljeni letopisac nad papirom stoga zaveštava pesmi čistu srž svog života strepeći od mogućnosti da sutra neki ,činovnik-sveznalac to jest kritičar, može to tumačiti kao puko slovo bez svesti o tome da je tu smešten i poveći deo biografije / čuvane od ničijih,/ kao da sam i ja radio nedostojan posao, kako veli pesnik izdvojivši stvaraoce iz skupine ljudi koji su ovo doba zadužili nečasnim delima.

Uvodna pesma Četvrtog glasa je pesma Silazak koja je zapravo formulisana poetika iskazana u pesmi, odnosno lirsko tumačenje puta kojim se stiže do pesme, do toga da se silazak preokrene u uspon, nužnost  da se napravi izbor kako bi umetnik govorio onako kako to Milanović čini, da bi se iz crnila stvarnosti izvinula svetlost duha koja je nagrada za  one koji je prepoznaju i idu joj u susret.

Božanski princip kao dar nepojamne ljubavi, kako ga pesnik naziva, je uteha i nadoknada za one koji su napravili pravi izbor i nisu vagabunde i potukači.

Posebno skrećemo pažnju na pesmu „Orfej na Vračaru“, a takvih je u knjizi više, u kojoj se između pesme i ljubavi stavlja znak jednakosti. Jednom reči, Silazak označava mitsku potrebu savremenog pesnika da dopre do srca stvari, do logosa oličenog u poetskom glasu, do Euridike, umrla ljubavi izgnane iz sadašnjeg doba otuđenosti, materijalizacije života koja isključuje duhovno, do poezije koja pretenduje ne samo na ravnopravnost sa dugim vidovima života veći do preimućstva, do otkrivanja nedokučivih prostora duha iz kojih niču jedinstvene neponovljive umetničke tvorevine koje potom vekov ima hrane i kultivišu ljude, pokazujući im uzvišeniji način bitisanja i prosvetljujući ih.

Pesnički tekst se u svojoj enigmatičnosti i višeznačnosti pred čitaocem obznanjuje u janusovskoj dvosmislenosti, te se ne zna da li se autorskim poetičkim komentarima samo treba prepustiti ili tražiti sopstvene puteve do konstituisanja smisla. U svakom slučaju, čitanje je uvek neka vrsta odgonetanja i traganja za unutrašnjom strukturom na kojoj počiva svet umetničkog dela, međusobni odnosi elemenata te strukture i ostvarenost celine kao nesumnjivo žive misterije koja poput ogledala odražava lik koji se nad nju nadnese. Stoga svaki čitalac ima svog pesnika, onoga koji mu nudi najprisniji dodir sa  samim sobom. No, u usmerenim čitanjima kakvo je ono sa unapred postavljenim zadatkom odgonetanja pesnikove poetike i dubljih slojeva dela, a ne puki doživljaj usamljenog čitača, susret se prvenstveno mora ostvariti sa samim pesnikom, sa njegovim interniranim značenjima i ostvarenim poetičkim sistemom, do kojeg se stiže preko intelekta, emocija, vizuelnog ili muzičkog doživljaja dela. U takvom pristupu se ozbiljna pažnja poklanja upravo onim naznakama koja daje sam autor, a koji su uglavnom poetički okvir i bitna smisaona ishodišta.

Naslovi knjiga Bratislava Milanovića, Jelen na prozoru, Klatno, Neman  i Balkanski pevač su segmenti poetike koja se dosledno razvijala tokom dve decenije, čini se da se zaokružuje u zbirci Vrata u polju jer se on ogleda u metafizičkoj prepoznatljivosti pesnika, klatna između materijalnog i iracionalnog, tela i duha, dobra i zla na polju života kao beskraja do kojeg treba stići duhovnim uzdizanjem, ali i na kosovskom i balkanskom polju kao osnovi svih tragičnih i plodnih ukrštanjja. Vrata u polju zapravo sugerišu otvaranje prostora, u kojem se pesnik našao usudom rođenja, a koji  je i neka vrsta veze između svetova te je uvek na meti, ali je i riznica milenijumskih iskustva brojnih civilizacija i kultura koje su sev tu razvijale, te je plodonosno i podsticajno tle za nova ostvarenja. Možda je smelo tvrditi da energija prethodnih duhovnih života pulsira u prostoru i preliva se u nova dela, prosto ih provocirajući da nastanu. Pominjem pesnika Milorada Ivića, iz Prištine koji sada živi u Smederevu. Odjednom je počeo da piše pesmu o jednom od Brankovića čudeći se tom porivu jer se nije bavio tom dinastijom. Morao je potražiti knjigu i zapanjio se kad je video da se na taj način okončao život dotičnog zvaničnika loze Brankovića. Ideja je bila nametnuta, odnekud ili je to duša nesrećnika tražila novo tumačenje svoje sudbine, možda i nasilne smrti.

No, da se vratimo Milanoviću, našavši se na balkanskom polju morao je da zaviri iza balkanskih dveri tog beskonačnog polja što je svojevrstan hronotop, da iz sopstvene duhovne zatvorenosti i boravka u“ predelima punim sjaja prostrtim između praznih imenica“ izađe u živu panoramu drevnog prostora i prepozna značenja višeg smisla kao najbolji čovekov kvalitet koji se očituje u stvaranju, kao vrednosnom principu što se ovaplotio u čoveku. Poezija se, proizilazi to iz ciklusa "Sa misirskog papirusa“ može pojmiti kao veština uspostavljanja kontinuiteta sa iskonom, sa pametnim tvorcem koji je iz haosa stvorio reč, tu čudesnu

Polugu što je pokrenula sve. Uvodna pesma naslovom najavljuje Milanovićevo poimanje pesničkog čina kao veze između Tvorca i reči, odnosno dela. Pesma se zove: Razgovor s koautorom, i u njoj se potencira  veza sa “izgovoriocem presudnih slogova“ ,odnosno smisaonih reči, to  jest jezika kao otkrovenja kojim je imenovan svet. Imenovanje sveta, znakovno, zvukovno i smisaono, kao i metaforičko oblikovanje sveta pesničkog dela ja koautorsko sudelovanje  u iznova pronađenom jeziku iz kojeg niče drugačiji  verbalni svet u kojem je sintetizovano arhetipsko znanje kao trag i opštecivilizacijsko kao putokaz.

PODELITE OVAJ TEKST NA: