detalj slike: Boba Bogdanović

ODLAZIM I VRAĆAM SE

Čekanje... previše je čežnjivo

Daleka duša me ćutnjom doziva...

Ne mogu više nijedan dan

kao prazan vagon da otpratim

Zašto mi kroz um prolaziš

kao stranac...

a ti si vlasnik kucće mog srca

i oči su ti otadžbina

kojoj bi da se vratim

Odlazim...

a nostalgija krene

u prsima da rovari...

i vraćam se... kako drugačije

kad svi brodovi tvom moru plove

Život je čudo

Za sebe se sam pobrine...

i kad srce iskrvari...

A ti si vreme radosti njegove...

Uprkos buri

nežnost u valovima mora penuša

Kao beskucćno dete

skitam obalama tvog ravnodušja

Srce je kao stena

koja hvata talase u svojoj surovosti

Imam  dogovor s očima...

da zaborave kišu

Plamen mi je u grudima...

Horizont u njemu utrne... i progleda

O, plavetnilo mora!

Zoro... tako si lepa!

O, hiljade jutara!

Oči su vam pune stidljivosti

Utkacću tvoju tišinu u somotnu haljinu

i nosiću sa sobom tvoje ćutanje

Priviću ga kao tajnu uz sebe

Ti si zvezda u mojoj tamnoj nocći

I izlazak sunca

Nema neba bez svoje zvezde

Niti sam ja bez tebe

BOSI KORACI

Rekoše stariš...

Čelo ti lome bore...

Ne ogledaš lice svelo...

da ne vidiš pepeo ugasle zore.

U pijanim očima

noćima

kriješ lik jedne žene.

U hodu povijaš telo.

Nisi kao vino...

Ne znaju oni

da još si u meni

kao staro dobro štivo...

kome se vraća

i ponovo čita...

Od kog srce menja ritam

i nešto živo ga takne...

Nisi knjiga zastarelog sadržaja...

koja se s police makne...

O, kad bi znali!

U meni usplamti vrelina žara

U grudima oproleći...

razbehara

i kad oćute tvoje ime.

Sve u sobi zatitra.

Zatreperi.

Sene i uspomene...

Pod prozorom zašumi platan

Vetar uznjiše grane...

Zima je na pragu....

Osluškujem korake tvoje.

Al' otkad te nema...

moji su bosi,

Milane!

Bogojavljenje

Davno je bilo. Na reci Jordan.

Sveti Jovan- Hristovo Krštenje!

I gle! Voda  uzvodno poteče!

Nebo se otvori, golub slete ...

i bi Otkrovenje!

"Ovo je Sin moj ljubljeni",

Gospod reče!

Ponoć je. Krstovdan.

Gluvo doba ...

Prestaju da teku sve vode sveta ...

Čas kada Nebo otvara kapije,

ukrste se vetrovi zime i leta,

Bog se javi! Kiša milosti lije!

Davno je bilo,

al' i danas, verni idu do reke.

Oči im plamte iskrama sreće!

Plivaće za Krst Časni,

niz talas plavi ...

Greje ih Ljubav,

radost iz srca kreće,

jer Bog je živ!

BOG SE JAVI!

PODELITE OVAJ TEKST NA: