U SEBI ZATOČENI 

roman

Marko D. Marković

Marko D. Marković autor je romana ,,U sebi zatočeni", nagrađen nagradom izdavača ASOGLAS kao najbolje književno delo objavljeno kod njih u tekućoj godini. Donosimo fragmente koji nam govore o suštini ovog dela i spoznaju o vrednosti autorovog pripovedanja. 

***

U duši Feodora Andrejeviča kiptali su bes uvređenosti i izražena, nezadrživa ljutnja kojom bi, od silne oštrine, čoveka olako mogao raseći na pola. Živaca zategnutih do pucanja i grčevita lica, nadvio se nad svojim ocem kao orao nad svojim plenom. Nikako mu nije mogao oprostiti što se zbog njegovog bezumlja i bezosećajnosti čitava porodica razbila kao kristalna činija koja se zbog nemara onoga ko ju je držao u rukama našla na podu, rasuta u paramparčad. Poručnik je sevao očima u silnom jedu i čak bio gotov da mu priđe, da ga uhvati za revere i izbaci iz kuće. Ipak, ono zrno sačuvanog blagočešća i razuma zaustavili su ga u takvoj nameri. Kada mračni dusi u čoveku rašire svoju gustu mrežu, kada ovladaju njegovom dušom pritešnjujući je sve više, do pucanja, ukoliko ne iskrsne barem tračak razuma i svetlosti, dobrote u čoveku, i ukoliko se fitilj tog duboko zaturenog blagočešća ne upali sam od sebe, zločin je neminovan. Na svu sreću, u Feđi je još uvek tinjala svetlost, istina slabašna, ali ipak dovoljna kako bi se sprečila moguća tragedija.

***

Ono što je kidalo dušu našega junaka bio je fakat da Nastasja Semjonovna ne spava zavaljena u fotelju kako je najpre Feđa mislio, već je svela račun sa svojim životom i tu se više ništa nije moglo učiniti. Nakon smrti nema mogućnosti da se bilo šta izravna, da se popravi i da se krene dalje. Ne. Smrt uzima i ne vraća. Ipak, taj fakat da je sve pošlo k vragu i da je povratak Nastje nemoguć, Feodor Andrejevič nije mogao prihvatiti. U duši mu je sve izgaralo nemirom i slutnjom, preteći da će on dopasti potpuno očajna stanja i da će u nastupu svoje živčane bolesti, izgubivši snagu i poražen zlodusima, posegnuti za samoponištavanjem baš kao i Nastja. Ubrzavajući hod sve više na trenutke je zastajao gubeći dah i gušeći se. U užasnom nadmetanju sa svojom ličnošću pokušavao je da utekne od sebe ili da sebe poništi, da se jednostavno ugasi kao i ona, žena koju je voleo. Uzalud beše svaki njegov napor da nađe olakšanja svojoj duši koja se rastakala u bolu usled ovog velikog gubitka, bolu koji ga je sve više pritiskao bez mogućnosti da ga zaobiđe. A onda, jauknuo bi bespomoćno kao neko ko je čudnovatim ruletom života određen na muku koja ne prestaje, na patnju čiji se ljuti plamen ne gasi već sve proždire. O životu naš je junak malo znao. Takav rulet života ne postoji i nema unapred predodređenosti gotovo ni za šta. Život je borba, a borba traži borce, a ne baletane.

Gazeći prema ulici „Novaя žiznъ“ okretao se za sobom svaki put kada je „čuo“ glasove i korake nekoga ko mu se sve više približavao, a onda, „čuo“ je mnogo takvih glasova koji su se međusobno mešali i potirali praveći buku i jezivu pometnju usled čega je naš junak osećao gotovo neizdrživ bol u predelu slepoočnica. Usled umišljaja, usled te vraške uobrazilje glasova koji su ga progonili, glava mu je ličila na doboš po kojem neko silovito udara i koji odzvanjajući preti konačnim ludilom. Feđa je bezuslovno voleo Nastasju Semjonovnu prinoseći joj, kao žrtvu, ono najčistije i najplemenitije što je sačuvao u sebi. Činilo se kao da je njenom smrću nestajalo i ono zrno blagorodnosti koje je i pored svih životnih udesa do tada klijalo u njemu. Seklo ga je u predelu grudi, a vraški bol ispod rebara sve više mu je usporavao hod. Najteži su trenuci u večnosti. Oni trajni u bolu. Osećao je kako ga pritiska sav do tada proživljeni jad, sva muka i razočarenje. Teško je uvek nositi sa sobom tugu i patnju, sav taj čemer o kojem niko ne zna, a ti ga živiš. Kao da se čitava težina sveta i svih njegovih nevolja našla na plećima našega junaka, gušeći ga svojom težinom i hladnoćom.

***

Izmučenost i tu vrašku izmoždenost Feodora Andrejeviča teško je u potpunosti i verno opisati rečima. Njegovo duševno stanje dobijalo je svoj najužasniji oblik i formu, svoju najtežu konačnost – bilo je toliko ozbiljno poremećeno da se moglo dovesti u poređenje sa predstavom u kojoj je on lutka koja visi o zanjihano klatno iznad kojeg su postavljena mnoga oštra sečiva i samo je pitanje trenutka kada će jedno od njih preseći taj uznemireni konop i duša se rastaviti u parampačad. Ah, duša ljudska! Velika tajna i .kakva samo ozbiljnost

            Naš se junak narednog jutra  nikako nije mogao prisetiti kako je uopšte došao sa imanja Sidorovih u svoju teskobnu sobu niti se uopšte i sećao prethodne noći. Spavao je možda svega dva časa, a onda ga je probudila tupa glavobolja iz užasnog sna. Nakon tog iskrzalog, prekinutog sna, usledila je ništa manje zastrašujuća stvarnost – svuda oko sebe čuo je zvukove  za koje nije znao odakle dolaze. U glavi mu je zvonilo od te užasne buke i pravilo potpuni nered i pometnju. Na svu sreću ovoga dana nije imao kome učiniti posetu, jer još jednu obavezujuću pristojnost kao u slučaju jučerašnje posete. Sidorovima, .zamornu i tešku, ne bi mogao podneti. Jednostavno, ne bi izdražao

            Svi pokušaji našega junaka da misli sabere na jedno mesto, da se priseti baš svih pojedinosti sa imanja Sidorovih, ostali su bezuspešni. Ovo je zapravo bio njegov najveći blagoslov koji je sada mogao dobiti, jer rašta se i prisećati svih onih mučnih scena i .iznova mrviti bolesne, već pokidane živce

***

Postoje određeni dani kada je naša najsvetija dužnost da odbacimo rite i dronjke iz zavežljaja tog starog života, tog našeg starog, upropaštenog čoveka, zavežljaja koji mahnitalo vučemo sa sobom iako nas sve više pritiska i pod čijom težinom klecamo, posustajemo i naposletku padamo! Životu često treba dopustiti da odteče, iako nekim krivim i nama neshvatljivim tokom, ali da odteče, ne praviti mu branu i zaustavljati ga iz straha da ono novo, ono što dolazi, može biti i neizdrživije i teže od onoga što se .ima. Život traži hrabrost, a ne uzmicanja

***

Koračajući ka njoj užurbano, produžavajući korake koliko je mogao, najednom ga stade mrviti pitanje kao pod žrvnjem – zašto su mudri i ljudi koji gaze po oštroj kao žilet liniji ludila, najusamljeniji? I jedni i drugi. I gde je u svemu tome ona, Nastja? A onda, trgnuvši se pritešnjen opsenom kao isuviše kratkim kaišem, priznade sebi da je i on usamljen, da je u sebi zatočen, i ne samo to – beše to prvi  put da se i sam uplašio svoje bolesti manijaštva. Ta užasna bolest bila je glavni razlog njegove otuđenosti, bega od svih i od svega. Zatvorivši sebe u sebe usled nepoverenja, strahova i sumnji, usled nedostatka ljubavi prema drugome, osećao je da mu nekakvo klatno dodiruje dušu i da će se ono konačno zamrsiti i tako ga udaviti, ugušiti. Bez ljubavi, čovek zatočen u sebi, postaje demon ili njemu služitelj. Tek utvrđen verom u ljubav i sve svoje za ljubav davši, čovek može tihovati u sebi, mirno i bez opasnosti da će bilo kome naškoditi – niti sebi, niti drugima. Udaljiti se od svih i od svega, zatvoriti sebe u sebe, a pri tome nemati ljubavi i radosti, plemenite vere u sebi, već naprotiv, nemirno se saplitati o svoje nesavršenosti i palosti bića, znači samo jedno – zakopčati se u svoju ludačku košulju i tako propasti. Jer, ne može čovek podneti samoga sebe ako u njemu sve vri od strasti, od promašaja, od poroka i nakaznosti! Takvom je čoveku zajednica jedino moguće spasenje, a .samotovanje najužasnija kletva koja ga tera ravno u ludnicu

***

Pogledajte, moliću lepo, u čemu je još jedna zamka. Čovek teško da može uvek samoga sebe da obuzda od činjenja zločina i nedela, a onda, iako toga duboko svestan, isti taj čovek negoduje i protestuje, jer mu društveno uređenje i zakoni, eto, stavljaju omču oko vrata, guše ga i otkidaju mu slobodu! Vidite li koliko je samo čovek dotrajalo i nesavršeno, biće ispunjeno protivrečnostima, sam sa sobom u velikoj koliziji, u rascepu, da. Mogućno je da su društvena uređenja samo kolateralna šteta naših pojedinačnih, ličnih nesavršenosti i slabosti, jer čovekovi mrski nagoni se moraju staviti pod kontrolu, pa makar i veštački. Čovek je inače, biće konflikta. Mi nismo sposobni za život! Samostalno ne. Niti za smrt! Možda Vam ove moje prognoze o čoveku izgledaju .mračno, ali razmislite i sami

***

Feodor Andrejevič je sedeo čvrsto prikovan za sedište kočija, užasna i mrka pogleda. Mišići lica su mu se grčili i tako iscrtavali još nezdraviji i neprijatniji izgled koji je na sve prisutne ostavljao vrlo snažan utisak. Ruke je ispružio ispred sebe i potpuno odsutan ispravljao ih je potpuno u laktovima, stežući šake, grčevito i bolno. Unižen i napadnut, uboden otrovnom žaokom Fomina i izazvan njegovim vraškim lukavstvom, već je bio gotovo i izveden pred javni sud, pred sud namešten prepredenošću ove dvojice koji su već likovali, jer zaista su ga držali u šaci. Kroz glavu su mu urlajući i preteći potpunim živčanim napadom prolazili glasovi koje više nije mogao ni raspoznati usled njihovog komešanja i množine. Ipak, iz svih tih glasova zbog kojih mu se telo grčilo i gubilo snagu, izdvajao se jedan vrlo oštar glas koji je ostavljao utisak određene odlučnosti i konačnosti, glas donekle čak i jasan, iako je izlazio iz tog potpunog haosa jame i mraka, glas potpuno drugačiji od ostalih i nadmoćniji od svih drugih. - Ubij ga! Golim rukama zadavi hulju! – odzvanjao je taj glas u sve kraćim razmacima.Od ovog unutrašnjeg poziva krv mu stade ludački pritešnjivati odveć olupanu glavu koja kao da od tog silnog pritiskanja postade značajno veća, šireći se sve više kao naduvani balon, do pucanja. A onda, osetivši gotovo neizdrživu bol, bledim, mršavim prstima snažno pritisnu slepoočnice toliko snažno da je gotovo u njima napravio .udubljenja veličine zrna graška

***

Sudba Feodora Andrejeviča na svome životnome koncu imala je dobiti još jedan vrlo složen i važan čvor, sasvim izvesno jedan od značajnijih, i taj čvor samo što se nije sam od sebe vezao – čvor koji je pretio pucanjem samog konca života našega junaka. Trgnuvši se iz vrlo mračnog, oporog sna, dugo je i nepomično sedeo na postelji, umrtvljena tela i pokorena, isceđena i rasuta duha. Slabost tela gotovo uvek dolazi od palosti duha i ništa ga drugo ne može ojačati do vaskrsenje, vaskrsenje ličnosti čitavog čoveka.

Prisetivši se tog turobnog sna, mršteći se i negodujući rasejan, za sebe, tek sa velikom mukom nekako se pridiže, odškrinu teških okova širok prozor, a onda, kada mu postade jasno da na takav način jutarnja svežina i oštar vazduh neće pročistiti njegovu, od bolesnog disanja i užasnog zadaha kužnu sobu, naposletku prozor širom otvori. Na trenutak mu bi lakše i on se čak ponada da sve može biti drugačije, da može biti bolje.

Glava mu beše mutna i nesabrana, a misao nikako nije uspevao da uhvati – uporno je bežala rugajući mu se. Usiljeno je pokušavao da na bilo koji način postavi nekakav temelj novome danu, ma kakav god, ali zar je na silu bilo šta mogućno, naročito u ovakvim slučajevima gde se duša i sve ono što je ljudsko i dostojno čoveka muči, rastrzava, kida i lomi? Strese se od uporne, hladnoće koja mu je toliko zasmetala da naposletku stade duboko krkljati izbacujući čak i malo krvi iz usta. Oštar vazduh rezao mu je grlo i to ga je dodatno nadraživalo, živčano. Ipak, iako mu je sve to smetalo i dražilo ga, na trenutke mu je i prijalo, jer ga je podsticalo da otrezni glavu, da konačno nekako sustigne svoju misao, da se sa njom zagrli, da joj padne pred noge, izmiri se i sa njom izljubi.

***

Najlepši su ratnici ljubavi! Preko lica im prelaze mnoge šibe razljućenih i nepomirljivih ljudi, i to samo iz razloga što, budući da takvi u sebi nemaju mira već samo koreniti, sujetni metež, nemaju slobodu već robuju svojim unutrašnjim demonima pri čemu ih još i bogato goste. Takvi i ne mogu nikada prihvatiti da je nekome pošlo za rukom ono o čemu oni čak i ne snevaju, ne maštaju – o toploj i umilnoj ljubavi prepunoj nadanja i blažene tišine. Iako šibana, lica takvih stradalnika ljubavi radi, ne ostaju tim šibama unakažena, naprotiv – u toj patnji rascvetala, njihova su lica prelepa i nalik anđeoskim, iz sebe zrače najčistijom svetlošću, svetlošću koju ne može baš svako primiti, jer teško je očima sviknutim na tamu kada ih iznenada okrzne silina čistog, .pročišćujućeg zraka

***

Stari Maksimov, ili bolje rečeno ono što je ostalo od njega, budući da se na njegovom gotovo prozirnom licu već nazirala oštra kost, ovlaži usta i ugrize se za donju usnu ne bi li se tako povratio u kužnu realnost. Pridiže s mukom pogled i nemoćno zadrhta. U očima mu strah i neverica podjednako kidaju na postavu izvrnutu dušu, dušu kojoj je, kako mu se činilo, došlo vreme preispitivanja i plaćanja duga. Ništa nije mogao reći. Ni reči. Baš ništa. Nepomično je sedeo dok su se u njemu smenjivali osećaj stida i nekog neprirodnog straha, straha od svog sina. U određenim trenucima svačijeg života prestaje da važi svaka logika i prirodne zakonitosti u odnosu među ljudima. Sin pokorava oca užasno sevajući očima i likujući nad njegovom nemoći, drži ga u šaci i već je rešen da ga ugazi čizmom kao buvu, kao nepotrebnu vaš. Zar je ovo mera humanog čoveka i humanosti kojom se mnogi razmeću, a zapravo su samo oboleli od kužne bolesti modernizma savremenog čoveka? Zar je ovo prirodom udešen odnos ili ismevanje zapovesti Božije, prestup i bezmalo zločin? Pa iako je Andrej Sergejevič svojim postupcima zaslužio kaznu, zar se ta kazna može razumeti ako je ona prezrenje od sina? I zar čovekov prestup može biti baš toliko strašan da ga i rođeno dete raspinje i ponižava? Zar se u tome može naći opravdanja ili je sve to nedostatak ljubavi, milosti i mogućnosti da se oprosti?!

***

Ljudskom licemerju i bezosećajnosti, sebičnosti i slabostima, konca nema, jer kako drugačije objasniti činjenicu da ne postoji apsolutno nijedan univerzalni zakon koji bi potpuno zaštitio prava onih nedužnih, onih što su nemoćni da se sami brane, a zločin nad njima, nad decom, najteži je oblik poniženja čovečnosti i dostojanstva.  

***

Poručnik je i dalje sedeo kao prikovan za naslonjaču, mrka lica i sad već možda i u stezi svoje bolesti manijaštva kojeg se po svaku cenu i sa izvesnom hitnošću morao osloboditi. Činilo se da i nema nameru da se pridigne iz naslonjače kako bi se pozdravio sa Fominom. U očima mu je kuljao dim iz vulkana gneva i mržnje prema čoveku kojeg nikako nije očekivao, a on, eto sada stoji pred njim kada mu je ona  ispovest Aljone Andrejevne još uvek sveža. Pljuvačka mu je zapinjala i nikako nije mogla kliznuti niz grlo, a gotovo svaki mišić na licu stade zamirati, ukočen i paralisan. U njegovom ionako stešnjenom biću usled sve izraženije bolesti manijaštva, nešto mu je silno i do pucanja natezalo strune nerava, odveć istanjene, a onda, nakon što bi nervi konačno i potpuno popustili, .stavljalo obruče kako bi ti isti živci, iako pokidani, ostali na okupu

U jednom trenutku usled nemogućnosti da izdrži toliki pritisak utisaka koji je na njega ostavio ovaj čovek, „dobra prilika“, dođe mu čak i da vrisne ne bi li tako iz sebe izgnao nemir, nelagodu, prezir, ružna osećanja i užasno mučenje. I možda bi u svom sve izraženijem nastupu manijaštva to i učinio, ali u tome ga je sprečavalo ono zrno blagočešća i uljudnosti, zrno urođene i opšte pristojnosti koju imaju svi ljudi, zrno .koje nas čuva od velike nepromišljenosti i različitih izgreda

 

Марко Д. Марковић, роман ,,У себи заточени"

PODELITE OVAJ TEKST NA: