detalj slike: KRK Art dizajn

Odlomak iz priče O značaju kompjuterskih beleški

Kad se u donje delove grada spusti gusta magla, a sa pomeranjem sata dan postane siv i kratak, u ulice se uvuče čamotinja, simptomi PMS-a postanu mi naporniji, a moja nesanica uporna i teška. Ležim zgrčena čekajući proleće i blagosloveni bol u donjem delu stomaka koji bi najavio dolazak krvi i gledam u mrak. Sa nesanicom sam se nekako izmirila, nismo još nerazdvojni prijatelji, mada se trpimo nekako, ali sa predmenstrualnim sindromom nikako. I jedno i drugo lakše podnosim leti, kad čujem pubertetlije kako se dozivaju u noći, komšije koje tek iza ponoći izlaze da šetaju psa i gledam ljude na terasama kako sa olakšanjem dočekuju dašak vetra koji im daruje Dunav kao najveću blagodat posle vrelog dana u kom je sunce nemilosrdno udaralo po krovovima do devet sati čineći ih usijanim. Tada se, valjda, moja nesanica sprijatelji sa njihovom, nema tih nemilih događaja koje ljudi ne prevazilaze kada se ujedine, te se tako i moj um usaglasi sa Zemuncima koji ne spavaju ili od gradske letnje vreve ili od prostog umora koje im je tokom dana zadalo sunce, a ono prži tada svom silinom, kao da se iz Akapulka preselilo nad Balkan. Lakše je leti nositi se sa nesanicom, laka spavaćica ne pritiska mi telo, i tada se desi i da popusti, što se zimi retko dešava – razdražljivi um teško prihvata da dremež u zimskoj maglovitoj noći još ne hvata jedino mene i mačku Olimpiju (a i nju jer je zaljubljive prirode, februar je mesec parenja; ovog puta sa ljubavnim doživljajima krenule su u januaru). Grč me prostrelio pri dnu stomaka. Sa osećanjem nade krećem ka toaletu, ponoć  mora da je odavno prošla; prisilim sebe da ne gledam na časovnik kako ne bih opet brojala koliko sati mi je ostalo za spavanje do alarma (nema goreg zanimanja, uviđati kako ti na raspolaganju ostaje dva do tri sata najviše, nekada ni toliko). Kod komšije Stankovića vidim odsjaj TV-a; između opcije da ga gleda jer ne može da zaspi i opcije da mu je, eto, ostao uključen dok ga je hvatao san, biram radije prvu – lakše je misliti kako nisi sam u svojoj muci, problemi tad postaju manji, a grad više nije skup spavača koji u zimskoj noći uveliko hrču i sanjaju. Na Zemun se magluština survala svom silinom, davi ga poslednjih nedelja kao piton kada se obmota oko svoje žrtve i steže je dok se ne uguši. Mlaz krvi koji je napokon došao kao olakšanje na trenutak mi skreće misli sa sutrašnjeg sastanka Tima za nasilje i stotinu trideset pet vežbanki koje ću doneti sa sobom. Doktora Kovačevića danas sam odslušala u osamnaestici sa zadovoljstvom, otkad koristim slušalice, ni gužva u gradskom prevozu nije nešto što ne mogu da podnesem. Mogla bih da nastavim, stao je kod straha od gubitka kontrole. Pre toga, ima prečih stvari koje bih volela da mogu da uradim. Sedam za radni sto i otvaram još jednom fajl sa oznakom Zbirka – nova verzija. Par reči i onda njihovo brisanje, čak ni jedna cela rečenica. Nema svrhe, osuđena sam da budem Pantićev junak i da priče pišem retko, nosim ih u sebi kao nemušti teret. Zidni sat otkucava, puštam ga da odradi svoje, neću pažnju da mu pridajem, vreme ionako radi šta ono hoće, nas ne pita ništa. Mogla bih, kad sam već tu, da uradim anketu u vezi sa digitalnim udžbenicima, ionako stalno odlažem. Rapten k je počeo da deluje, san još nije rešio da me pohodi (tu je negde pred zoru sigurno, komšija Stanković je odavno ugasio TV). Koristeći ikonicu za pretraživanje na mejlu, kucam „anketa“ (mejlovi su zgusnuti, sanduče je prepuno, ko zna gde mi je zabasala). Od svih naslovljenih, oko mi se fokusira na naslov – Anketa i rezultat - s izgledima na bolje. Zvuči mi zanimljivije nego ona digitalna koju tražim. Otvaram mejl, 25. jul 2010, sa adrese visnjalokica:

* Mogla bih da ti odgovorim kao romantik, ushićeno ili bez ulepšavanja kao analitik koji čuči u meni a kojeg si uvek volela da čuješ. Jer, koliko god da si u zanosu sada, znam da ti je potrebnija moja oštra kritička misao nego puko usaglašavanje sa tvojim trenutnim osećanjem. Zato biram drugi način. Taj čovek više nije u mojoj milosti. Do jutros je možda i bio, što nikako ne znači da sam ikada verovala da bi mogao biti za moju briljantnu prijateljicu. Bistar mladić, nema šta (da znaš da Novaka kaže, mangup i prepredenjak). Tvoja lepota, zagonetnost i smelost nisu ga mogle ostaviti ravnodušnim. U njemu čuči poeta, to je sigurno, da nije tako, pismo nikada ne bi bilo tako doterano, svedeno i, moram priznati (nerado, da znaš), uspelo. Ima talenat, šteta što je zaglavio u toj firmi među pragmatičarima koji su preplavili planetu. Ipak, od njega nemoj više ništa primati. Pažnju na radnom mestu ponajmanje. Neka čežnjive poglede, dodire i razgovore koji se ne vode za radnim stolom zaboravi taj lepi na korak do razvoda gospodin. Tim pismom i  povlačenjem  nakon što ti ga je dao mogao bi da kaže mnogo o sebi: možda je hteo, ali nije smeo; možda mu treba ohrabrenje; možda te želi, možda misli da te želi. Uvek si želela da te neko prepozna, a da li je on taj? Ali, od svega, jedno ne zaboravi – ti si hrabra, ali si i krhka i nikom ne bi smela da dozvoliš da ti po srcu hoda. O njemu dosta, a sad malo o tebi: nemoj da misliš da situacije u kojima te zatičem od našeg boravak u Studenjaku nisu produkt tvojih unutrašnjih konflikata, nerazrešenih i intenzivnih i tvog žestokog temperamenta (koji je stečen i kao takav gotov i konačan), ali ništa manje nije i rezultat tvojih slobodnih izbora i navika koje si negovala kao majka prvorođenu bebu. Što su zaljubljivanja kod tebe česta kao dečje prehlade, to je tek za analizu.

I nisam ti od neke velike pomoći, a? Stanje jeste kritično, ali ipak (i u mojim snovima i u anketi koju sam sprovela – deca i Novak su anketirani) s izgledima na bolje.*

Sećanje me je proburazilo kao hilti bušilica armirani beton. Osetila sam kako mi vrela krv savladava prepone. Kada je Olimpija pustila svoj dugi ljubavni krik, bio je to znak da je mužjak obujmio zubima njen vrat sprečavajući je da pobegne. Probudio me je zvuk alarma što je bio znak da sam uspela da utonem u san iako mi se činilo da tih par sati obitavam u magnovenju.

***

„Heeeej!, čujem Višnju kad sam pritisnula zvučnu poruku na Viberu. „Ne mogu da verujem da si ih pronašla!“, njen ustreptao glas mi je podario trenutnu radost. „Ovo kao da je bilo u prošlom veku. Čekaj, stani, ovaj deo mi je najbolji – Biću brutalna (ali manje brutalna od Novaka da znaš) – Pamet u glavu! Upalilo se crveno dugme! Sigurna sam da voli što si pored njega, ali čovek prebrzo ogladni i ono na čemu je do juče zahvaljivao bogu, danas može postati nezajažljiva potreba (bolje rečeno pohlepa). Ništa više nemoj primati od njega! Novak dodaje – taj je jedan opaki lažov i cinik, jer da nije, ne bi joj slao pismo i pustio posle toga. Čekaj, ovo mi je najbolje,“ nastavlja da čita dok joj Lidija uporno kmeči (pojma nemam kako uspeva da ostane smirena sa četvoro dece). „Veliki je manipulator kad je tako dugo ostavlja bez odgovora. A što se pisma tiče, ubeđen sam da ga je prepisao iz nekih knjiga sa fakulteta. On je svoju porodicu stvorio i sad ima vremena na pretek za zezanje, a ne razmišlja ni najmanje šta ti osećaš i koliko te povređuje. Od te persone kilometrima daleko! U potpisu Novak. A ja ispod dodajem – vidiš li kako su muškarci jasni, konkretni i strogi, a nas dve sve kroz sito i rešeto“.

 Smeje se.

„Joj, brutalan je. Brutalno iskren“, čujem u pozadini Noleta kako dobacuje dok jedno od dece pušta svoj glas, Lidija valjda, ne mogu sve da ih pohvatam, cika je kod njih uvek kada se čujemo.  „Uh, bre, u oblake si me vinula ovim – čekaj, Lidija mi plače“, priča i dalje dok je Lidija rešena sve da ih nadmaši. „Kako si ih našla?“, ne odustaje; da je čovek ne zna, pomislio bi da ni pet para ne daje što joj dete probija zvučni zid.  „Ovo moram da odštampam i čitam svaki dan“, ne da joj da nadjača njenu ushićenost. Lidija je uporna. „Lido, milice, šta ti je? Izgleda grčevi opet...zovem te, moram sad da idem.“

Snimam joj novu poruku preko vibera:

*Ha-ha, znala sam da ćeš se oduševiti! Redovno smo razmenjivale mejlove posle tvog i Noletovog odlaska, ali nisam znala da ih imamo ovoliko! Čitala sam ih noćas, ima ih još! Znaš šta sam tražila – anketu koju nam je poslao pedagog. Nisam je ni uradila jer sam naletela na tvoju. Je l' definitivno ostaje da dolazite u julu? Lepi me je isto pitao, i oni tada dolaze, da znaš! Juče smo se čuli. Ubeđivao me je da je naša poslednja žurka pre nego što je otišao u Ameriku bila juna 2010, a ja u glavi imam neki prekid. Ni godine se ne sećam, računam, valjda Lepi zna kad se odselio, ali opet mi je taj podatak ispario iz glave, pojma nemam zašto, sećam se da si mi pre žurke skratila kosu na paž i napravila one duboke šiške. E, je l' znaš da mi više nijedan frizer nije napravio takve šiške? Redovno im nosim onu sliku na kojoj se vidi tvoje umeće i ništa, nikad niko više nije uspeo, ako ikad ostaneš bez posla, nećeš propasti, makaze će da te hrane.

Ček, ček, pišem kasnije.*

Probolo me je opet dole, svaki moj pms ravan je porođajnim bolovima. Valjda im je ravan, nemam porođaj u iskustvu, ali mi se čini da se na svakih dvadesetak dana pripremam za jedan porođaj. Pomeram đuveč sa ringle i odlazim po veš. Na putu do spavaće sobe opet se susrećem sa radnim stolom. Prepun je pismenih radova. Gorčina pri pomisli na posao proporcionalna je količini krvi koja se razliva po mojim butinama. Olakšanje posle tuširanja smenila je ponovna uznemirenost izazvana pogledom na časovnik i na radni sto. Koliko god rano da ustanem, nikada se ne spremam bez žurbe i nikada ne idem sporim hodom do autobuske stanice. Pokušaću sutra, danas je kasno da primenim tehniku uzemljenja doktora Kovačevića. Ostalo mi je još tako malo vremena da se spremim.

***

 *Evo me, domaćica u pokušaju, sve mi više prija da pohodim kuhinju. Kada zaposlim ruke, čini mi se da pobegnem od brbljanja svoga uma. Danas je bilo... ma, neću o tome. Ili možda hoću, ali natenane, kad sednem da ti kuckam mejl. Lakše će mi biti tako, ne mogu ovako da ti kažem sve što želim. Ceo svet je digitalno uznapredovao, samo se ti i ja vraćamo na njegove početke, mejlove. Biće mi lakše da ti napišem. Kada pričam o neprijatnim stvarima, uvek se osećam kao da iznova prolazim kroz njih. Sa pisanjem je drugačije, tu su mi misli drugačije koncentrisane, slova me smiruju. Nego, kaže meni Lepi, znaš šta, mala, gomila stvari mi je isparila iz mozga, ovde gde sam protok informacija je toliko brz da pojma nemaš šta si jutros radio, a kamoli pre jedne decenije, ali da se Vlada olešio te noći ne zbog mene što idem nego zbog tebe, ološu jedan mali, to ti je u mom mozgu ugravirano kao tetovaža na mojoj podlaktici. Proveravaj ti koliko hoćeš, znaš da ti za sve dajem pravo, ali za ovo ne dam – one noći posle odbrane mog i Vladinog diplomskog, kad ste ti, Lela i Višnja došle po nas u KST, sećam se tvoje i Višnjine vriske, bile ste srećnije od mene, a potom i tvoje promene, to mi je bilo zastrašujuće. Ti i Višnja cepate Nikšićko, cug vam bolji od mog, mislim se dok vas gledam, koji li je đavo u njima kad mogu da popiju više nego Vlada i ja i da se ujutru trezvene nacrtaju u biblioteci i bulje u one knjižurine po celi dan. Nas dvojica glavobolja čitav dan, ove dve, mislim se, kao da su u treningu odvajkada, a mi ih navukli na pivo. Nego, kažem ti, to ti se, srećo moja, ne zaboravlja, tugu u tvojim očima kad sam ti rekao da odlazim. Slom u tebi i Višnji, niste mogle k sebi da dođete. Lela me grli, pa onda grli vas, diže čašu i kaže: „Ma, dajte, žene, sutra imamo razlog za duplo slavlje, kakve suze, šta je vama, to vam nije ko u vreme Pupina, odeš i bog te zaboravi, eto ti ga uskoro direktan let Beograd – Njujork, preko bare ste začas posla, a i mi smo dva opičena lika, bože sačuvaj da ćemo ostati tamo doveka, brže ćemo mi otud nego vi odavde ka nama.“ I smeje se grohotom, kao da se sprema za put do Novog Sada a ne do Čikaga. E, majke mi, da nije bilo te Leline uverenosti u srećan ishod, ti me znaš, mala, ne bih ti ja mrdnuo iz Valjeva, na dedovinu, motika, i nema tu šta da se mudruje. Lela ti je uvek, znaš je dobro, imala u toj svojoj glavi ono što ja nisam – kaže ona meni: „Slušaj, šta god da se desi, u mojoj glavi ja samo vidim rešenje.“ I ja se pitam od čega li joj je sazdana ta glava, kad je u ovoj mojoj sve obrnuto – šta god da se desi, ja u glavi vidim samo jedno – problem. Ali, eto, Lelina sigurnost, njen čvrst karakter, ta ludačka snaga i moja mladost, to je valjda prevagnulo, mlad i lud idu ruku pod ruku zajedno, znam da sad prevrćeš oči što se služim floskulama, prezireš ta opšta mesta iz dna duše, ali eto ti, mala, priče, ti ćeš znati da je oblikuješ u svom stilu i maniru. Ove tvoje redove iz prve zbirke Lela čita svako veče pred spavanje, majke mi, pitaj nju ako meni ne veruješ, a dala ih i onim našim komšijama, fin neki svet, dopali bi ti se, garant.

PODELITE OVAJ TEKST NA: