detalj slike: KRK Art dizajn

DOLINOM

 

Sa piskom lokomotive u ugao kupea, do bleštavog prozora seda visibaba. Jureći trkom tik pored nje smeštaju se dva suncokreta. Krenuli smo u pohode vekovima. Ispraća nas strašna lomljava gvožđa, savršeno usklađena sa peronskom grajom. Ostavljamo prestonicu da se spokojno smeška.

Ustalasana polja saglasna su sa suncem koje ih je obasjalo. U saglasju sa njima nije namršteno preplanulo lice čoveka čiji se vrh motike cakli na jari. Žustro bije po tvrdokornoj zemlji, mesecima nenatopljenoj. Ne šali se sa motičicom ni mršavica čija se gola ramena prkosno dižu i spuštaju u ritmu udaraca po onoj nemilosrdnoj zemlji. Zamičemo za krivinu. Stabljike kukuruza započele su zavodljivi ples. Rumba ili tango – nije sasvim jasno, izvesno je samo da su u skladnom ritmu. Širi nam ruke sanjivi Mladenovac. Hteo bi nešto da nam prigovori. On je usnuo između nabreklih njiva i golih makadama. No u svojoj slatkoj dremljivosti samo nam zakazuje ponovni susret. Ostaj nam zbogom, besani grade! Još nije kasno da izmarširaš vojničkim korakom iz zagrljaja severnih vetrova. Lepenica pokušava da nas šarmira. Kraguji su prkosno raširili svoja široka krila i mi smo se samo blago nasmejali. Zar ne dugujemo makar jednu šetnju gradu koji je skamenio Desanku zanavek?

– Ššš... ne ometaj – propisno su nas opomenuli – mi i dalje držimo čas. Moramo se rastati, gromado Šumadije! Kragujevac se, međutim, nije naročito nasekirao. On dobro zna da onaj ko jednom prođe njegovim ulicama, mora da se vrati. Hteli smo da nam kaže kako ćemo mu nedostajati. On ćuti, mrgud. Ni da se našali sa nama!

Evo nas u pesmi opevanoj prekjuče! Kraljica Gruža odevena je zanosno. Ne usuđujemo se da ne zastanemo. Stara je to vragolanka. Izgled joj kvari izraz sete na obodima usana. Kad je ovako gledaš izdaleka, nikad nisi načisto je li to osmeh ili je gotova da zaplače. Eno jednog suncokreta kako joj hrli u susret! Trčkara veselo i nema nameru da se vrati u kupe. Ko ne bi ostao u domovini Dobričinoj na plodnoj obali reke s ružom rimovanom?! Eto ti stiha, suncokretu! Ne zaboravi da ga izdeklamuješ Gruži kao ulaznicu za kraljevske odaje!

Stroj i iznenadna grmljavina! Je li to borbeni ratni poklič ili se stene obrušavaju posvuda? Zarobljene nevine oči ispod odela viteza; mač u rukama, glava u torbi i okršaj titana počinje ovog trena! Zatrubio je mašinovođa, tobože ljutito, i ubacio u najveću brzinu – neće ni on da ne učestvuje u ovoj borbi neba i zemlje! Ibar strašno zapomaže. Ta reka se mukotrpno probija kroz kovitlace, razbija se o stene i raspada u komade. Otkuda po ovoj svetoj zemlji jorgovani rasuti posvuda, čiji se opojni miris razlaže na milionite delove? Gordi visovi samo tako izgledaju – zadivljujuće je biti u njihovom zagrljaju iz koga nam se ne izlazi.

– Bienvenue, princesse! – nespretno uskliknu Uroš, namignuvši vragolasto njenom visočanstvu. I odmah zatim razleže se naširoko zanosni miris jednog od cvetova. Jedan duboki uzdah i zakoračili smo u Provansu.

Hej, cvetu nad cvetovima, ostavi nam malo svog mirisnog praha, zatrebaće nam kad se popnemo u podnožje neba!

Brodimo liticama. Napuštamo jednu dolinu sa dva naziva – Dolinu jorgovana i Dolinu kraljeva. Nema ovde prokletih Jerina. Samo prodoli, raspinjani i dekorisani.

Osećam miris mineralnih voda i njihovu ledenu svežinu. Da li je Goč sa svojim zelenim mirom otperjao do Vrnjačke Banje i podario joj lekoviti raj? Ili je Banja otrčala k njemu da mu se baci u zagrljaj iz kog nije imala nameru da ikada više ode? Nema tamo, na raskršću vetrova, nikakvih suncokreta koji bi ostali u gradu vode, vetra i sunca. Budite oprezni sa predelima iz kojih vam se ne odlazi, a u kojima niko ne ostaje. To su gradovi za kojima se čezne, a nikada se ne dosegnu.

 U svečanom maršu ulazimo u Rašku, grad koji svetluca u istoimenoj reci i ogleda se u prkosnom Ibru. Mirna Raška se ugnezdila ispod zastrašujućih kopaoničkih visova. Samo se ovde Ibar zadovoljno meškolji. Iskopao je sebi vijugavi put i baš mu se nikuda ne žuri. Namerno smo zalutali među zidine i hrapave stene koje prete da se obruše u onu penušavu reku. Sedim na vrelom kamenu u gradu kotlini ispod Rogozne, Golije i Kopaonika i pijem ledenu izvorsku vodu kroz koju su protekli vekovi. Nadolazeći sveži dah vetra koji se lukavo spušta sa Kopaonika kroz kamenjare i borove miluje mi vreo vrat. Eno hladnog kamena što se urezao u Sopoćane i Studenicu. Porfirogenit zaposeda tvrđavu, umače pero u mastilo i započinje epopeju. Bedemi su čvrsti, pećina mračna, dvorska palata obasjana.

Ostajem ovde. Zamišljam huku voza koji ne prestaje da galopira kroz dolinu. Sanjivi suncokret je napregnuto ostajao budan. Eno daira u ruci devojke sa šalvarama, peva svoju omiljenu pesmu. Odnekuda dopire miris božura. Pastir usnulo završava svoju pesmu. Zaposedam ovaj predeo. Nevešto zapisujem slovo, zatvaram korice sveske i udišem najsvežiji vazduh u prostorima bez puteva.

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: