detalj slike: KRK Art dizajn

Miroslav Aleksić

 

Dušica Mrđenović: Kraj jednog (dramskog) čina

 

PESME O NESKLADU

 

Naslovna pesma ove knjige, sva stala u dva stiha, kaže: Neka pričeka noć! Još se nisam dana nagledala. Toliko je lepog i svečanog u ovom jednostavnom distihu, i duboke svesti o blizini noći, ali i o vrednosti onoga što simbolizuje dan.  Ta decidnost ne ostavlja prostora za Hamletovu dilemu, iako je ova knjiga  ispunjena zrelom poezijom i velikim pitanjima,ali daleko od verovanja u korisne iluzijei od praznog optimizma. Pesnikinja veli: Ja sam ruka/ moj život – ruža / a sećanje njen trn. (Ni misao mi više nije dobrodošla) ili: progovara kao Kalderon: Da, između  igrališta i počivališta/ Sve je samo san, i drugo baš ništa.(Vučica). U izvanrednoj pesmi Sve je kako treba, Mrđenovićeva će dovesti u potpunu ravnotežu svoju filozofiju i svoju poetiku i jednom lakoćom pevanja u bogatim slikama zazvučati suvereno kaoneka srpska Ahmatova s početka dvadesetprvog veka. U toj pesmi su u saglasnosti i determinizam prirode kojim je ograničena egzistencija i sloboda izbora  koju u zadatom svetu čoveku data. U poslednjoj strofi pesnikinja veli: Zaista, neka ti ne smeta sloboda!/ U izboru vatre – ti budi voda/ slobodna i plaha, nasušna potreba:/nek ti ne smeta ništa – sve je kako treba! A taj refren – sve je kako treba, kojim se u jednoj lepoj dinamici završava svaka strofa, je zapravo vrhunac čovekove spoznaje da je njegovo okruženje, svet ili kosmos, da je sve u harmoniji a da konflikt nastaje u ljudskoj zabludi da će opirući se poretku i prevazilazeći granice doći do odgovora koji mu naizgled nisu dostupni. Ali, nema ovde trijumfa spoznaje, zato što je ovo istinska poezija. I preko svega je nanesen fini lazur melanholije.

Dušica Mrđenović je pesnikinja melanholične vokacije. Njen lirski subjekt  zastaje preispitujući se pred svetom u jednom stanju između umora i očaja. Nesklad je u osnovi tog sveta, u njegovom korenu. Tako je i u ljubavi, zapravo u potrazi za njom. Nesporno kao definicija zvuče njeni stihovi: sve što je meni u životu bilo važno nikada nije bilo važno onome ko je pokušao da me voli. (Pritajeno zlo).  U pesmi Odlazak, koja peva o nemogućnosti istinskog susreta sve je u mimoilaženju: Ti odlaziš pre dolaska./Opraštaš se pre susreta./Pozdravljaš bez pozdrava./Ostavljaš/ ono što nisi imao/ Vraćaš se/ svome nemanju/ u hlad /koji ne postoji.//Rasplićem kose/ da načinim noć/ svanulom danu/ bez tebe. Ova pesma kazuje kako je zapravo nedokučivo ono što je elementarno, kako je onemogućena istinska komunikacija u jednom odnosu u kome je nespojivo ono što je jedno drugom neophodno da bi postojalo.I sve je u ovoj pesmi negacija motiva ljubavi, na kome pesma počiva, osim poslednje virtuozno izvedene slike, uzbudljive, nepatvorene lirike.

Ovo je knjiga o nesavršenom svetu, sedamdeset i pet pesama o neskladu, bez patosa i bez škrguta zuba. A uz sve uobičajene nesklade sa sobom i drugima, svet lirskog subjekta prožeo je i rat. To nije onaj rat koji ponekad nalazimo u poeziji naših pesnika koji ga doživljaju u standardnim obrascima nacionalnog heroizma, tragedije i slično, onaj rat koji se zbiva na sceni, kao nova lekcija iz istorije. Rat u poeziji Dušice Mrđenović je sav u refleksijama u biću lirskog subjekta. Ona ne ne piše eksplicite o ratu,nema verističke grubosti, ali ima tihe jeze kao u pesmi Rođeni između smrti: “...iako rođeni / između smrti - / još nismo mrtvi, / još nismo mrtvi.” Njena poezija ipak nikada ne pada u nihilizam i u sebi čuva to zrno vere, tu svetlost smisla kao u stihovima: Ne sija toliko / ono / za šta želiš živeti // koliko blješti / ono / za šta rad si mreti. Nema nihilizma, ali ima rezignacije To je osećanje sveprisutno pa se redovno ogleda i u naslovima: Ni misao mi više nije dobrodošla, (Ne)misli, Iz nemira u nemir, Nesnađeni, Licemerje iskrenosti, Odsustvo savesti…A u pesmi Iz nemira u nemir pesnikinja kazuje: ...iz praha u prah / dahom za dah / idemo, nestajemo / verovati prestajemo / i brojimo // reči / uvrede // dok trenuci sreće / blede.

Na kraju, svakako treba izdvojiti još tri zanimljive i, u odnosu na ostatak knjige,  nekako drugačije pesme, sa tri lirska junaka: 31. avgust (pesma o prodavcu knjiga koji se tog dana nije oženio), Kad trudna ciganka peva  (o biološkoj nadmoći lirske junakinje) i pesma Konj (koja, nasuprot prethodnoj, peva o čoveku koji se gasi). Ovo su pesme o komadićima izlomljenog sveta, o ljudima koji ne mogu da preskoče marginu, srasli sa svojom pozicijom neosvešćenosti ili besmislenosti trajanja.

Ne libeći se da dotakne različite formalne obrasce i krećući se od klasičnog katrena do slobodnog stiha, od epigrama do razuđenih, narativnih struktura, uz dobar osećaj za rimu i melodiju, Dušica Mrđenović u ovoj zbirci postaje ipak prepoznatljiv autor koji ne brusi formu već teži autentičnosti.

Књигу можете набавити кликом на слику корице

PODELITE OVAJ TEKST NA: