detalj slike: KRK Art dizajn

JOVAN DUČIĆ O ISLAMU

Dučić je u svojoj knjizi „Staza pored puta” i priči „Kod Dragiše u Anadoliji” ostavio širok opis islamske kulture,

na šta dodajem i izreku: Sećanje je spomenik tvrđi od kamena; Ako smo ljudi, treba da oprostimo ljudima, ali ne smemo zaboraviti.

Jovan Dučić, ugledni pesnik i akademik, diplomata u kraljevskoj Srbiji i Jugoslaviji, proputovao je mnoge zemlje i video svet svojim očima, realno i istorijski tačno. Prvo pravo znanje o islamu poneo je iz Mostara, koji smatra gradom svoje mladosti, a tokom boravka u Istanbulu nedvosmisleno se uverio u realnost koju je islam ostavio za sobom. Dučić je u svojoj knjizi „Staza pored puta“, a u priči „S Dragišom u Anadoliji“ 1939. godine opisao kulturu islamskih vladara, koji su živeli samo za sebe, a za svet, nisu ostaviili ništa lepo. On doslovno kaže: „Nema ničeg posebno dobrog u istočnoj arhitekturi, a opet ništa nije onako kako je on pristao da predstavi ovaj grad (Carigrad) najviših vlastodržaca, pobednika, ruševina, krvoprolića, trijumfa... u zemljama i u svim narodima ime ovih velikih vojnika izgovaralo se samo sa strahopoštovanjem...Srpski čovek nije izgovorio ime, niti je izgled ovog grada zamišljao drugačije nego sa "stravom". Zaista postoji zapis da nema lepote u istoriji Turske koja bi kod drugih naroda izazvala ljubav i divljenje. U arhitekturi arapskog stila, ima dosta čavrljanja i ženskog. Turski hram ima persijski i arapski stil, ali nema turski. Lepota Istoka je u tišini, rezignaciji, lenjosti, fatalizmu, zaboravu. Najveći junaci ovog naroda nosili su samo ime bez prezimena, pa ga niko drugi nije pamtio kao čoveka istorije ili tradicije. Turčin ima samo bezbroj sultana, ali ne pamti ih više po radu. Turčin ima proroka Muhameda, u koga duboko veruje, ali malo zna o tome. To je osećaj ništavila čoveka i to je prvo što će čovek osetiti na muslimanskom istoku.

U Carigradu se nalazi prestonički spomenik Svete Sofije, spomenik koji je ranije bio pravoslavni manastir. Carigrad je nekadašnja prestonica Vizantije. Stambol je kukavički, nezanimljiv, odvratan, bar na izgled turske prestonice sultana. Stambol je bio slavni gladijatorski logor, koji je otišao u Evropu da progoni svog varvarskog cara da ga uništi, zakopa, opljačka, obesi. Turski sultani su bili samo vojnici, uzdržljivci, gospoda i lenji. I svi oni liče jedni na druge. U vreme kada su se širom Evrope gradili univerziteti, galerije, crkve jedinstvene lepote, ovi istočni varvarski vladari, sedeći ovde na samim temeljima najupečatljivijih kultura Vizantijskog carstva, nisu ništa uzimali na tim ruševinama, već su nastavili ono što njihovi preci su prolazili kroz azijske pustinje.

Ovde su živeli Muhamed II Osvajač i Sulejman Veliki, koji pored takvih titula nisu imali kulturu više od centralnih generala. U svoje vreme hrišćanstvo je gazilo religiju, civilizaciju, dinastiju i nikada nije bilo jedinstveno po pitanju evropskog istoka i zato su Turci postali najbolji vojnici i vojska. Nijedan sultan nije imao talenat svojih generala. Veliki veziri, uglavnom stranog porekla, više puta su spasavali svoje carstvo, poput Srbina Sokolovića koji je spasao Sulejmanovo carstvo. Carski karavani na Bosforu su zbunjeni svojom sirotinjom, površno. Njihovi sudovi su najsiromašniji. Tako je pokolj čuvenog Muhameda II Osvajača manje značajan od bilo kakvog bekstva bosanskih Srba. Svi ovi ljudi u bogatim stranim zemljama pljačkali su i otimali vojsku i provodili se u novim ratovima, kao u stalnom besu. Sultani nisu imali svoje biografije. Za razliku od Julija Cezara, on je imao neobičnu slavu i običan ljudski brak, ali je svojim životom predstavljao vreme ljudske istorije. Aleksandar Makedonski je imao svoju predstavu o državi i svog idola o ljudskoj zajednici. Napoleon je imao svoju genijalnost revolucionara i revolucionarnih ideja svog naroda. Međutim, nijednog sultana nisu zanimale ni ideje ni život. U Stambolu je bilo samo lepo ono što je bilo strašno. Francuska ljubav prema Turskoj je neodrživa, za tako nekonstruktivan i razoran narod. Više od saveza Fransoa I sa Sulejmanom Velikim, Francuzi nisu prestajali da pomažu Turskoj protiv hrišćana. Da je Francuski Luj XV želeo Francusku, Petar Veliki je bio spreman da Tursku izbaci iz Evrope, a hrišćanin Balkana bi bio oslobođen pre dva i po veka. Napoleon je pomogao Turskoj da pobedi ruskog cara Aleksandra I i zatražio od Porte da uguši Karađorđev ustanak. U međuvremenu su u književnost došli romantičari, sa primesama turskog harema. Na muslimanskom istoku, sultan je bio jedini slobodan čovek, a ceo njegov narod i svaki pojedinac bili su kompromitovani da bi bili potopljeni sultanovim užadima ili bačeni u more. Zapad nikada nije želeo da zna za mučenje hrišćanskog Istoka kroz vekove. Sam papa je tražio od cara Konstantina Dragaša, najpre da primi uniju, a zatim da mu pošalje nekoliko galija u pomoć, što je on i učinio na štetu pravoslavlja.

Turci su bili veliki rušitelj hrišćanske kulture u Evropi, najveći dželati i palikuće. I sam turski narod je imao sklonost ka mirnom životu i poštenom radu, ali su tumači njegove vere učinili od Kurana ogroman zakonik protiv nevernika, samo zato što su verovali u Boga. Tokom pet vekova, sultani su potpuno zarobljavali ove ljude zbog njihovih ličnih zločina i trijumfa, gaseći sva ognjišta svetlosti širom Evrope. U Carigradu nisu ništa uzeli, ali su svi rušeni i dezertirali. I mogli bi da postanu kulturni svet. Trebao im je samo jedan sultan, kao što je bio i car Petar Veliki, pa bi od svog naroda napravio kulturni svet, umesto šuškanja, krvoprolića, palikuća i proždrljivaca, sve za obračun sulata i nekoliko paša. Čuveni Muhamed II, osvajajući Carigrad, Smederevo, Bosnu i Atinu, bio je ratnik, a ne vojnički, surov i zločinac. Odvezao je brata po ocu, malog Ahmeta, i velikog vezira Mehmed paše Abogovića, turskog pesnika i njegovog drugog, poreklom Srbina iz Kruševca, koga su zarobili kao dete, dao mu ga odvede u Jedrane i zatočio ga u Dženkulu, a zatim naredio obešeniku da ga ubije. Čak je mu je i otvorio stomak da vidi da li je pojeo lubenicu. Taj isti Muhamed II, osvajajući Carigrad, dotrčao je na konju kod crkve Svete Sofije i izvršio klanje starateljskog stanovništva koje je tamo tražilo svoje spasenje.

Carigrad je samo magična uspomena na staru prestonicu Cara Konstantina Velikog, rođenog u Nišu, osnovao je Carigrad za prestonicu istočnog hrišćanskog carstva. Od tada je započela istorija Vizantije i novog naroda Vizantije, koja datira još od sastava rimskih i grčkih elemenata, apsorbovanih velikom i dostojanstvenom helenističkom kulturom, moćnijom od uvrnutog duha iza degenerisanih Rimljana iz četvrtog veka. . Konstantin je svoju prestonicu nazvao Novi Rim, u njemu je podigao Forum, Kapitol, Portik, Cezarovu palatu i Senat.

On je ulepšao novu prestonicu, podignutu na najlepšem mestu na zemlji. Nijedan vladar na svetu nije toliko uticao na umetnost svog vremena i naroda kao Konstantin Veliki. U njegovo vreme, mozaik je sijao sjajem kakav svet do sada nije video. Mešaju se istočnjačka inspiracija sa helenskom i fina Atina sa rimskom grandioznošću. Rim je pobedio grčku vojsku, ali je atinska kultura pobedila pobednika. Novorođeni vizantijski genije nije prestao da vlada evropskom umetnošću, kroz generacije, nekoliko vekova. Svojim sjajem i monumentalnošću do danas nije ništa nadmašio. Konstantin Porfirogenit, car i istoričar, bio je krajem desetog veka glavni računovođa Carigrada, kao najvećeg čuda na zemlji. I sam je bio slikar i majstor zlata i slonovače. Pisao je i o Srbima. Car Justinijan, rođen i na teritoriji Srbije, nadmašio je Konstantina Velikog u prihvatanju aristokratije i njegove umetničke brige. Sagradio je hram lepši od Solomona, najveći od Partenona, gde je na kvadratnom placu postavljena prva kupola, kao tadašnji čovek na svetu. Crkva je bila sva u zlatnim mozaicima, sa prestolom od zlata, oivičenim dragim kamenjem, koje je čuvalo nekoliko vekova. Sam car je nosio odeću posute dijamantima. Devastator je poslao Justinijanu osam stubova antičkog zelenog mermera iz Efesa, a jedna udovica je poslala osam stubova od porfira iz Hrama Sunca. Sam anđeo je odredio mesto za crkvu. Na vrhu crkve postavljen je zlatni krst ukrašen dijamantima. U crkvi Svete Sofije, koja je bila ukrašena zlatnim mozaicima, gorelo je ništa manje od šest hiljada sveća. Osmansko carstvo i vizantijsko carstvo bacili su u senku veličanstvenost starog Rima, koji je ostao vojna prestonica carstva. Većina vizantijskih careva takođe su bili ljudi velikog obrazovanja, kao što je Konstantin Porfirogenit, pisac, slikar, zlatar i arhitekta. Njegov vešt rad bila su srebrna vrata i sto za ceremoniju u Triklinijumu, zlatnoj sali za svečane prijeme. Sveta Sofija je bila daleko najveće delo vizantijske umetnosti. Cela crkva, i sve oko crkve, bila su zbir raških palata najviše vladavine Carigrada. Tu, u blizini crkve, nalazila se carska palata, bez sumnje najveća čast svih vremena. U vreme Poinogenita ova palata je bila skup svih lepota koje su do tada ostvarene. Car je sedeo na svom zlatnom prestolu, sav u biseru i dragom kamenju, odavajući utisak cara zemaljskog, namesnika Božijeg u narodu i vlasnika svega što postoji između neba i zemlje.

Ova veličanstvena lepota Konstantina i Justinijana trajala je do 1202. godine, sve do krstaša, razbojnika i vladara, koji su za kratko vreme sve polomili i uništili. Osvajanjem Istanbula 1453. grad je postao degeneracija i siromaštvo. Sveta Sofija je osiromašila i zatvorena, i na kraju je pretvorena u džamiju, a poslednji pomen zapadnog kulta i njegovih vladara varvari su potpuno uništili.

Kada je Muhamed II Osvajač, tada dvadesetogodišnji sultan, ušao u Carigrad, predao je poslednjih 7.000 branilaca i na konju ušao u crkvu Svete Sofije, gde je izvršio pokolj nad ostalim stanovništvom, koje se tu skrivalo. "

Eto, o kakvoj civilizaciji je reč. Dakle, da je zapadni svet zaista želeo da otvori oči za istinu, video bi zašto su Srbi prolili svoju krv na Kosovu da spasu Evropu. Oni to, međutim, nikada neće učiniti i naneti štetu sebi i svim ljudskim civilizacijama. Dučić je iza sebe ostavio prednji opis, u drugačijoj verziji, a ja mu dodajem izjavu sa spomenika žrtvama fašizma Jovana Soldatovića, na šetalištu u Novom Sadu: „Sećanje je spomenik tvrđi od kamenog spomenika; Ako smo ljudi treba da oprostimo ljudima, ali ne smemo zaboraviti''.

Varadero, Kuba, jul 2004

Aja-Sofia Crkva - Džamija, Carigrad

PODELITE OVAJ TEKST NA: