 | Željka Bašanović Marković | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
IGRANKA BEZ PRESTANKA
Rogoz se klatio na vetru praveći šum tu uz baru punu žaba koje su kreketale danonoćno.Vetar je nosio paperje cvetova braon boje i gotovo da nije bilo ni jednog u komadu.
Devojke su tu brale stabljike kako bi plele asure ili korpice.Video sam ih opet juče kako se kikoću dok su gazile po vodi punoj žabokrečine.
Pevale su neku pesmu ali nisam razaznavao reči, jedino što znam je da je bila tužna.Glasovi su im umilni i piskutavi prelazili preko reči koje nisam razaznavao.Od te pesme i laganog sumraka koji se spuštao na selo osetih opet tugu koja mi se stezala u grudima.Pulsirala je u taktu njihove pesme čak i kad su odmakle i nisam ih više mogao čuti.
Bio sam žedan pa dohvatih vlat deteline i počeh da je sišem.Ali ni to mi nije smirilo unutarnji vapaj duše.Shvatih da me nije jedino žeđ morila.
Došao sam u ovo selo pre dvadeset godina kada mi je sin poginuo.Slučajno sam ga našao na karti nasumičnim ubadanjem kažiprsta po mapi, onako očajan. Skućio se ponovo i ostario sad već mogu reći, iako je to relativna stvar jer život me nije štedeo, činilo mi se da sam star odavno.
Imao sam malu prizemnu kuću i pet koza.Život nije tako strašan kad čovek shvati koliko mu malo treba da bi disao i budio se svakog jutra iznova.
Moj sin to nikada nije uvideo.
Nisam ni ja dok me život nije provozao i slupao a opet me ostavio u životu da imam vremena da se kajem jer šta ću sa iskustvom ovako sam.
Zato volim da legnem na zemlju šćućuren među stabljikama, sam i jadan još uvek moleći ovu plodnu zemlju da me povuče u svoju utrobu.
Ali avaj, neće me pa neće. I zemlja bira za ples, sa mnom je život odavno otplesao.
Rogoz je tu kraj mojih skuta igrao svoju igru sa vetrom. Kad bi me bar on odneo....
Čekao sam tako, ko felerična devojka koju niko nije birao za ples a ona bi uporno sedela na klupi i čekala kraj igranke.
