Čežnja za albatrosima ‒ poetski proplamsaj Aleksandre Vujisić

(„Krvarim po pismima”, Poetikum, 2022)

Dr Ana Stjelja

Iz pesničkog prvenca Aleksandre Vujisić isijava zrelo poetsko pero. Pesnikinja kroz svoju poeziju kreće na put po skrivenim tunelima sebstva, dalje i bliže prošlosti, uz katkad melanholično i pesimistično, katkad ironično osećanje, a katkad i sklizne u romantično oblikovanu reminiscenciju od koje, slovo po slovo ispisuje svoja pisma.

To su pisma koja nikada nije napisala ili ona koja nikada nije poslala. Možda iz straha, možda iz stidljivosti, a možda zbog nedostatka vremena, jureći za životom koji pokazuje svoju okrutnu neminovnost i prolaznost... Bez obzira na to, svaki stih je potekao iz duše, uz iskrenost deteta, što poeziju Aleksandre Vujisić čini izrazito ispovednom. Putovanja, stvarna i imaginarna, pesnikinji daju oduška ali i inspiracije da stvara... Sećanja koja stanu u jedan kofer, baš kao i život, ljudi predeli, sjaj sunca i plaže koje nemaju hlada, tragovi u snegu, ljudi, ulice, sve je to pronašlo svoje utočište među koricama ove pesničke knjige.

Još traju daleka sjećanja

Kao tragovi u snijegu,

Semafori koji ne rade

Plaže koje nemaju hlada

Protrče slike pred očima

Kao ljudi koji pokvare sliku

Onako kad stanu, sa strane.

Na trenutke poezija Aleksandre Vujisić podseća na poetske skice za neke priče koje bi pripovedale o jednom vremenu, uz pregršti uzbudljivih detalja koje bi čitaoce odvela u neke skrivene odaje jednog vremena, koje bi pak svaki čitalac mogao da oblikuje onako kako želi. Neke od tih priča kao da traže svoj početak, dok drugima nedostaje kraj.

Sama sam.

Čempres pod prozorom šapuće.

Ostani još malo,

Svanuće.

Zbirka poezije „Krvarim po pismima” jeste pokazatelj autorkine strasti prema poetskom stvaranju, ona poput Trojanki, glasom hrabre žene, u borbenom stavu, ispisuje svoje stihove, za njih se bori, za njih je spremna da krvari.

Krvarim po pismima,

a mislila sam da ih nikada neću napisati,

prebiram zakletve stare po mislima,

a lijepo je disati, lijepo je disati.

Ipak, skromno  i stidljivo, bez preuveličavanja i pesničke prepotentnosti, a svesna da se sreća krije u sitnicama, da reči poput velikih albatrosa sa hartije mogu da polete i otisnu se daleko i na tom putu susretnu se sa srećom, pesnikinja ispisuje i ovaj stih:

Da si poezija

Sigurno te ne bih ja pisala

Rukama nevještim, riječima

Koje se plaše poput malih

Promrzlih ptica,

A čeznem za albatrosima,

Simbolima sreće

‒ možda je sreća samo sitnica

Neki od stihove iz ove zbirke zaiskre i postaju antologijske. Takvi su stihovi iz hakslijevski obojene pesme pod naslovom „Vrli novi svijet”:

Alergični na sunce

Na zagrljaj, na ljude,

Nerviraju nas suze,

Dani kad se bude,

Ne nalazimo mir

Jer tražimo hljeb,

Ljubav je postala hir,

Ne poznajemo red.

Pesnikinja dakle svesna sebe i sveta koji je okružuje peva, voli, pati, viče, predočava svetu šta ga čeka, gotovo da krvari po hartiji koju je natopila svojom poezijom, a krv se umesto mastila razlila po čitavom univerzumu. I tako, u ritmu njenih pesničkih koraka, plešu planete negde daleko, u svemiru gde je poredak sasvim drugačiji, gde sve ima svoj red, gde vlada Ljubav i Harmonija.

PODELITE OVAJ TEKST NA: