Nebo je upalilo svoj najsvetliji fenjer,
a zlatokrile zvezde ugnezdile se pod oblake
pa vezu najtananiju mrežu sanoslovlja.
Pitaš me šta je to smisao?
I šta je ljubav?
Zašto opravdavam Karenjinu, a proklinjem Vronskog,
zašto mi je najljubavnija priča između
Majakovskog i Tatjane Jakovljeve,
koja se zapravo nikad nije desila,
a pretočila se u cveće.
Ono, koje joj je godinama stizalo
uprkos svemu i u inat svima.
Zažmuri i oslušni tišinu.
Uplovi u beskraj.
Zabaci udicu u duboku plavu utrobu neba
i shvatićeš…
Mi smo samo opiljci prašine
koja je zasvetlucala na zemlji.
Novi život nikad neće biti
opravdanje smrti.
Sve reke ulivaju se u naš krvotok,
i sve planine dišu našim plućima.
Sva semena sazrevaju u nama,
u našim matericama i
vašim grudima.
I sve je prosto što deluje teže, a
mi smo nespremni da mislimo prosto.
Ceo svemir sklupčan je u zenicama
samo se bolje zagledaj i u svakom
čoveku jeca zatočeno dete, a
sam život je tako detinjast.
I onda me pitaš šta je ljubav?
Naša želja za postojanjem,
za entropijom i razlaganjem…
Želja da se ne ugasimo kao
one zlatokrile zvezde koje se mreste
pod mesečevim krilom.
Kao ona munja koja
razdeviči nebesa i iščezne.
I znaš, ljubav je opravdanje.
Ona daje smisao besmislu,
a svetlo tami.
I miriše baš poput onih buketa
koja su još dugo posle Majakovskog
stizala njoj na prag.
