detalj slike: KRK Art dizajn/pozadina: Elvira Kujović

LjUBAV I MILOSRĐE, TEMELj  POETIKE ELVIRE KUJOVIĆ

Recenzija   (Predgovor)

Mr. Milica Jeftimijević Lilić

Elvira Kujović donosi poeziju koja je jednim svojim delom govori o okrenutosti sopstvenom biću, intimi, ljubavi, a drugim delom potpuno je okrenuta drugima, svetu, tragičnim zbivanjima koja je ranjavaju. Njena pesma nastaje spontano i račva se i teče kao reka, nekad snažnija, nekad tiha, ali uvek puna preliva, duginih boja, puna treptaja uzbuđenog srca koje je pokreće. Ima čvrstu arhitektoniku i formu na kojoj se ozbiljno radi, te je zapravo svaka pesma i oblikom i suštinom jedna amfora puna čistih životnih sokova.

Duboka emocionalnost je glavna odlika pesama Elvire Kujović, kao i snažan antiratni angažman kroz krik za stradalnicima bilo gde da su, ne samo u njenom narodu, već i u svim drugim narodima. Ona se snagom jakih emocija suprotstavlja čovekovoj obezdušenosti, neljudskosti i odsustvu saosećanja sa drugima. Rat je čovečanstvu naneo neslućene patnje, razaranja, poniženja, podseća nas ona u svojim pesmama. Taj bol bezimenih, tu nesreću da se bude objekat ratnih dejstava, i nažalost, danas tako često  iskustvo brojnih naroda, pesnikinja doživljava kao lično iskustvo, ona saoseća sa decom Nigerije, sa decom i nedužnim mladim ljudima iz Sirije, sa majkama svih nacija koje u mukama radaju decu da bi ih potom besni psi rata raznosili i komadali. Vrlo su impresivne i potresne slike inicirane bolom koje pesnikinju otkrivaju kao velikog humanistu i pobunjenog pojedinca u ime masa koje stradaju što njenoj poeziji daje uzvišen ton i izuzetan humanistički pečat,  a njenu poetiku aktivizma punog vere u moć reči da menjaju svet, čine putokazom  ka novim uvidima  u smisao svega.

Život i smrt su u tesnoj vezi u njenom pevanju,  svest o ljudskoj nemoći i životnoj kratkotrajnosti lirsku junakinju čine  zamišljenom, setnom, ponekad previše natopljenom tugom i beznađem, ali nikad sasvim klonulom i bez svesti o vrednosti življenja, ljubavi, novopronađenog smisla. Pisanje se pokazuje kao dobar putokaz ka sebi i izlaz iz teških duševnih potonuća koja savremenog čoveka, koji misli i oseća, nužno suočavaju sa katastrofičnošću zbivanja koja možda vode i definitivnom uništenju čovečanstva a to nužno inicira depresiju i bezvoljnost u koje se kolektivno sve više tone. Shodno tome njen apoezija je vrlo aktuelna jer se bavi savremenom problematikom sveta i istinom bića. Edvard Mone smatra da:  Moramo pripadati svome vremenu i slikati ono što vidimo.

Suočavanje  sa  obezduševnošću i obezduhovljenošću ljudi pesnikinju često odvodi ka  zatvaranju u sebe, zapitanošću, šta se to desilo sa ljudima koji su se predali, odustali od borbe te to u njoj rađa potrebu za aktivizmom, za pesmama koje će uznemiriti ljude i naterati ih da se zamisle, suoče sa sobom.

Gde su ljudi sa očima i srcem,

Gde su nestali, jesu li i oni negde zalutali.

Ulice prazne ne vidim nikog

samo masu zombija

kako se bude,

nikog nema svi su mrtvi ljudi,

ja sam sama i meni se ludi.

Pitam se gde su, gde su se sakrili,

Jesu li svi jedan drugoga ubili.

Ovako sumorna slika praznih ulica i ljudi koji uništavaju jedni druge, rezultat je pomnog posmatranja sveta, svega onoga čemu je čovek ovog doba izložen kao i  globalnom sistematskom  uništavanju humanih ljudskih odnosa i  solidarnosti među ljudima.

Pesnikinju ne zaokuplja samo sopstveni bol, ona ga oseća prema svakom živom stvoru koji pati, ma to bio pas lutalica, ostarela starica koja posrće, pogubljeni mladići na svekolikim  svetskim ratištima, silovane devojke i žene, uplašena  deca, jednom rečju, čovek koji je žrtva bilo sopstvenih iluzija  ili svetskih manipulacija. Reči Alekseja Remizova mogle bi se primeniti i na Elviru Kujović, po načinu na koji nastaje njena pesma: Zašto pišem, šta želim da kažem? Sve što pišem – moja je ispovest. Neću da se izražavam knjiški, nego „pripovedački“, jer se ispovest ne piše nego govori. Sve što sam pisao i što pišem – nije izmišljeno – nego je na unutrašnji poziv. Kao da me je neko zovnuo, pa se ja naglas odazivam. Tema mi nije nametnuta, nego sama dolazi,  uvek sam pred sobom imao temu. Ona bi me obuzimala, obuzimala bi čitavo moje biće. Kao što snoviđenja sama naviru, tako se i događaji sami neočekivano ukazuju, postrojavaju se u redove. Percepcija je osećaj: ono što osetiš, što te ogrebe ili ubode. Iz osećanja, iskazujući se, sine misao. Reč je iz osećanja, misli nisu odlomak – nego zvučna rečenica. Naći će se ton za harmoniju reči, za građenje zgrade reči, i nemoguće je bilo šta izdvojiti dok te nešto ne ščepa – veoma jako. Ili će ti životni uslovi, razbesnevši se, odrati kožu.

Tako se i u pevanju Elvire Kujović vidi da su je događaji iz sveta zgrabili i „odrali „ joj kožu duše koja je prokrvarila zbog zla koje uništava ljude, suprotstavlja ih jedne drugima, zbog onih koji se hrane zavađajući dojučerašnju braću, susede, zbog patnje nevine dece koja zauvek ostaju obeležena ratnim traumama. Sve to stamnjuje i pesnikinjin vidik, ona se povlači u sebe ne želeći da se poistovećuje sa takvim svetom.

Njena poezija je dobrim delom lirski dnevnik pobunjenika koji je prepun ljubavi prema svima i gneva spram onih koji tu ljudsku, bratsku prisnost među ljudima svih vera i nacija uništava pretvarajući ih u napujdane krvožedne zveri. Stoga su ironija i sarkazam sastavni deo njene poetike, ona poezijom želi da pokrene,  da izazove revolt prema takvom svetu i svest o njegovom menjanju.

 Svemu tome, pesnikinja suprotstavlja dela ljubavi, njeno biće vapi za nedosegnutim prostorima lepote koju daruje ljubav, ona neumorno traga za njom, sanja je, opija se snovima o nesputanoj igrivoj ljubavi koja se može doživeti sa nekim sličnim sebi. Ta ljubav koja je lepršava, vrcava, snovidovna i neuhvatljiva natapa  njene brojne pesme koje  su baš po meri njenog snažnog ženskog senzibiliteta, koje su  ispunjene dubokim emocijama i žudnjom:

Napravi mi  na srcu ranu, hoću da boli,

hoću da moje srce za tebe izgori...

Snaga ljubavi koju pesnikinja i budna sanja okrenuta je prema svemu živom, svim bićima. A onu, koja je  usmerena ka voljenom čoveku  ponekad poistovećuje sa bolom od ljubavi  kako  bi je dublje osetila jer to dinamizuje njeno biće koje se tek tada oseća celovitim i kreativnim. Najlepše pesme  u zbirci  Ljubav i strah  Elvire Kujović  su one u kojima se stalno vodi dijalog između muškarca i žene koji se nadgornjavaju  i kroz male čarke i pošalice iskazuju svoju ljubav. Međutim, gubitak ljubavi ravan je prestanku bitisanja:

Ali, samo još danas pišem ti

i onda  ću te pustiti da odeš,

izdahnuću te,

ostaću bez daha,

disati neću.

Umreću!

Bilo da je reč o pesmama intimnijeg ili opštijeg karaktera, očigledno je da niču iz bića samosvesne ličnosti koja veruje u sopstveno tvoraštvo i njegovu svrhu. Buđenje i propovedanje ljubavi u vremenu narastajuće mržnje je samo po sebi afirmativno i poželjno. A kad dolazi iz poezije koja je netipična i svojevrstan je izraz uzvišenih slobodoljubivih ciljeva, onda je više nego dobrodošlo, tim pre što najavljuje snažan lirski rast autorke koja će nadalje, u novim knjigama, slobodnije i svestranije iskazivati svoj umetnički potencijal.

PODELITE OVAJ TEKST NA: