 | Gordana Subotić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
KAŽI MI
Pitam se...
Šta su to šaptale grane bresta vetru...
dok su se uvijale koketno
u zoru
kad su stali svi vlakovi...
Šta su ptice ćućorile
u žbunu forzicije
kod spomenika olovnom vojniku,
u dan kad ljubav dezertira...
Kaži mi...
ko okreće stranice
knjige utisaka u starom hotelu
gde odsedaju izgubljene duše
Koliko zvezdica padne
u noći kad se rađaju
želje
koje nemaju pokrića...
Kome sviraju ulični svirači
u zoni zabranjenoj
za prizivanje sećanja...
Ko broji ovčice
u noći kad jaganjci utihnu...
Čija je nesanica
Ko drži ključeve od snova...
I o čemu Mesec sanja
dok uzrasta nad Radanom...
Gde poniru reke zahvalnosti
siročadi
koja se otrgla sudbini...
Ko je ubio iluziju o slobodi...
Put, popločan jarosnim bojama
kud vodi...
Da li je nektar rajsko piće
samo za zaljubljene bogove...
I zašto me sve tvoje u meni
još boli,
ako sam prestala da te volim...
NE VREDI ZABORAV
( duša moja na tebe miriše)
Duša mi od noći umorna...
Govorim da mogu sama
a reči mirišu na želju i žud
mediteranskog kedra
miris grana...
Na zagrljaj tvoj...
Smrzli ti koraci ka meni...
Slčdi ih vetar bezumni
što polja sibirskih
nosi stud
A istim se korakom
ne kroči drugi put...
Htela sam ti biti
poslednja luka
Moje su oči bile poziv
na put u jednom smeru...
Osta srce
kao komad kristala
na staroj polici
Vetar se približava
Vetar zaborava
da ukloni prašinu sećanja...
Ti, daleko moje
na jastuku od nežnog paperja
pokušavaš da zađeš u san...
Snovi flertuju s tajnama srca
i vode na mesta
gde nema razočaranih...
Između nas... putevi
koji ne znaju gde vode
A hteli bi do sunca
Otvori balkon...
Omiriši vetar...
i kreni po mirisu kedra...
To duša moja, na Tebe miriše...
Još je u njoj topline
za sve tvoje zime
Zaborav s tim nema ništa
OGRLICE
Godine prođoše mnoge...
Kao đerdani, nižu se dani
Uspomene
na nedra padaju...
U ogrlice sećanja
ređaju se
neke ljubavi daleke...
neke ljubavi bliske...
I ne smem
udahnuti duboko
Da ne popucaju...
bisernih uspomena
niske...
