PESMA KAO SREDIŠTE UNIVERZUMA

(Đek (Gjeke) Marinaj, Dolazim da pozelenim, poezija, Beograd, 2020.)

Mr Milica Jeftimijević Lilić

Zbirka pesama Đeka Marinaja,Dolazim da pozelenim je izraz jedne strasne prirode koja se sudara sa svetom kao more sa obalama, koja u ljubavi pronalazi spasenje i ishodište iz dehumanizovanog savremenog sveta. Tu se preklapaju dve velike pesnikove ljubavi, prema ženi i prema pesmi, i u jednoj i drugoj je sažeto čvorište njegovog bića, moć da se obnavlja i da pronalazi novi smisao.

Onaj ko misli, mora biti suočen sa paradoksima postojanja, kao da nam poručuje ovaj pesnik razuđene misaonosti koji povremeno pesmu “izvlači” iz čiste spoznaje sveta ili odsustva spoznaje, iz mitske i fantazmagorične suštine bitisanja, iz moranja da da odgovore na izazove trenutka i istorije. Iz logosa poezije koja ga okreće prema umetnički ostvarenim dometima svekolike svetske poezije sa kojom vodi neku vrstu dijaloga u svojim pesmama.

Duboko svestan neomeđenih prostranstava sve- mira u koji je čovek postavljen bez svoje volje, neomeđenih prostora svoga bića, i stešnjujućih okolnosti egzistencije, Marinaj ponire u dubine sopstva uviđajući koliko je to nedefinisano i prozirno, neutemljeno ni u čemu stvarnom, koliko je čovek izraz nepatvorenih slika koje dolaze iz podsvesti, iz njegovog mitskog bi- ća i metafizičke suštine koja traži izraz u stvaralaštvu, u jezičkoj konkretizaciji. U povratku u “zeleno”, prvobitno, nesputano stanje harmonije koja se još samo kroz snivano i u ljubavi prema bližnjem može postići. Kroz katarzu iskušane patnje i samopokajanja u ime svih. Kao da se svet jedino još kroz dušu umetnika može pročistiti i spasti, kroz njegovo izgaranje, kritičko sa- gledavanje svih sunovrata surove civilizacije i krvo- žedne čovekove prirode.

Stoga je evidentan i sociološki angažman u mnogim pesmama, kao i preispitivanja samarićanstva kroz pojedine likove iz realnog života i literature koja je Marinaju takođe snažna inspiracija.

Pesnik, dakako ovde govori u ime većine, i na sebe preuzima odgovornost za sveopšta nedela modernog doba, hipokriziju, surovost, nasrtaj na kosmički poredak, na ljudsku slobodu u okviru državnog sistema, u ime svoje zemlje kao paradigme za mnoge pojave u ostalim delovima sveta.

U potrazi za slobodom i dostojanstvom bitisanja, lirski junak ove donekle neizbrušene poezije, spasonosnu luku pronalazi u krilu voljene žene, očaran njenom lepotom, senzualnošću, moći da ga opije i uzvisi. Silina te ljubavi data je kroz hiperbolu gde se lirska junakinja uzdiže iznad svemira, što je grandiozna sli- ka, a kosmička tela svetle kao ogrlica na njenom vratu, što je hiperbola velikih razmera, te s njom i divljenje.

Čulnost žene i njena zaslepljujuća privlačnost dati su u viziji koitualnog spoja mora i još nedozrele devojke. U snazi iskazane ljubomore prema moru koje je poseduje, uvlači joj se u zabranjene zone, prepoznaje se velika žudnja za stapanjem s njom i bol što je personifikovani Drugi, odnosno more ima u svojim rukama. More je, inače, jedan od značajnijih motiva u ovoj poeziji i simbolizuje stvaralačku snagu, iskonske energije sveta koje pesnik oseća i poetizuje. Setimo se da je voda kod Hajnea mesto koje je progutalo Lorelaj, dakle mesto smrti, zaustavljanja života i ljubavi: “Gore radost / u nedrima podmuklost”...

U nastojanju da obuhvati kompleksnost života pesnik poseže za nepoetskim sferama i retorikom iz drugih oblasti, povremeno i naučnih, što ponekad ne daje dobre pesničke rezultate.

Pojave iz svakodnevice konkretizuju se posredstvom knjige, stiha, listova knjige: “I opet, očni mi se kapci otvaraju i zatvaraju / kao naslovne strane starih knjiga / istiniti dnevnici mitova”.

Poezija kao civilizacijsko iskustvo kojim se hrani duh savremenog čoveka, te i pesnika, drevni mitovi i mitologija urbanog, osećajnost i hotimična retorika iz sfere naučnog prepliću se u narativnom kao bitnom obeležju izraza, iako ređe ima i rimovanih pesama. Njegova poezija je iznedrena iz tradicije albanskog, balkanskog iskustva, a posebna vrsta urbanog diskursa je čini modernijom.

Sazdana na sintezi dionizijskog principa, dakle iz autentičnog nadahnuća i apolinijskog sintetičkog duha, koji se ispoljava u različitom poetskom oblikovanju pesničke građe i poetici sveznanja, Marinajeva poezija je kompleksna slika sveta, socijalno obojena i angažovana u dobroj meri, ali i izraz snažne plotske i duhovne inspiracije koja pleni iskrenošću osećaja i njihove poetske vizuelizacije.

Besmisao ljudskih napora povremeno daje gorčinu iskustvu proživljenom od iskona a iskazanom u poeziji velikih prethodnika na koje se on poziva (Homer, Dante, Šekspir, Neruda, Popa...), ali i ono što je u mladosti doživeo u totalitarnom sistemu svoje domovine Albanije, iz koje je morao pobeći u svet, a stigao je u Srbiju koja ga je prigrlila na čemu je on vrlo zahvalan. Međutim, ta iskonska ljubav prema rodnom tlu, prema namučenim roditeljima pritisnutim bespoštednom borbom za golu egzistenciju donosi prave poetske meda- ljone, pored onih blistavih posvećenih voljenoj ženi (Dušici).

“Život – ova nezasita usta kojima pripadamo”.

Proživevši neslobode koja život sam po sebi nosi, naročito u vreme globalne krize koju trpimo, pesnik iz okrenute perspektive pokazuje apsurd bitisanja, gde umesto da život nama pripada, suočeni sa gledištem lirskog subjekta poimamo, da nas život zapravo guta, i da nas poseduje a da smo primorani da mu služimo, što jeste tužno iskustvo modernog čoveka, a valjda je tako i bilo oduvek.

Iako je naslov Dolazim da pozelenim u funkciji optimističke vizije sveta i moći umetnosti da obnovi, poezija kojom se zbirka završava, inspirisana mislima o smrti zaokružuje sumornu čovekovu istinu, konačnost kao ono što limitira njegove napore, ushićenja, domete.

Poezija, na paradoksalan način, živi od negativiteta života, na patnji nastaju najbolja ostvarenja. Ona, čini se, ipak, najsnažnije integriše čovekovo, umetnikovo biće, jer ga primorava da traži izlaz i da produbi svoje misaono iskustvo, što i ova zbirka nedvosmisleno potvrđuje.

U svakom slučaju, ovdašnji čitaoci biće obogaćeni jednim originalnim pesničkim glasom koji baštini pesničku tradiciju susedne Albanije, koja nam u tom smislu nije dovoljno poznata.

Đek Marinaj najbolje domete postiže u pojedinačnom stihu, ali i ukupna poezija ovog velikog prijatelja naše zemlje, vredna je svake pažnje.

PODELITE OVAJ TEKST NA: