detalj slike: KRK Art dizajn

ZASTAVA POBEDE NAD ZABORAVOM

Iako je odnedavno prisutna na književnoj sceni Mileva Lela Aleksić oduvek je osećala umetnički naboj i potrebu da od zaborava sačuva nasleđe predaka i tradiciju svog kraja. Prve radove je počela da objavljuje na portalu Književne radionice ''Kordun'', kao i socijalnim mrežama, a onda je napokon usledila knjiga koju su mnogi čitaoci čekali.

Pred prvu promociju knjige Sa ognjišta postojbine razgovarala sam sa autorkom o njenim počecima, inspiraciji, ali i novim delima koja brižljivo plete za nove generacije.

Есејисткиња и пјесникиња Милева Лела Алексић у загрљају природе

Književna radionica "Kordun" - Branka Selaković, Beograd, 24.06.2022.

-Skoro ste počeli svoje priče da delite sa čitaocima. Zbog čega ste čekali?

Teme iz moje knjige Sa ognjišta postojbine, nosila sam u gnezdu svoje duše, čini mi se, od kada sam počela da shvatam suštinu i smisao života, onu sušastvenu bit bez koje ne postojimo u ukorenjenosti, smislenom postojanju, koje nas čini bićima dostojnim trajanja na životnom putu. Mladost je, ponekad, hirovita, znatiželjna, lepršava, zanosna, razigrana, energična... Prohodeći lakšim i težim putevima, nikada se nisam odvajala od predačkih zaveštanja, one vatrice sa ognjišta koja greje ozeblu nadu i obasjava životne staze. Ja sam, pre svega, pesnik. Čini mi se da sam poetičnost primila sa prvim kapima majčinog mleka. Poetski zanos je odrastao sa mojim odrastanjem, pratio rast mojih stopa i mojih koraka. Zbog čega sam čekala do sada sa pisanjem proznih radova? Uporedila bih to   ''čekanje'' sa stablom jabuke koja raste na dobrom kalemu, razgranava se, behara, donosi zametke plodova, a potom upijajući snagu iz korena i sunčeve energije donosi zrele, sočne, mirišljave plodove. Teme u mojoj ''Postojbini'' su dostojne zrelih plodova. To je moj dug prema korenima iz kojih sam kao, tanana grančica, na tom postojanom stablu, stremila ka Suncu, često šibana olujama, studenima, životnim kandžijama, ali sve to prihvatajući lako, krepeći se saznanjem da su moji preci prohodili kroz život na surovijim putevima, sačuvavši najveću svetinju-čist obraz.

Kada se u Vama rodila želja da pišete i budete deo književnog sveta?

Dok sam pisala moje eseje, nisam se ni u jednom trenutku vodila ambicijom da budem deo književnog sveta. Zapravo, ne znam, pouzdano, u koji književni žanr bih svrstala moje radove. Esejistika je preozbiljna, činjenična literatura. S obzirom da sam ja poetskog, stvaralačkog senzibiliteta, moje teme sam oplemenila lirikom, u nekim segmentima poezijom u prozi. Na taj način sam ogrejala prozeble prste mojih predaka, ratnika, kiridžija, rabadžija, grnčara, kovača, obućara, poštara, mojih pretkinja, tkalja, čobanica, mlekarica... 

Znate li, draga Branka, kako su nastali moji eseji(priče)? U jednom trenutku sam se uplašila, da nestaje jedno vreme u kome sam stasavala na predačkim korenima, da se iz temelja moga bića izbija ugaoni, noseći kamen, da ću ostati potpuno usamljena, bez izvorišta i uporišta. Opomenuo me je blagi glas mojih predaka. Čula sam ga iz moga bića. Odlazeći u zavičaj, sve ređe sam slušala odjek života, pesmu, žamor, sve ređe sam sretala posustale korake koji zamiču na kraju životnog puta. Dvorišta mojih komšija su tihovala i tugovala, kapije je otvarao samo vetar, bolno cvileći nad praznim domom. I u mom porodičnom domu dočekivala me je samo ikona krsne slave mojih predaka i blage oči sa fotografija u patiniranom ramu. Shvatila sam. Vreme je da se uhvatim u koštac sa zaboravom i da otmem snagom svoga duha, sve što se zaboraviti ne sme. Pisala sam kao u katarzičnom bunilu, skoro svakodnevno. Misli su se rađale bez napora, lako. Skoro da sam čula bodreni glas mojih predaka iz dubine sećanja. Trideset tema sam napisala za pet meseci. Možda su stilski, u leporečju, mogle biti raskošnije, ali svesno ih nisam zaodevala u svečane odežde, jer su i junaci mojih priča bili skromni izgledom, a snažni duhom. Sada osećam spokoj, kao da sam u zadnjem trenuku razvila zastavu pobede nad zaboravom. Moje radove sam, oprezno, predstavljala čitaocima na portalu književne radionice ''Kordun'', u zavičajnim časopisima i na mom sajtu. Odjeknuli su u dušama mojih čitalaca, od samog početka. Tako sam stekla divne prijatelje koji su me darivali medonosnim kapima nektara iz svojih duša. Nisam mogla nazad. Nošena tom divnom energijom, nastavila sam da pišem. Neki od mikro osvrta mojih prijatelja živeće u mojoj knjizi, sabrani u poglavlju ''Zlatne iskre mojih prijatelja''.

Kakav ste osećaj imali kada ste objavili prvu knjigu?

Taj osećaj bih uporedila sa prvorođenim detetom koje prvi put uzimam u svoje ruke, zagledam mu se u oči, tražim u njima deo svoje sopstvenosti, a potom ga nežno privijam na grudi. Slušam mu dah, otkucaje srca. Moji zlatiborski gorštaci bi rekli: ''Rodilo se, valja ga ljuljati.''Ja bih rekla –istočih iz izvora duše zaveštanja, uspomene, mojom rečju pomilovah ožiljke mojih predaka, pokušah da sačuvam svetlost i svetost, tapije i medalje, nabrah lekovito bilje kojim ću zamirisati dom mog odrastanja, raširih majčine ćilime na Vidovdan(u mome kraju se toga dana iznosi devojačka sprema, prostire se po dvorišnim ogradama kao izložba rukodelji i daje se na znanje čime buduća nevesta raspolaže), okitih kapiju petrovdanskim vencem, poklonih se pred Albanskom spomenicom moga dede, solunskog ratnika. Trenutno, duša mi je osmehnuta. Mali deo duga vratila sam precima koji su me ukorenili u prkosu i ponosu, hrišćanskom putovođenju bez koga nema smislenog života.

Šta Vas inspiriše?

Kao što napisa u svom osvrtu na moje radove, recenzent i urednik moje knjige ''Sa ognjišta postojbine'', gospodin Milijan Despotović, ja pišem o vremenu ''koje je prilično zašlo, ali nije sasvim nestalo''. Možda sam ja poslednja generecaja koja se napajala na čistom tradicionalnom izvorištu, kada je bilo lakše biti čovek među ljudima. U mom eseju ''Zavičaj'', zapitana sam pred svojom dušom: ''Šta mi je donelo vreme u urbanoj sredini, u kojoj mi ništa ne nedostaje, a zapravo nemam sebe?''Svi nosimo u svom biću genetski zapis i zaveštanja koja su kao zakletva. Smemo li se oglušiti o amanet, a nazvati se čestitim ljudima? U svemu što činim, bitišući na strmim i manje laganim, životnim stazama, trudim se da sačuvam čojstvenost mojih predaka. To je univerzalna vrednost koja pripada svim narodima, svim religijama. Rizikujući da budem neskromna, moram se pohvaliti svojim bogatstvom-poštovanjem i čovekoljubljem mojih dragih prijatelja drugih nacionalnosti i drugih konfesija. To su, zaista, moji najsvetliji ordeni. Na svakom piše-zasluga za čovekoljublje. Nisam se posebno trudila da zavredim tu naklonost i poštovanje. Umesto mene, govorili su moji eseji. Posebno sam počastvovana i radosna što ću između korica moje knjige sačuvati osvrt na moje radove profesorke iz Plava, gospođe Senade Đešević, koja je čojstvenom, časnom dušom, ispisala svako slovo. Dakle, inspirišu me posebnosti, sve ređe, a samim tim sve dragocenije.

Pišete o nasleđu i tradiciji. Da li mlađe generacije razumeju duh prošlog vremena i koliko je važno sve to sačuvati od zaborava?

Priželjkivala sam takvo pitanje kroz koje ću poslati poruku i vapaj iz duše. Ako se iščupamo iz korena, bićemo samo slamka ''među vihorove'', kako nam poruči vladika crnogorski Petar Petrović Njegoš u ''Gorskom vijencu.'' Značajan period mog života, skoro petnaest godina, živela sam u Budvi. S pravom, mogu reći da sam, pomalo i Budvanka. Ta primorska romantičarka (o tome pišem u mojim putopisima), pružila mi je sve što me je činilo srećnom. Baš sve... Kada su na svet došli moji izdančići, kada se moje rodoslovno stablo okitilo, najlepšim cvetovima, stala sam pred svoju savest da se nešto značajno dogovorimo. Moje srce je ječalo, molilo me da ostanem u Budvi. Moja savest je nalagala da se vratim u rodni grad, da prigrlim svoje potomke i da im kroz ljubav i tradicionalno vaspitanje, prenesem zaveštanje iz korena, o kome sam prethodno pisala.

Donela sam ispravnu odluku. Sada sabiramo plodove takve žrtvene ljubavi, preplićemo se u nadahnuću i stvaralaštvu, radujemo se i ponosimo se jedni drugima. A  Budva i moji prijatelji me čekaju, uvek s radošću, da se snažno zagrlimo i trajemo u čvrstom prijateljstvu. Da li mlađe generacije razumeju duh prošlog vremena? Koliko je sve to važno sačuvati od zaborava? U jednom trenutku sam pomislila da drugi narodi sa eks jugoslovenskih prostora, ulažu više truda i pregnuća u očuvanju svoje tradicije. S obzirom, da ljude ne razdvajam po nacionalnim kategorijama, toplo sam reagovala na takve pojave, smatrajući da je dobrota univerzalna i da oplemenjuje svet. Međutim, kada sam bolje sagledala sadašnje pokoljenje moga naroda, osetila sam čudesno spokojstvo. Mladost je, sama po sebi buntovna, kao gromovni prasak, ali to je, po mom mišljenju, samo katarzično prosvetljenje koje osvetljava put u život. Mislim da stasava jedno pokoljenje, ideološki neopterećeno, ne pateći za utopističkim idejama prošlog vremena, koje su se urišile same od sebe. Ekstremizam, ni u kojem smislu, ne podržavam, ali svest o sopstvenim, zaveštanim vrednostima, treba da bude zvezda vodilja sadašnje i budućih generacija. Ponekad sa mladim ljudima pričam o nacionalnoj istoriji, religiji, tradiciji... Radujem se. Neretko, današnji izdanci srpskoga roda, mogu poučiti i svoje roditelje, da se oslobode pogubne nostalgije i prihvate na zdravorazuman način nove realnosti. Uverena sam da stasava, u svakom smislu, nacionalno i tradicionalno osvešćeno pokoljenje. Na nama je da ga usmerimo, dogradimo, podržimo. Duboki su nam koreni, žrtvama zazidani, osveštani i molitvom oplemenjeni. Ne može ni današnje, ni buduće pokoljenje odbaciti takvu utemeljenost. U to sam uverena.

-Uskoro ćete u Užicu predstaviti svoju knjigu Sa ognjišta postojbine, planirate li nešto posebno tim povodom. Ovo je dobra prilika ne samo da najavite događaj, već i da čitaoce portala uputite u čitav koncept  događaja.

Moje bogatstvo su moji retki prijatelji. Ja to definišem kao posebnost. Iskreno, čekala sam da prigrlim knjigu, pa da idem na neko putovanje ili letovanje, ali ništa se ja tu ne pitam. Bila sam duboko dirnuta reakcijom mojih prijatelja na pojavljivanje moga književnog prvenca. Čini mi se da su se moje ''posebnosti'' više radovale nego ja. Sada promociju moje knjige priprema divno čedo moga roda i moga grada, novinar, čuvar srpske tradicije i laureat brojnih priznanja za doprinos očuvanju naše tradicije, Nemanja Kovačević. On pripada mladoj generaciji. Između ostalih i on mi daje nadu da će moj narod nastaviti predačka zaveštanja. To je veliki poduhvat. Kroz eseje mi se provlači zlatna hrišćanska nit, ona je moja svetlost i moja vodilja u životu i stvaralaštvu. To je razlog da prva promocija knjige bude u porti Stare užičke crkve. Veoma sam počastvovana zbog toga. Predstavljanje knjige pratiće kulturno-umetnički program, primeren naslovu i temama: etnopojanje, zvuci frule, folklor, doček gostiju uz tradicionalno posluženje hlebom i solju, na kraju programa posluženje u duhu gostoljublja naroda moga kraja. Svi su dobro došli.

-Na portalu ćemo rado preneti fotografije i video zapise sa književne promocije, ali ne mogu, a da Vas ne pitam da li imate u planu gostovanje u još nekom gradu i pišete li nešto novo?

Moji prijatelji već prave programe za promociju knjige u svojim gradovima. Opet se ja ništa ne pitam. Meni ostaje da se radujem. U mome gradu, početkom jeseni, planiram još jednu promociju, u drugačijem ambijentu, kome će biti primeren i program, u Gradskoj biblioteci, koja je napojila moju dušu nektarom bisernih dela nacionalne i svetske književnosti. Da, nastavljam da pišem. Skoro da sam napisala polovinu buduće knjige, koja će obuhvatiti putopisne, hodočasničke zapise sa brojnih putovanja. Za štampu je, već spremna, moja zbirka poezije. Taj žuboravi izvor nikada nije presahnuo u mojoj duši. Možda će vam zvučati neobično i nesvakidašnje saznanje, da sam u predahu, između dva eseja pisala poeziju. Paralelno sa ovom knjigom, iznedrila sam dvadesetak pesama. Možda će moja knjiga, u perspektivi, ako Bog da, biti replika moje duše, u kojoj ću kroz priče inspirisane životom mojih gorštaka, i neka autobiografska iskustva ikazati drugačije nadahnuće i predstaviti se na suptilniji način. Ovaj intervju bih završila rečima iz  autobiografije koju sam naslovila ''Po neko zrno iz životnog klasja.''

,,Poštovani ljubitelji pisane reči i vi koji čuvate predački zavet, ovo je i vaša knjiga. Sigurna sam da ćete u njoj naći razlog da se osećate ponosnim potomcima, da će vas pomilovati ruke vaših predaka, uspavati umilni zvuci uspavanke iz majčinog milozvučja, očarati zvuci frule, raznežiti sećanje na detinjstvo, da će vas nahraniti zlatni hlebovi sa predačkog ognjišta.''

PODELITE OVAJ TEKST NA: