ISPRIČAJ MI PRIČU
„Bože, ćero moja lepa, šta se sve tebi dešavalo, pa nikad mi nisi pričala... ne bi' mogla ni da zamislim da sve to može i da stane u samo jedan tako kratak život.“
„Nije to, baba, moj život. Moje su samo te priče koje ti štampam jer voliš da ih čitaš, a ti životi su tuđi. Nekad izmišljeni, nekad pomalo umotani, umiveni, našminkani, nekada je tu više nekakvih života pa su spojeni, isprepleteni, često i vrlo stvarni. Ponešto dodam, izmislim, izmaštam.“
„Kako onda... kako ti, ljubi te baba, smeš da nekog staviš u priču? Da onda svi drugi znaju i ono što neko ne bi nikako želeo da se zna?“
„Nikad se onaj čiji je život u priči ne prepozna, niti ga prepoznaju drugi. A mnogi drugi misle da su baš oni u priči, iako ih u stvari tu nema. Nego, da ja tebe nešto pitam: kada bih te zamolila da mi kažeš neku priču, ono što si ti videla, doživela ili si samo čula, a znam i da umeš da maštaš, koja bi to priča bila?“
„Vidi ti nje, čega se setila. Ja, baba, da ti kazujem priče!? A da ne budu one junačke narodne pesme i bajke koje naizust znam? Pa gde to ima, jedva se nekako i potpišem kad mi Dušanče donese penziju! Ne biva. Nego ti, blago meni, natrukuj mi malo više tih tvojih priča. I nemoj ko prošli put, sve si mi stranice pomešane dala pa sam jedva razabrala ko je koga prevario i kad i kako i zašto, kome su suze tekle, a ko ih je vešto skrivao i otkud ono dete u oca, najedamput, a majke nema nigde.“
„Dobićeš. Sa sve obeleženim stranicama, čitavu knjigu ti mogu dati. Al' samo jedan uslov imam: za svaku moju priču ti da mi ispričaš, ne da pišeš, jednu svoju. Briga me kome se desila, kad se desila, jesu li junaci živi, da li ih pamte ili ih je davno odneo zaborav i da li si ih izmislila. Samo neka bude priča. I neka bude, pa evo, jedna tvoja na dve moje. Važi?“
„Al' one, te priče koje ja slušam, nimalo ne liče na tvoje.“
„I ne treba da liče. Samo neka teku.“
„Pa ćeš da me metneš u knjgu?“
„Pa ću da te metnem u knjigu.“
