detalj slike: KRK Art dizajn

SVE KAO DA JE TU

(Valentina Novković: „Odgonetke nežnosti“ - Liberland, Beograd - 2021)

Milijan Despotović

          Pokretljivost misli u poeziji, ravna je trenutku pri-stupanja bez obzira na vreme pevanja. Čitaoca je za poeziju vezala potreba da se brže kreće i dospeva tamo gde to, nekad, fizički nije moguće. Prisutnost odsutnog i najava onog čega sad nije, donekle je i zadatak poezije. Ona čuva tu večnu spajalicu među živim bićima – ljubav i njenu nežnost punu prividnih tajni i zagonetki, koje se oslikavaju u onoj neprevaziđenoj misli: „Voleti i samo voleti.“

          Velentina Novković,¹ svojoj novoj zbirci pesama „Odgonetke nežnosti“,² na uzbudljiv način otvara „nesvakidašnji ljubavni dijalog, sav od zagonetnih slika-odnosa i metafora intime. Mala monodrama, upućena Njemu: prvo lice ženskog subjekta ogleda se i traži u drugom licu muškog objekta. Ona mu se ob-raća u poetskim šiframa. Ovde osećanja stvaraju svoj jezik – probran, čist, lirski, cvetno-biljno-emotivni... Drama osećanja je nežna i fluidna, sva od prefinjene materije – prirode spolja, čula unutra...“³

          Sunce ljubavi kod Novkovićeve je smešteno u njenoj galaksiji koju nazva „Čežnjište“, a ono je puno „lične slabosti“ na onaj „nučujni hod“ koji se približava i onog trenutka kada mu je smer kretanja sasvim suprotan: „Ne mogu da te otpustim.“ Drugačije je uređen njen život osećanja, to je posebno stanje svesti povezano sa damarima tela koje ukazuje na: „Onu koju si sam stvorio/ izgubivši ključ od vratnica.“ U neku ruku traganje za ključem, sa jedne ili druge strane je zagonetka koja traži rešenje kroz sadržaj ove knjige. Idući „ukorak“ sa ćudljivim unu-trašnjim refleksima, ovde je poezija ta koja ne dozvoljava da se zloupotrebi sam duh i njegova „fiziološka pratnja“, pri tom i sloboda za koju pesnikinja traži praštanje, da joj se ne zameri što se vatrom poigrala. Igra sa vatrom se svela na „bajalicu o bolu“, pesnikinja vida rane:

          Jednom smo se voleli oko vatre

          U vreme uštapa kada su vračevi

          Zube menjali za travke što

          Šaputati umeju. Ta nas je ljubav

          Staništa koštala te se s kraja na kraj

          Sveta evo premećemo,

          Kockice bacajući za dane neparne.

          U tom premetanju svak se našao na svom ostrvu, ali „potrebnost“ za prisustvom ta ostrva povezuju mostom poezije, kojim hoda ljubav. Kako? „Možda na način koji je slikar Peđa Milosavljević koristio slikajući more? Potapati slikarske četkice u morsko plavetnilo (...).“⁴ Ta boja koja ima obrise duše spojila bi ono (ne)razdvojivo. I pesnikinja je u tome uspela, shvatajući i sama da je Kandinski bio u pravu kada je rekao da su „prstenovi krajnji beočuzi lanca“, koje treba isprva namaći na ruke što sada pišu poeziju i njome predstavljaju sve osim onih reči koje nisu prethodile ničem. Dakle tu je sve što je potrebno da poveže nit obraćanja, kroz koje su u svojoj zaljubljenosti prošli mnogi idući do krajnjih granica.

          Valentina Novković pomera te granice zapisa o čudotvorstvu jer sve je već ovovremenjeno „jezikom praznoslovca (...) koju je ljubav ćutanjem začarala“. Ona je ovde dodirnula Parmenidovu misao: „Gledaj umom odsutne stvari kao da tu su stalno.“ Na neki način one jesu, ljubav ne priznaje stanje odsutnosti, tako je to vazda i ona se u dobrom delu poklapa sa filozofskim pogledima naše pesnikinje. Ona peva toplo, lirski, biranim rečima koje dotiču a ne povređuju, one kao takve ne priznaju stanje odsutnosti. Njena poezija je drugi deo svesti o ljubavi, kod koje će i ćutnja proklijati jer mladari osećanja imaju tu vrhovnu ulogu da odgonetnu svu nežnost iza koje je ostala ona što „koncem se još dobro služi“. Ona povezuje razvezano stalno svesna da „mora postojati nešto, makar u naznakama“. Te naznake obezbeđuju obostrano prisustvo „oživljavajući gotovo sve zamislive registre osećajnosti (...) oblikuju svet u kome dominira jedno osnovno osećanje u  najrazličitijim svojim pojavnim izdanjima.“⁵

          Kada se kod Valentine pojave stanja razneženosti, koristi se poetskim prizivanjem u kom je pristupila odbacivanju svega onog što podseća na prošlo, postaje škrta u verovanju, ali zadovoljna kaže: „Još pomalo u nas verujem.“ U krajnjem ni iskustvo nema drugačiji stav, namotao se kalem pun tih životnih konaca kojima se sada stihovima ispreda vremeplov čiji je moto „ljubavno mi se pišeš“. Time je naša pesnikinja pokazala da uprkos nekih teskoba nema mesta melanholiji jer ona je vlasnik iskustvenog bogatstva koje odlaže na policama knjiga potpisanih njenim imenom i prezimenom. One bivaju važan prinosnik baštini srpske poezije. To je, rekao bih konačni eho ove poezije.

          „Zborenja“, završni ciklus, koga čini poema od dvanaest pevanja, su izbrisala svaku iluziju i nelagodu, ili su nešto prećutala: „Ipak ne bih odala ništa/ o tebi i meni.“ Valentina Novković je sve učinila da biće ljubavi ne bude rascepljeno, izbegla je svaku neugodnu poetsku sliku: „Ja očaj imam u svilu odeven.“ Njeno vrhunsko pesničko traganje, u formi, jeziku i temi na drugačiji način od uobičajenog, prikazalo nam je izostanak neugodnih trenutaka. Možda je ova haiku slika (ako je izdvojimo iz šestog pevanja) to pokazala, ne kao doživljaj koji je potrošen, već onaj koji se događa Tu i Sad, i možda je baš on iskrena „Odgonetka nežnosti“:

          Volim da si dobro,

          govori dok broji cvetove

          jorgovana.

U Subjelgradu,

29. maja 2022.

____________________

1) Valentina Novković (Beograd, 19...), piše poeziju, prozu, bavi se prevođenjem i pisanjem književnih osvrta. Objavila tri knjige poezije i knjigu priča. Živi u Beogradu.

2) Valentina Novković: „Odgonetka nežnosti“, Liberland art, Beograd, 2021.

3) Dragan Lakićević: „Uzbudljiv i nesvakidašnji ljubavni dijalog...“, iz mišljenja o knjizi „Odgonetka neđnosti“, zadnja korica.

4) Rade Tanasijević: „Kako pevati o ljubavi...“, iz mišljenja o knjizi „Odgonetka nežnosti“, zadnja korica.

5) Gojko Božović: „Valentina Novković doživljava poeziju kao probrani trenutak...“, iz mišljenja o knjizi „Odgonetka nežnosti“, zadnja korica.

PODELITE OVAJ TEKST NA: